O “Dnevniku o Čarnojeviću” Miloša Crnjanskog

”Crnjanski pjeva mutno, ali sugestivno.”

Miroslav Krleža

DNEVNIK O ČARNOJEVIĆU | Delfi knjižare | Sve dobre knjige na jednom mestu

“Problem prividne prozirnosti nekih književnih struktura postavlja se i povodom proznih dela Miloša Crnjanskog. “Dnevnik o Čarnojeviću” deluje, takođe, na prvi pogled, kao lako čitljivo i “prozračno” delo.

U kompozicionom pogledu to je po mnogo čemu avangardno ostvarenje. Struktura ovog dela, kao i struktura pesama Crnjanskog, spada u onu vrstu literarne organizacije koju nazivamo “labavom”. Rečenice “Dnevnika” često imaju takvu samostalnost da pokadšto izgleda da su “odsečene” od književnog “organizma”, poput imena “Sumatra” u istoimenoj pesmi. Čitavi pasusi, čitave epizode smenjuju se u ovoj knjizi naglo i brzo. Takav način umetničkog oblikovanja može ostaviti utisak da je Crnjanski težio, pre svega, za nekim čisto formalnim efektima. Tome ide u prilog i mišljenje da su jedino “čvrste”, klasično građene literarne celine pogodne za poruke metafizičkog tipa. Čini se da ovaj “haotični”, “razbarušeni” način građenja prozne strukture ne ide dalje od toga da u čiatocu pobudi jedno stanje potištenosti i razdešenosti.  Međutim, na stranicama ove povesti o jednom modrnom Čarnojeviću srećemo relativno često najopštije vrednosne sudove o čoveku i svetu.”

 

Nikola Milošević, “Metafizički vid stvaralaštva Miloša Crnjanskog”

Дневник о Чарнојевићу" као дневник егзиланата | Часопис КУЛТ

“Sam Crnjanski je, za razliku od Andrića, uvek imao muka sa svojim delima i zato je on možda metafora položaja naše književnosti. Pre svega „Dnevnik o Čarnojeviću“ nisu čitali ni Sartr ni Kami, a da jesu, možda ovaj drugi ne bi ni napisao „Stranca“, apsolutni svetski hit i još uvek nezaobilazno mesto lektire čak i srpskih đaka. Možda bi umesto „Stranca“ napisao samo poduži esej o Čarnojeviću kao preteči ove vrste egzistencijalističkog junaka, ili uključio Crnjanskov kratak roman u studiju „Mit o Sizifu“, koja je oblikovala naše pubertete. Ili, ako bi ga stvaralačka sujeta sprečila da prepozna i prihvati sa kolikom je ubedljivošću Crnjanski oblikovao nihilistički, asocijalni lik moderne usamljenosti i razočaranja, na scenu bi sigurno stupio Sartr. Utoliko pre što su se mrzeli, Sartr bi morao ili da razobliči Kamijevo pisanje, ili da prihvati Crnjanskog poput Kirkegora ili Jakobsena, kao velikog preteču egzistencijalističke književnosti i filozofije. Nije teško zamisliti Sartrovog Rokantena, junaka „Mučnine“, autodidakta koji knjige čita abecednim redom, kako se sa iznenađenjem zaustavlja na „Dnevniku o Čarnojeviću“ i setan, na granici očajanja koje nikada sasvim ne ovlada njegovim bićem, šeta pored Sene misleći na ovog dalekog duhovnog srodnika. Ili, ako sve to ne, onda je barem Crnjanski morao biti toliko važan i vredan, nezaobilazan, koliko pisci izgubljene generacije, kako ih je nazvala i sama na taj način ekspresionistički izgubljena Gertruda Štajn, u Parizu posle Prvog svetskog rata. Utoliko pre što je Crnjanski daleko bolji pisac od Hemingveja, Milera i Ficdžeralda zajedno. Ali u kafeima Monmartra, koji se diče stolovima za kojima su sedeli ovi pisci, nema ni astala, ni fildžana, ni čašice, ni potpisa na vinskoj karti koji bi slavili davno prisustvo velikog srpskog pisca. Jer on uprkos „Pisama iz Pariza“, sjajnih putopisa sa početka dvadesetih godina, tu nije ni bio prisutan. Bio je samo u prolazu, kao i svi mi, i naša kultura, kada se tu nađu.”

 

Aleksandar Jerkov, odlomak iz članka “Gordost i predrasuda”

Kako je Crnjanski Andriću čestitao Uskrs - Ćoše - Pismenica

“Od svih nas, jedini je Crnjanski rođeni pisac.”
Ivo Andrić

“Prvo izdanje “Dnevnika o Čarnojeviću” Miloša Crnjanskog, na putu do svojih prvih čitalaca, pratio je reklamni tekst koji u celini glasi: “Jak lirski roman, u kome su opevani svi duševni sudari piščeve duše za vreme rata, sudari jedne savremene pesničke duše iz pokolenja Čarnojevića. Lirski napisan, roman Crnjanskog predstavlja sobom novopronađenu formu izraza, odgovora modernom ukusu današnje književne publike. Roman je dirljiv dnevnik jedne subjektivne duše, i označava pobedu nad objektivnim romanom.” Sva tumačenja, uporno pisana dobra pola veka (a naročito ona što su sklapana posle objavljivanja nezaobilaznih “Seoba”, uzimajući u obzir čak i komentare samog pisca), uključivala su u razumevanje “Dnevnika o Čarnojeviću” i sva naknadna dela Crnjanskog. A naš posao je da delo pročitamo u času nastanka (objavljivanja), pokušavajući da ga razumemo koristeći samo one elemente koji su njegovi sastavni delovi, one elemente koji tu knjigu čine zrelom, promišljeno komponovanom i, bez sramežljivosti i skromnosti, čelnom u proznoj biblioteci stvorenoj na ovom tlu i u ovom jeziku. I u tom čitanju preskačemo odmah prvu i poslednju rečenicu, koje su toliko puta citirane – u kritičkim, novinskim i esejističkim radovima mnogobrojnih tumača – da su se već i u poslovice (ili poskočice) srpskog modernizma pretvorile, pa danas izgleda kao da i ne pripadaju više samom delu.

O “Dnevniku o Čarnojeviću” do sada je napisano dosta tekstova, posebno posvećenih tom “malom velikom delu” Miloša Crnjanskog. Toliko da bi, sabrani na isto mesto, od svih bilo moguće složiti knjigu bar sedam puta deblju od one koja im je bila povod i u slavu koje su ispisani. Ovde treba pomenuti tek neke od njih.

Dnevnik o Čarnojeviću, Miloš Crnjanski - Antikvarna knjiga | Antikvarijat-Phoenix.com Online

Za jednog od tumača, to je “knjiga duboke i večite poezije”. Drugi su pronalazili kako je reč o “indiferentnoj” prozi sa “bezvoljnim” junakom, ili o “mladalačkom delu” (nasuprot, možda, “staračkom”) sa odsustvom svake kompozicije, ali o romanu koji je sav lirski, fragmentaran i ispovednički. Drugi su, takođe, otkrivali kako je to proza “haotična i razobručena kazivanja” sa apsurdnim junakom koji sav gori u žaru filozofije apsurda, te kako je to knjiga trasirana tek kao “put popločan ženskim telima željnim milovanja”, ili: kako je reč o romanu svaštarski prepunjenom labavo povezanim rečenicama u kojem je položaj glavnog junaka povlašćen (!), pa još i kako delom dominiraju raspusne, maloletne, pobožne, polumrtve (i ko zna kakve sve ne!) žene, jer nemaju u romanu snažnih, rasplodnih, muških likova. Drugi su, opet, kao u horu, zvonili na sve strane kako je reč o knjizi ispovednog (dnevničkog) tona koji nije namenjen drugome, kao i da je tu reč o “lirskom”, sentimentalnom romanu, zato valjda što ga je napisao liričar.
Ali, ono što važi, i kad padne slovo o bilo čijem umetničkom delu, sva ta tumačenja nisu “Dnevnik o Čarnojeviću” pomerili ni za tačku, tj. zapetu.

Na jednom mestu u knjizi, onda kada je “priča” već krenula, junak se pita: “Kome ja ovo pišem?”, a na samom početku, obeleživši svoje stanje u trenutku beleženja čarolijom lutanja i slatkog i mirnog tumaranja i snevanja, on je sam “ponosno” počeo da zapisuje svoje uspomene “za one, koji su goreli u požaru života, i koji su sasvim razočarani”, za one koje je ponela ratna kaljuga i bura “što je zavrtela mozak svetu”. Da bi, negde pred sam kraj svoje priče, zapisao još i ovo: “Tetke me pitaju kome toliko pišem, a ja im kažem: ‘mrtvacima’, one se prekrste i misle da sam ‘štuknuo pameću’.”

Junak “Dnevnika o Čarnojeviću” je, najčešće, još uvek dete koje, posle svih gadosti, a kojima je stiglo do zrelosti, ne želi da odraste, dete koje veruje u to da nikad neće odrasti. Dete koje bi htelo da zaboravi sve što ga je učinilo odraslim i da mu tek sneg, bolesti i selidbe ostanu kao ono najlepše što čoveka podseća na postojanje, na trajanje.

Okrenut je detinjstvu, daljinama, ženama i ratnim (ratničkim, vojničkim) prizorima, kao da je u istom času okrenut na sve četiri strane sveta. Sa belim rukavicama, zagledan u crkve koje se bele, na belom snegu, umotan u bele čaršave bolničke, pred belinom ženskih tela, sav u belim snovima i bunilu, posut belim cvetovima, pred belim kućama, zagušen belinom magle pod kojom sve na zemlji nestaje i nad kojom se ni nebo više ne smeši…

Junak “Dnevnika o Čarnojeviću” – to je junak u službi, u službi vojskama i tetkama na drvari, u službi crkvi i domovini, u službi pohotnim ženama i majci koja ceo život rinta, u službi lekarima… u službi koje se gadi! A pri tom ima i čudnu sposobnost da se stopi sa trenutkom o kome govori posle rata, kao da u tom času (ponovo u samom času zbivanja koje ga opominje kao da se još jednom događa) govori, oseća i reaguje, verujući da su svi trenuci večni. Jer, njegova je deviza, i na javi i u snu (zar ima razlika?!): “Sve što činiš, negde ostavi trag!”

A evo u šta sve veruje junak Crnjanskog.

Veruje da će “grdna magla” (“grdna magla sa istoka” – magla sa dušom) “razneti taj učmao život, bez srži i bez bola”, da i kad srce prestane da kuca onda počinju da “kucaju uspomene”, da “tek jad, očaj i želja za izgubljenim dovode do ekstaze”, “da je naša moć tako beskrajna”, da groznice i snovi “nisu mnogo luđi od jave”, pa i da će “doći lepše stoleće, ono uvek dolazi”…

Crnjanski, albatros nove osjećajnosti / Srbija / zone / home page - Osservatorio Balcani e Caucaso Transeuropa

 

Junak koji u sve to veruje (i koji se stalno pita šta je to život, gde je život, zašto živeti) nije “bezvoljan”, nije “labav”, nije “indiferentan”, već junak koji je prošao kroz pakao jednog rata i koji zna da će sva krv i blato biti zaboravljeni, da će sve opet biti “po starom” i pokriveno raskošnim bačkim ćilimom na kome piše “da je sve bilo samo jedan ružan san”. U onom smislu u kome je moguće i za celu svetsku literaturu kazati da je – jedan ružan san.

A u toj literaturi, knjiga Miloša Crnjanskog je, sva u preplitanju, u onoj struji, u onoj oluji za koju je moguće upotrebiti i reči: “pletisanka”, u duhu Laze Kostića, “među javom i med snom”.

“Dnevnik o Čarnojeviću” je, u stvari, jedna od onih knjiga za koje možemo reći da je u pitanju roman u romanu. Priča o Dalmatincu, sinu drvara Egona Čarnojevića koji je “i leti i zimi nosio beo šešir”, kojeg “po manastirima sremskim” svi poznaju i koji je prodavao konje u Vlaškoj, ta priča je priča o dvojniku, ili još bolje: o udvajanju junaka.

Tumači ovog dela zaboravili su i jedan bitan detalj: da ta priča počinje kao sećanje na jednu prvu aprilsku noć. I da ta noć šale, šegačenja, određuje i domet te priče kao prvoaprilske izmišljotine, prvoaprilskog izmotavanja, prvoaprilskog bunila u kojem junak “Dnevnika o Čarnojeviću”, podsmevajući se uzdrmaloj crno-žutoj monarhiji koja se raspala u ritovima i rovovima, u ratu, sanja svoju smrt. Smrt kao od šale.

Isto tako je neko “kao od šale napisao nemački” i sve one podatke (sumnjive, kao što su sumnjivi i oni tumači koji su ih uzimali zdravo za gotovo) na tablici pod raspećem iznad bolesničkog kreveta u krakovskoj bolnici.

Kao što i sam junak, na kraju svoje priče, kada traži voz za jug a seda u onaj koji odlazi na sever, kaže da on “već davno tera šegu sa samim sobom”. Kao kakva “frajla”, kao “siromah Jorik”, ili “dečko” (Pubi), dolnjak u proznom špilu.

Priča o priči, ispričana na dvadesetak stranica Dnevnika o Čarnojeviću, zapravo pokriva celu knjigu Crnjanskog, uvlači u sebe sve junakovo, pa i sam naslov ovog romana – i ime junakovo, u njemu upisano.”

Miroslav Josić Višnjić, “Pr(a)vo izdanje ‘Čarnojevića’ drugi put”

Izvor: Fenomeni

fenomeni.me/o-dnevniku-o-carnojevicu-tema-crnjanski

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
petar
petar
21 days ago

I ja volim Crnjanskog – ali napisati “Utoliko pre što je Crnjanski daleko bolji pisac od Hemingveja, Milera i Ficdžeralda zajedno.” – bilo gde osim kod nas stvoriće odbojnost i kontraefekat. Ali s obzirom da je praksa naglašene samoreklamacije (nezavisno od velikana kakav je Crnjanski) karakteristika Balkana-na veliku i nenadoknadivu štetu umetnosti, nauke te i književnosti – imamo kao posledicu da mladi i osetljivi naraštaji gube pravi entuzijazam i okreću se kvazi-vrednostima ili odlaze u depresiju i sl.
Mnoštvo karijerista koji su zauzeli prostore koji nisu predviđeni za takva osvajanja – guše stvaralačke klice iz kojih se vrlo verovatno moglo ostvariti pravih velikana koji bi na pravi način doprineli nečemu zaista boljem – ali ko se još brine o kvalitetu, vrednosti, istini…nečemu što usavršava?
Na žalost: bitno je nešto sasvim drugo.