Oblik glasa je manga serijal koji je napisala i ilustrovala Jošitoki Oima. Zanimljivo je da je Oblik glasa originalno objavljen u vidu jednokratne priče u manga reviji Bessatsu Shōnen Magazine februara 2011. godine. Kasnije je ova priča izlazila kao serijal u časopisu Weekly Shōnen Magazine, od avgusta 2013. do novembra 2014, a anime adaptacija je snimljena 2016. godine.

Premda je priča koju možemo pročitati u Obliku glasa naizgled nežnija od one u mangi o kojoj sam prethodno pisala, moram naglasiti da se zapravo bavi izuzetno ozbiljnim i osetljivim temama, kao što su život sa hendikepom, vršnjačko nasilje, suicidalne misli, osećaj krivice i iskupljenje.

Prvo poglavlje u mangi je naslovljeno prema liku sa kojim se prvo susretnemo – Šoja Išida. Šoja je na početku priče dečak koji veruje da će suludim podvizima zadržati naklonost prijatelja. Njegova “takmičenja u hrabrosti” su neki način da se izbori sa dosadom (još jedan lik koji napravi veliki haos samo zato što mu je dosadno – ne kao Raito i Rjuk iz jedne druge poznate mange, ali ipak posledice i ovde budu ogromne). Pored opasnog ponašanja, Šojin način da se bori sa dosadom uključuje i nasilničko ponašanje, koje prolazi poprilično nekažnjeno.

Na početku priče, u razred dolazi nova učenica – Šoko Nišimija. Šoko je gluva, te je stoga laka meta vršnjačkog nasilja. Već pretpostavljate da Šoja vrlo lako pronađe novu zabavu… sve dok jednog dana ne pretera, te se situacija preokrene, a deca u razredu nasilje preusmere ka njemu.

Ono što treba naglasiti jeste da, kada je u pitanju Oblik glasa, stvari ne možemo posmatrati crno-belo (u smislu “Šoja Išida je siledžija, pa je samim tim loš”); priča je poprilično složena i Šojini stavovi, a samim tim i postupci, se menjaju kako odrasta. Može se reći i da je promena u njegovom ponašanju prouzrokovana time što je od nasilnika i sam postao žrtva, ali treba imati na umu i da, kao deca, nismo uvek svesni posledica koje naši postupci imaju na druge – sposobnost da na taj način razmišljamo se dugo razvija, prema nekim psiholozima čak tek posle dvadesete godine.

Često možemo čuti kako su deca koja su nasilna i sama žrtve nasilja, uglavnom u porodici – što sa Šojom nije slučaj. Pa ipak, ni njegov porodični život nije sasvim sjajan – ne vidimo njegovog oca, samo majku koja previše radi; iako je ona dobra prema svom sinu, očigledno je da mu upravo zbog toga što puno radi ne posvećuje dovoljno pažnje. Samim tim, pažnju koju ne dobija kod kuće, on traži od vršnjaka – ali je traži na pogrešan način. Svojim ponašanjem on je izgradio status “opakog momka”, ima nekakvo poštovanje svojih drugova iz razreda – a ismevanjem nove učenice samo nastavlja da dalje gradi reputaciju koju je već stekao.

Sa druge strane, Šoko je devojčica koja već ima iskustva sa ismevanjem i odbacivanjem u prethodnoj školi; samim tim, ona je već povučena i nesigurna, uz to i preterano fina i kulturna – što je čini lakom metom za vršnjačko nasilje. Činjenica je da većina siledžija vodi računa o ovome: Šoja nije izabrao učenika koji će mu se suprotstvaljati – ako bi do toga došlo, bio bi u potencijalno lošoj situaciji i narušio bi svoju reputaciju – njegova meta je dete koje se neće braniti, koje će čak nastaviti da bude fino (što u njenom slučaju samo pogoršava situaciju, tako da naravoučenije: nema potrebe da budete fini prema siledžijama!)

Iako manga počinje pomalo sumorno, Oblik glasa je jedna divna priča o iskupljenju – ili o pokušaju iskupljenja. Najveći akcenat jeste upravo na Šojinom odrastanju, na trenucima kada on postane svestan svojih postupaka, ne samo prema Šoko, već i prema drugoj deci i kakav su uticaj njegovi postupci imali na ljude oko njega. On pokušava da se iskupi i da popravi veze koje je pokidao, ali da li je to moguće kada odemo predaleko? A opet, da li njemu treba suditi samo prema lošim stvarima koje je uradio u prošlosti, posebno kada imamo na umu da kao tinejdžer razmišlja mnogo zrelije i da je vrlo svestan štete koju je naneo?

Kad smo već kod štete koju je naneo, premda možemo čuti sve više priča o tome kako je vršnjačko nasilje loše, čini se da, kada smo svedoci da se ono stvarno dešava, pomislimo “dobro, to su samo deca, uvek je bilo koškanja i zadirkivanja” i da reakcije ne budu blagovremene (što je slučaj i u Obliku glasa: u sceni kada učitelj prozove Šoju pred celim razredom zbog ponašanja prema novoj učenici, shvatimo da je bio itekako svestan šta se dešava i da je odreagovao prekasno; takođe, neki postupci učitelja se mogu protumačiti kao verbalno nasilje, što je takođe problematično – ako on “veliki” može da ismeva đake koji su “mali”, pritom je nekakva figura koja predstavlja autoritet – deca mogu da steknu utisak da neko ko je “iznad” može da maltretira one “ispod” bez posledica). Iako, kao što sam rekla, deca ne budu uvek svesna posledica svojih postupaka, reakcija odraslih je često neophodna, jer ismevanje može da ostavi snažne posledice na sliku koju osoba ima o sebi i na samopoštovanje: videćemo da je Šoko i kao tinedžerka povučena i nesigurna. Iskrivljena slika o sebi i sopstvenoj vrednosti se u ovakvim slučajevima često prenesi i na odraslo doba: sigurno znate bar jednu osobu koja sada nosi sočiva ne zato što misli da su praktičnija, već joj je ismevanje zbog naočara dosadilo, ili možda osobu koja sada dobro izgleda, ali i dalje ima mindset “debelog deteta”.

Ukoliko su vam mange nešto novo i nepoznato, a želite da im date šansu – i Oblik glasa može biti sjajan uvod! Premda su, čini mi se, i dalje najpopularnije mange one koje imaju fantastičnu ili avanturističku priču, sve veću popularnost imaju i tzv. “slice of life” mange, koje se bave svakodnevnim životom i svakodnevnim situacijama. Još jedna dobra stvar je ta što manga ima samo sedam tankobona (dakle, nije jedna od onih mangi koje imaju nastavke “zauvek”) i u Srbiji ih je objavila izdavačka kuća Čarobna knjiga.

Autorka Oblika glasa Jošitoki Oima je dobila dosta pohvala zbog načina na koji je prikazala osetljive teme.

Oblik glasa je u Japanu bio nominovan za prestižne nagrade Osamu Tezuka i Manga Taišo, a američko izdanje 2016. godine uvršteno je u zvaničan izbor za nagradu Ajzner u međunarodnoj kategoriji.

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

Tekstovi o stripu na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  A Silent Voice, Anima, Bojana Komarica, Film, Japan, Jošitoki Oima, manga franšiza, Oblik glasa, Strip