Mornari i konobari – Beograd

-Gde ste? – U Mornaru… – To još radi?

Posle meseci internet dopisivanja trebalo je konačno da se vidimo. Probijao sam se kroz zavese plavog duvanskog dima, kao da se probijam kroz godine unazad, do noći problejanih u Šansi ili Akademiji; sve dok ih nisam ugledao stisnute za jednim stolom – Boban, Andrej i Dražen: ‘Jedva smo ti sačuvali stolicu…’

I stvarno, slobodna stolica bila je dragocenost kao i svakog petka u korneru otetom od grada. Jazbina bez spuštenih plafona, led reflektora i diskretne muzike, poslednje utočište veselja uglas, cerekanja bez zadrške i razgovora koji teku kao bistar potok. O Bitlsima. O zlatnom preseku. O Kiarostamiju.

Pojma nemam kako su bogovi tranzicije propustili da u bescenje prodaju ‘Mornar’. Bilo je sasvim logično da padne u šake priučenih vlasnika kafića, alatničara ili građevinskih preduzimača kao desetine kafanskih brendova : Sokolac, Lipa, Šuma, Vltava, Kikevac, Orač, Lion, Mihajlovac etc., bilo mu je suđeno da postane supermarket, parking ili veledrogerija.

Ali eto. Još uvek izlazimo iz njega pitajući se kad nam je poslednji put bilo ovako dobro…

‘Mi tamo nismo izlazili, više nam je bilo usput’ – mislim, realno: ko je ikad izlazio u Mornar? Tamo se nikad ništa važno nije dešavalo, tek su ponekad sela tri-četiri frenda da im bude najbolje na svetu. Tako su seli i Oni, posle nekog koncerta u Domu Omladine, sve isto kao i danas; samo što je bilo pre 40 godina. Neki Jovanović, neki Gojković i neki Đukić.

Uostalom, kad su posle dva sata prekomplikovanog džez roka seli u pravu rokenrol kafanu, ostalo je samo da naprave bend. I da sklope pesmu od dva akorda. Bio je 25. januar:

Oni su, u stvari, već imali bend. Samo je sada bubnjar trebao da postane pevač, gitarista da ubaci svoju devojku na bas, a da novi bend bude predgrupa onom starom. Zvuči komplikovano, ali nije.

To je sasvim jednostavno kad imaš 19 godina.

Na koncertu, novi bend se posrao po starom, pa je Hipnotisano Pile zauvek zakopano u istoriju, a Električni Orgazam postao naš prljavi oblak s koga smo posmatrali grad. Do Terazija smo stizali autobusom broj 13(takozvana Dama), prolazili kroz neosvetljeni prolaz u Nušićevoj i razilazili se na onih par tačaka koje smo smatrali našim. Hej, konobar…

Električni Orgazam – o, kako opako zvuči. U stvarnosti – kakav crni orgazam? Bilo je to doba nevinosti.

A čuda su se sustizala kao na rolokosteru: Paket aranžman. Dečko koji obećava, ugovor za album sa Jugotonom; takav ugovor nisu dočekali ni Pankrti, ni Paraf, ni razni heroji u nastajanju. Neko tamo je ispravno razumeo da su gosti jako gladni Orgazma, da se ne sme krčkati predugo da ne izgubi aromu i magiju. I da se služi vreo.

Dobili su dobar studio, Režiju 4 Radio Zagreba, dobili su pravog producenta, Pika Stančića, plus njihovih 19 godina; sve je bilo spremno.

Piko je jednostavno razumeo šta treba da radi: da ne seče talas, već da nekako najaši na njega. Kao vešta ljubavnica, prihvatio je sve njihove greške, nesavršenosti i neiskustvo; oslobodio sirovu gradsku energiju i još siroviji talenat. Boju je pronašao kroz Đukićeve jeftine Tigar orgulje iz Robnih kuća Beograd i specifična naglašavanja vokala; sasvim dovoljno da ih izdvoji iz crne pank gomile koja se valjala ulicama tih uzbudljivih dana.

Bend će u svim svojim kasnijim inkarnacijama biti jednako moćan, bilo da zaliči na Stonse ili T Rex.

Ali na prvom albumu, Orgazam je ličio samo na sebe.

I mi sa njima – nikad više nismo toliko ličili na sebe.
U godinama kad još nismo počeli da prokišnjavamo. Nismo umeli da budemo ljubazni, da prećutimo i pričamo o površnim stvarima.

Konobar je bio tajni znak za početak svake dobre šutke iza koje je svaki koncert ElOrg postajao priča sa neizvesnim krajem. Izgleda drugačije, ali uopšte nije bilo mnogo takvih pesama: na prvu loptu sećam se tek nekoliko. Bandiera rossa Pankrta. Ja nebinebinebi – Du Du A. Stoj Džoni Partibrejkersa. I Konobar. To je to, onako iz glave.

Taraaaan. Kad zazveči prvi rif nije se znalo hoće li nešto leteti na binu, nestati struja kao u Poljskoj ili sve ostati na pivskoj peni po prvim redovima. Vazduh pregrejan hormonima tinejdžera varničio je od nove slobode: ako ovi mogu da sviraju i budu gore na stejdžu, onda svi možemo da probamo…

Bili su naši.

Bila je to muzika koja je nastajala dok smo švercovali ploče preko Šentilja, potpuno nesvesni hladnih prljavih vozova, srećni što smo još jednom zajebali slovenačke carinike. Naše vinilne dragocenosti su u crno beli Beograd zaronjen u zapišani šoder donosile boje, naš kaleidoskop se vrteo kao centrifuga i nikom nije trebalo objašnjavati:

‘Nas’ je u stvari bilo strašno malo. Na masovnim grupnim svirkama, El Org je uglavnom bio strano telo; kao i mi, uostalom. Sećam se nekog takvog koncerta, recimo za Palestinu ili Dan Mladosti; metalci su za vreme Konobara zasuli binu flašama koje tad nisu bile plastične; staklo je prštalo po stejdžu dovoljno jako da se zbijemo u posebnu gomilu: mi smo se branili Orgazmom.

Prva uspešna ploča im je dala kredite za gotik eksperimente, novog producenta Toni Jurija, pravo na greške; svaku šansu su koristili kao gladni autsajderi. Naučili su da sviraju. Bili su bolji.

Jedino što im mi uopšte nismo tražili da budu bolji.

Ni oni nama nisu tražili da odrastemo.

A onda je Đukić otišao u Ameriku. Bend se dočekao na noge, umesto Tigar orgulja ubacili su gitaru i nastavili jako. Bili smo svesni da je sve to negde dobro, ali; tražili smo šta nedostaje. Nedostajali smo mi. Mi smo bili ti koji su promenili oblak.

I tako…Konobar je nova postava ponovo snimila na Braćo i sestre live albumu. Bio je ponovo odličan, mada Gojković nije umeo da ga iznese onako šizofreno; teslačili su ga kao da je sam Lemi Kilmister sišao među njih na binu Kulušića. Ali su dole skakali neki drugi klinci.

Zaboravili smo ih. Ukleta lokomotiva i zli mašinovođa su nas vukli u devedesete sve brže; ko je iskočio na početku, iskočio je. Mi preostali zamrzeli smo čak i dobre slike osamdesetih, jer su nas samo podsećale na to koliko nam je loše sada. Trebala nam je cela decenija da vratimo svoje stare živote.

Život se nije vratio odjednom. Mi nismo ni bili svesni da ponovo postajemo normalni. Tek poneki znak. A stari Orgazam jeste bio znak: vratio se Đukić! Prepoznali smo se. Sad je to više bio neki bluz, nema veze: vajb je ostao. Ploče su ponovo postale uzbudljive. To nije ista scena, nije ista publika, ali je osećaj i dalje isti kad staviš slušalice i zabetoniraš se u grad. Ponovo je dobro slušati ih besciljno u noćnoj vožnji. Primarni Orgazam.

Vratio se i Konobar. Mrzovoljni nadrkani keša ponovo je urlao na nas i ponovo smo ga više voleli nego ljubazne dupelisce koji nam sve povlađuju za deset posto tipsa u brendiranim izvikanim separeima.

Jednog petka, redovan termin za ekipu iz gimnazije…’A gde se nalazimo?’ – ‘Šta znam, Mornar…’ – ‘To još postoji?’

Mesta naravno nije bilo. Stisli smo se za jednim stolom do samih vrata, sijalice su čkiljile kao 1981., podovi su se tresli od pričanja uglas. Keša se ugrizao za usnu kad je Nevena tražila pohovani karfiol; sa Mikijem sam podelio jedno svetlo točeno, pa još jedno, pa još jedno. Ćevapi su imali isti šmek, a priča tekla lišena svake distance. U Mornaru je svaka istina gola.

U 11 sati me baba sera izbacila jer žuri na bus, gašenje svetla najavilo je brzi fajront. Konobar nas mrzi, ali dobar ti je ovaj Mornar, priznaje N.

Napolju nas je dočekao smog pretoplog decembra. Hodamo nogu pred nogu. Grad možda više nije naš, ali još umemo da ga prevarimo i otmemo parče slobodnog neba.

Za P.U.L.S.E: Vladimir Alimpić

  Konobar, Mornar, Muzika, Vladimir Alimpić, Yu rok muzika