Ulogujte se / Kreirajte profil

O novim varvarima

.

Become a Patron!

.

Već izvesno vreme mi sazreva misao da je učestala upotreba jednog termina u domaćem javnom govoru veoma podsticajna za teorijsku analizu socijalne apatije koja je zahvatila srpsko društvo. Sve sam sigurniji da je značenje tog termina u našem slučaju mnogo više dijagnostičko nego metaforičko, čak i kada se upotrebljava bez nekog dubljeg teorijskog promišljanja, i da njegova učestalost predstavlja reperkusiju socijalnog stanja u kome nijedna stimulacija nije dovoljna da se društvo pokrene na jedan masovniji i koherentniji otpor bagatelisanju osnovnih ljudskih vrednosti i principa. Taj termin je varvarstvo. Božo Prelević konstatuje da su institucije države uništene po „modelu vertikalnog prodora varvarstva koji ih razara“. Dragoljub Bakić na svakom koraku istupa protiv „novih urbanih varvara koji marširaju Beogradom“. Slobodan Divjak piše o „srpskim varvarima koji su pohrlili za akademskim diplomama“. Milan Vlajčić upozorava da je „ceo Beograd pod opsadom, varvari iz naših redova su odlučili da sruše grad, da mu unište dostojanstvo“. Dušan Teodorović na Tviteru prekoreva Bajagu jer je “pevao na Vesićevim koncertima, slikao se i podržavao moderne varvare”, i tako dalje.

Razlog zbog koga smatram da je pojam ‘varvarstvo’ indikativan za stanje kolektivne ravnodušnosti kod ogromnog dela srpskog društva prema najbitnijim državnim i društvenim temama proizilazi iz činjenice da je varvarstvo posledica, simptom društvenog iskliznuća a ne njegov uzrok. Navikli smo da mislimo kako nam je opozicija između civilizacije i varvarstva došla još od starih Grka. Određeni autori su ipak pokazali da ta suprotnost nije idealna kako se na prvi pogled čini i da je odnos između tih pojmova dosta složeniji. Da bismo odredili ono što što bez ostatka, ceteris paribus, predstavlja antitezu između pojmova varvarstva i civilizacije treba nekako da definišemo sam pojam civilizacije. Iz manjkavosti ili nepotpune primenjivosti tako definisanog pojma civilizacije na aktuelnu društvenu stvarnost u Srbiji biće jasnije zašto su nam se desili ‘varvari’ kao njegova suprotnost i na čemu se ta suprotnost zasniva. Da bismo došli do tog dela, okrenućemo se najznačajnijem nemačkom sociologu iz 20. veka koji nije Maks Veber, a to je Norbert Elijas.

Norbert Elijas je verovatno najbitniji društveni mislilac za koga većina ljudi nije čula. Njegovo najznačajnije delo “Proces civilizacije” (1939.), mada je dug niz godina bilo skrajnuto sve dok 1969. godine nije prevedeno na engleski jezik, proglašeno je za sedmu najvažniju knjigu iz sociologije u 20. veku. Zahvaljujući Izdavačkoj knjižarnici Zorana Stojanovića iz Novog Sada i vrlo zahtevnom prevodu Dušana Janjića, “Proces civilizacije” moguće je od 2001. godine čitati i na srpskom jeziku. U svom kanonskom delu Elijas je ispitivao sociogenezu pojmova ‘civilizacija’ i ‘kultura’ na Zapadu i proces civilizacije definisao kao specifičnu promenu ljudskog ponašanja koja se odvija “bez ikakvog plana, ali ne i bez specifičnog reda”.

Norbert Elijas

Prema Elijasu, odlučujuću ulogu u procesu civilizacije igra veoma specifična promena u osećanjima stida i nelagodnosti. Civilizovano i necivilizovano ponašanje određuje zapravo naš osećaj stida i nelagodnosti. Proces civilizacije napredovao je tako što su ponašanja, koja se nekada nipošto nisu doživljavala nelagodno, sve više bila okružena osećanjima nezadovoljstva, a norme osetljivosti počele su da se ispoljavaju u odgovarajućim zabranama u društvu. Ovi tabui su osećaji neprijatnosti, nelagodnosti, gadljivosti, straha ili stida, osećaji koji su nastajali u sasvim određenim uslovima i koji se kasnije reprodukuju, jer su se institucionalno učvrstili u određene rituale, u određene oblike ophođenja. Elijas, na primer, citira Erazma Roterdamskog koji navodi da je u njegovo vreme bilo uobičajeno zateći čoveka koji javno vrši nuždu. Velika sloboda s kojom su ljudi u tom razdoblju obavljali svoje telesne potrebe pred drugim ljudima, i o tome govorili, danas je nezamisliva upravo zbog civilizatorskih osećanja stida i nelagodnosti i svojstvena je eventualno nekim „primitivnijim društvima“.

Ovaj rascep u čoveku postajao je sve naglašeniji u meri u kojoj se oni vidovi ljudskog života koje je bilo moguće ispoljavati javno u društvu, razdvajaju od onih koji isključivo spadaju u intimu, u oblast privatnog ili tajnog. Ljudi jedni od drugih skrivaju sve veći i veći broj telesnih funkcija i izbegavaju sve što bi moglo da podstakne njihovo pominjanje. Kako to nije moguće, objašnjava Elijas, kada se radi o sklapanju braka, svadbi – stid, nelagodnost, strah, a i sva druga uzbuđenja povezana s tom nagonskom stranom ljudskog života, savladavaju se podrobno razrađenim društvenim ritualom i određenim prikrivajućim jezičkim izrazima koji čuvaju standard stida. Drugim rečima, s napretkom procesa civilizacije životi ljudi su sve više podeljeni na intimnu i javnu sferu, na tajno i javno ponašanje. I ovaj rascep postaje ljudima tako samorazumljiv, postaje tako obavezujuća navika, da im jedva i dopire do svesti.

Kada smo ukratko skicirali Elijasovu teoriju procesa civilizacije kao osobene psihičke promene ljudskog ponašanja, koja se na Zapadu kretala od gornjih društvenih slojeva ka nižim i difuzno širila u sve svoje sfere uticaja, možemo da ispitamo koliko ova definicija važi za stanje javnih prilika u savremenom srpskom društvu. Mišljenja sam da je, pre svega, zahvaljujući forsiranom i sveprožimajućem uticaju tabloidnih i senzacionalističkih medija, fundamentalni civilizacijski postulat, prema kome u jednom civilizovanom društvu mora da postoji stroga granica između javne i privatne sfere života, u savremenoj Srbiji duboko korumpiran. To za posledicu ima jednu društvenu perverziju u kojoj se pažnji ljudi sistematski podilazi temama koje provociraju procesom civilizacije zauzdane psihičke nagone. Zbog toga ljudi postaju tupi ili ravnodušni prema pitanjima od najopštijeg društvenog značaja, koja ne aktiviraju tako uspešno voajerske mentalne procese. Drugim rečima, u takvoj atmosferi res publica više ne predstavlja dovoljnu stimulaciju građanima da se u kritičnom obimu organizovano angažuju oko važnih društvenih pitanja, jer se fokus njihove pažnje pomera na teme koje uopšte ne bi trebalo da budu javne, iz čega i proističe njihova galoporajuća privlačnost i adiktivnost. Nebojša Katić je u svojoj nedavnoj kolumni u „Politici“ tu pojavu nazvao umiranjem stida.

Džon Kolijer, Lejdi Godiva

Dionizijsko orgijanje štampanih i elektronskih tabloida predstavlja najsveobuhvatniju i najuticajniju medijsku silu u srpskom društvu, koje se dominantno informiše iz najjeftinije dnevne štampe i najgledanijih televizija. „Anđu sam ubio zato što je vrištala dok sam je silovao“, „Silovao sam je i mrtvu“, „Zver svesno probila utrobu detetu“. Višegodišnja morbidna i beskrupolozna medijska eksploatacija ubistva pevačice Jelene Marjanović potpuno je zanemarila posledice takve medijske kampanje na psihički razvoj njene maloletne ćerke, pitanja koje je bar jednako važno kao i otkrivanje Jeleninog ubice. Pre nekoliko sedmica u prilici smo bili da pratimo abortus uživo jedne, prema sopstvenom prizanju i lekarskoj dijagnozi, duševno bolesne rijaliti zvezde u režiji televizije s nacionalnom frekvencom. Sličnih primera u najzastupljenijim srpskim medijima je neuhvatljivo mnogo. Svi ovi naslovi i događaji spadaju u najintimnije segmente ljudskog života koji se medijski masovno zloupotrebljavaju i prolaze put od sablažnjavanja javnosti do potpunog prihvatanja takvih tema. To onda budi žeđ za daljim pomeranjem granice i još većim brutalizovanjem javnog mnjenja po obrascu povećavanja doze narkotika zavisniku od heroina.

U Platonovoj „Državi“ vojnik Leontije, kad mora da se suoči s gomilom ljudskih leševa u stanju raspadanja, užasnut i postiđen skreće pogled. Ali onda u njemu prevladava voajerska glad, on trči prema telima i proklinje svoje oči: „Gledajte, zli bednici“. Upravo tu vrstu prirodne voajerske gladi kod čoveka svakodnevno i nezasito podstiču najgledaniji i najčitaniji srpski mediji, uz prateće ignorisanje i tolerisanje od strane vlasti. U takvoj situaciji razbijanje glave palicama opozicionom političaru, urbanističko nasilje, bespravno lišavanje slobode političkih neistomišljenika, lažne akademske titule, spaljivanje ekološki opasnog otpada nisu u dovoljnoj meri atraktivne teme da bi animirale kritični deo društva. Ono traži više, traži krv, skandal, lascivnost, seks, perverzije, što veći zahvat u privatnu ili intimnu oblast života, jer to je ono čime se svakodnevno raspomamljuje i postaje nedostupno za javnu stvar.

Način ophođenja, norme, učtivost, obzir, pravda razum! Čemu sve to? Zašto toliko komplikovati život, pita se Ortega i Gaset u „Pobuni masa“. Sve se to stiče u reči ‘civilizacija’ koja kroz poreklo pojma civis, građanin, otkriva svoje ishodište. Sve to služi da se omogući građanski život, zajednica. Čovek je onoliko varvarin i necivilizovan koliko se ne obazire na druge ljude. Varvarstvo je sklonost ka razgrađivanju zajedničkog života. Zato je u svim varvarskim vremenima karakteristično osamljivanje, izdvajanje, komadanje, nakot bezbrojnih malih, podeljenih i međusobno neprijateljskih grupa koje nisu u stanju da se konsoliduju.

Hakslijeva distopija, ako je uopšte distopija, iz „Vrlog novog sveta“ mnogo je podmuklija i opasnija od Orvelove „1984.“ jer dolazi neopaženo, a njene elemente moguće je i da proživljavamo a da toga nismo ni svesni. Način na koji Mustafa Mond u „Vrlom novom svetu“ izlazi na kraj s pojmom civilizacije više je nego podsticajan za razmišljanje o savremenom srpskom društvu. Kada Džon Divljak (John Savage) pokuša da podbuni ljude u Londonu da ustanu protiv sistema koji ih kontroliše, oni na njegov poziv odgovaraju krajnjom apatijom. Policija ga hapsi i izvodi pred Mustafu Monda, Svetskog upravljača za Zapadnu Evropu:

„Dragi moj mladi prijatelju”, reče Mustafa Mond, “civilizacija nema apsolutno nikakve potrebe za plemenitošću i heroizmom. To su simptomi političke nesposobnosti. U pravilno organizovanom društvu kao što je naše, nikome se ne pruža prilika da se ponese plemenito i herojski. Da bi se ukazala takva prilika, situacija mora da bude krajnje nestabilna. Kad je rat, kad ima oprečnih mišljenja, kad se treba odupreti iskušenjima, braniti voljeno biće ili se boriti za njega – onda, očigledno, plemenitost i heroizam imaju nekog smisla. Ali u današnje vreme nema ratova. Ulažu se najveći napori da se spreči prejaka ljubav. Oprečnih mišljenja nema; svi su tako obrađeni da ne mogu a da ne rade ono što treba. A ono što treba raditi, u celini je tako prijatno, toliko je slobode dato iživljavanju prirodnih impulsa, da zaista i nema iskušenja kojima se treba odupirati. A ako se baš nekom zlom srećom i desi što neprijatno, molim: tu je uvek soma koja omogućuje da se pobegne iz stvarnosti.“

Ovih dana u Srbiji jedan uzbunjivač iz Valjeva je skrenuo pažnju javnosti i nadležnih organa na ozbiljnu korupciju u svom preduzeću pod pokroviteljstvom same države. Ubrzo posle toga je uhapšen i smešten prvo u zatvor, a onda i u kućni pritvor u kom se i dalje nalazi. Malo ko se uzbudio zbog toga i opravdanje ne može da bude medijska cenzura vlasti njegovog slučaja jer je broj ljudi koji je obavešten o njemu u izrazitoj nesrazmeri s brojem građana koji su došli u Valjevo da mu pruže podršku, a to je svega par stotina njih. Varvarsko „iživljavanje prirodnih impulsa“ i neodolevanje bilo kakvim iskušenjima plemenitost, hrabrost i vrlinu čine suvišnima. Većinom se niko ni na šta ne obazire, bilo zato što je anesteziran ili „obrađen tako da ne može a da ne radi ono što treba“. Malo kome su u Srbiji bitni uzbunjivači, zviždači, potkazivači sistema i pobunjenici jer ne šokiraju dovoljno društvo koje svoje nagonske porive introvenozno zadovoljava dnevnim skandalizovanjima svake vrste. A da bi se izbeglo suočavanje sa stvarnošću, umesto pilula some, u neograničenoj meri mogu se konzumirati anestetici u vidu različito upakovanog tabloidnog senzacionalizma. 24/7.

za P.U.L.S.E: Aleksandar Divović

LITERATURA:

Norbert Elijas, Proces civilizacije, IK Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2001.

Hose Ortega i Gaset, Pobuna masa, Gradac, Čačak, 2013.

Oldos Haksli, Vrli novi svet, IP Jugolsavija, Beograd, 1977.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.