Film Brajana de Palme Obučena da ubije (1980.) jedno je od onih magičnih ostvarenja sedme umetnosti koje me je svojom skrivenom tajnom nepovratno privuklo ka sebi još u ranom detinjstvu.  Nisam tada silazio u njegove prekrasne dubine, oniričke slojeve koji se postepeno razgrću čovekovim sazrevanjem i iniciranjem svetom istinske umetnosti, ali je to nešto, tada neizrecivo, uticalo da se ovom maestralnom ostvarenju vraćam često,  sve do današnjih dana, kada već kao zreo čovek mogu da uživam u svim onim lepotama koje prosto izviru iz njegove vanvremenske snage i poetike. Od nekada čudnog, mračnog trilera, ovaj film se u mojoj svesti pretvorio u raskošnu simfoniju satkanu od maestralne lirike de Palminog umetničkog rukopisa, nezaboravne muzike italijanskog kompozitora Pina Donađija (Pino Donaggio), zadivljujućih rola maestra Majkla Kejna ili fascinantnih lepotica poput Endži Dikinson (Angie Dickinson) i Nensi Alen (Nancy Allen), remek delo sveta pokretnih slika koje na hičkokovskom tragu pronalazi savršen filmski jezik koji progovara atmosferom i magijom koju je film pretvorilo u čistu umetnost.

Tvorac niza uzbudljivih filmskih dela, poput Keri, Pucanj nije brisan, Lice s ožiljkom ili Karlitov put, kontroverzni njujorški reditelj Brajan de Palma,  formiran kao znalac pod snažnim uticajem filmskog klasika Alfreda Hičkoka, snima 1980. godine neizmerno uzbudljiv i mračan triler Obučena da ubije (nedugo nakon enormnog uspeha još jednog njegovog mračnog ostvarenja, legendarnog filma Keri). Ali bio bi to samo jedan u nizu filmova o poremećenoj, šizofrenoj ličnosti koja vremenom postaje nemilosrdni ubica, da Palma nije uspeo da mu udene jedan jedinstven duh osobene kreativnosti i privlačnosti kojim ga je pretvorio u nešto što sada već decenijama pleni vitalnošću i unutrašnjom lepotom mnoge filmofile sveta. Ujedno, bio je to njegov omaž velikom filmskom magu i učitelju Alfredu Hičkoku i filmovima: Vrtoglavica i Psiho, kao što će već naredne godine svoje novo remek delo Pucanj nije brisan posvetiti još jednom umetniku koji je na njega uticao – Mikelanđelu Antonjoniju i njegovom klasiku Blow up.

O čemu zapravo Brajan de Palma, kao scenarista i reditelj, priča priču, dovodeći iz kadra u kadar atmosferu napetosti do usijanja najčistijim mogućim filmskim jezikom oslobođenim od suvišnih dijaloga i gomilanja svega nepotrebnog što bi razvodnilo film? Doktor Robert Eliot (Michael Cane) ugledni je njujorški psihoterapeut. Njegov gotovo idilični život pretvoriće se u pravi pakao kada misteriozna plavuša britvom ukradenom iz njegovog ureda masakrira jednu od njegovih pacijentkinja – Kejt Miler (Angie Dickinson), seksualno frustriranu damu koja strada u liftu nakon iznenadne seksualne avanture sa misterioznim strancem. Svedok ubistva je mlada i prelepa prostitutka Liz Blejk(Nancy Allen), koja se u momentu ubistva zatiče kraj lifta. Policija pokreće istragu nakon njene prijave, ali Liz i sin pokojne Kejt Miler – Piter (Keith Gordon) sami preuzimaju na svoju ruku rešavanje slučaja. Naizgled jednostavnu priču, koja je mogla da postane samo još jedan kliše triler, Brajan de Palma pretvara u fantazmagorični košmar, psihološku dramu neverovatne kreativne nadahnutosti, napetosti i čudesnog iščekivajućeg straha (naglih promena iz svetlosti u tamu ili smirenja u haos) sve do poslednje sekvence i buđenja Liz iz mraka košmarnog sna. Na ivici sna i jave, realnog i nezamislivog, ovaj maestralni film izmiče svim zamkama predvidivosti i monotonije i doseže niz vruhanaca koji kulminiraju unutar poslednjih kadrova – otvorene replike na Hičkokov Psiho i zastrašujuće kadrove pod tušem  u izmaglici snova.

Magični, nadrealni kadrovi, koji munjevito prelaze iz svetlosti u tamu i iz romantične lirike u haotičnu buru nasilnosti, usporenog, elegantnog koraka hičkokovski nepredvidivo se nagomilavaju poput plime straha u svesti gledaoca držeći mu pažnju bez predaha i dosežući nizove vrhunaca sa završnim psihotrilerom koji se trajno useca u čovekovo oslabljeno srce. Nizovi zadivljujućih scena, od kojih se bar nekoliko mogu smatrati antologijskim filmskim ostvarenjima, napeto i nepredvidivo pred očima gledaoca brutalno uvučenog u srž drame prerastaju postepeno u zastrašujuće krike iz srca čovekove tame.

Od uvodnih, snenih i fantazmagoričnih kadrova jutranjih seksualnih fantazija pod tušem, neodoljive, tajnovite i senzualne Endži Dikinson, koji se u momentu pretvaraju u košmar i buđenje pored muža koji ne ume seksualno da je zadovolji, koji vešto i neprimetno uvlače gledaoce u priču o srcu ljudske tame, do završnih, snolikih kadrova u izmaglici mlečnih tonova fotografije i jeze neizvesnosti koji se pretvaraju u hičkokovsku Psiho dramu i brutalni košmar neodoljivo seksipilne Nensi Alen, koja se uz krik budi iz najgore noćne more, prostire se jedno nepregledno polje neizvesnosti, napetosti, straha i nepredvidivosti, neistražene ljudske podsvesti i mraka ljudske psihe, pakleni krug čudesnog i večnog preplitanja Erosa i Tanatosa, seksa i smrti, snažne erotike i brutalnog, iščekujućeg nasilja na ivici sadizma i nervnog sloma. Smešten između graničnih polova čovekove raspolućenosti i nasvršenosti, božanske lepote i đavoljeg ritualnog žrtvovanja, de Pamine atmosferske magije i Donađijevog klasičarskog fluktuirajućeg haosa i totalne, smirujuće, božanske lepote, igre svetlosti i tame, ovaj genijalni film crpi čudesnu filmsku energiju i pleni svojom retko uzbudljivom atmosferom i liričnošću … Obučena da ubije pretvara se unutar sto i nešto minuta trajanja vlastite magije u simfoniju ljudske patnje, iščekivanja, sladostrašća, konačne orgazmične ekstaze (poput scene seksa u taksiju koja se pretvara u nestvarni kadar Njujorka iz orgazmičnog krika Kejt Miler) i ponora ništavila smrti u kojem sve nepovratno nestaje. Sav u krajnostima, između polova snova i realnosti film svojom napetošću i neizrecivom tajnovitošću nudi neku neuhvatljivu energiju koja sve vreme damoklovski visi iznad glava aktera ove retko uzbudljive priče.

Ovo božanstveno, nadahnuto delo pokretnih slika otvara i zatvara scena uokvirena magličastim isparenjima i snolikim fantazijama dvaju glavnih ženskih likova – Kejt Miler i Liz Blejk, uokvirena suptilnom erotičnošću čulnosti njihovih nagih tela pod tušem, toplinom isparenja koja se u momentu magnovenja i zloslutnosti pretvara u nasilnost krika očaja i smrti koja čeka svoj čas.  Preplitanje krajnosti romantičnog i nasilnog, seksa i smrti, nade i krika očaja čini tananu umetničku nit maestra Palme koja čitavu konstrukciju filma održava u latentnoj neizvesnosti i napetosti između udaljenih, a opet tako bliskih polova postojanja i nepostojanja. Palma nas vešto uvodi u svoju čudesnu priču. Kamera lagano klizi unutar snene jutarnje atmosfere naglašene snažnim erotskim nabojem. Unutar izmaglice hičkokovske atmosfere na graničnom području između sna i jave, kroz mlečnu fotografiju seksualnih fantazija božanstvene Endži Dikinson pod tušem, otkrivamo njeno uzavrelo telo dok se prepušta sanjarenju i erotskim nadražajima.  Maestro Palma nanosi na paletu stvarnosti ogoljene slike sredovečne, seksualno frustrirane žene, svu njenu strast i nezadovoljstvo. On nam nudi potezima svoje filmske kičice lajt motiv svoje neobične priče, temu ljudskih frustracija, neispunjenosti, nezadovoljstva onim što jesmo ili mislimo da drugi vide u nama – nudeći nago žensko telo i ogoljenu seksualnost kao mogući izvor požude i nezadovoljenih iskonskih prohteva u svetu pritajenih, podsvesnih želja, strasti i nagona, polova koji se naizgled različiti često prepliću,nadopunjuju, sukobljeni međusobno poništavaju i rađaju nezadovoljstva koja se projektuju na sva zbivanja u nama i oko nas… U modernom svetu bezosećajnosti,lažnih ljubavi i svih mogućih frustracija, tema seksualnosti izbija ogoljena i haotična u prvi plan – Palma je slika impresionistički nabacujući na paletu jarke boje ljudskih frustracija,eksplicitne scene seksa, šizofrenu podvojenost ličnosti i poremećene seksualnosti koje se zajedno pretapaju u čudesne sliku psihotične agresivnosti. Na platnu konačno vidimo tamnu stranu okrutne ljudske prirode, svu njenu animalnost, samo srce tame. Čistim jezikom filma – satkanim od moćnih, impresionističkih slika i napete atmosfere iščekivanja i straha (natopljene latentnom i ogoljenom seksualnošću, koje se mešaju kao muzika ,,isprljana“ durovima), naglašenim maestralnom muzikom kao jednim od glavnih aktera filma, Palma kompunuje simfoniju ljudske destruktivnosti proizašlu iz seksualnih frustracija svojih glavnih likova … i čoveka uopšte.

Na uvod u priču (upoznavanje sa glavnim likovima) nadovezuje se odlazak Kejt Miler (elegantne, sredovečne dame, plavuše odenute u belinu čednosti – kao kontrast njenoj divljoj, nezadovoljenoj seksualnosti) u muzej i 8 minuta čiste filmske antologije – 8 minuta nestvarne kontemplativne ,,tišine“ i vrhunske filmske atmosfere bez dijaloga – čiste, vrhunske glume, briljantnih kadrova (poput razmene pogleda Kejt Miler i tajanstvenog stranca), replike na Hičkokovu ,,Vrtoglavicu“( i scenu koja se takođe odvija u muzeju i sa još jednom božanstvenom, zagonetnom plavušom – Kim Novak) i muzike italijanskog kompozitora Donađija koja svojom klasičnom lirikom i lepotom lagano podiže dramsku tenziju unutar igre zavođenja dvaju stranaca koji se slučajno ili sudbinski sureću unutar muzeja. Maestralnu vizualnost igre zavođenja i slutnje smenjuju scene divljeg seksa između Kejt Miler i stranca u taksiju, na putu do njegovog apartmana – scene koje kulminiraju orgazmičnim krikom Kejt Miler i rezom koji taj krik pretvara u sliku grada Njujorka,  opet hičkokovski čudnog i klaustrofobičnog, zloslutno mračnog poput Pariza jednog isto tako seksualno frustriranog ,, Stanara“ Romana Polanskog. Nakon burne noći provedene sa strancem, sledi buđenje i strašno saznanje da je stranac oboleo od venerične bolesti.

Sve vreme trajanja filma Obučena da ubije muzikom i atmosferom klasične hičkokovske estetike šoka i nepredvidivosti Palma diže tenziju koja iznutra daje filmu napetost i dinamiku – sve kulminira brutalnom scenom ubistva Kejt u liftu, nakon napuštanja stana misterioznog stranca – omaž kultnom filmu Psiho više je nego moćan, naglašen muzikom i ritualnom atmosferom natopljenom krvlju masakrirane žrtve. Palma uvodi drugi ključni ženski lik filma – prelepu mladu prostitutku, Liz Blejk, kao ključnog svedoka ubistva i buduću potencijalnu žrtvu koju zagonetna plavuša, ubica, do kraja filma proganja i nastoji da ubije. Blještavilo britve umrljane krvlju trajno se zariva u svest gledaoca – nakon brutalne seksualnosti pojavljuje se njeno drugo lice – brutalna nasilnost i smrt.

Liz prijavljuje ubistvo policiji. Detektiv potom pokreće istragu i akcenat sumnje baca na nekog od pacijenata doktora Eliota kojeg je možda zanosna Kejt Miler privukla u ordinaciji (kao jedan od brojnih doktorovih pacijenata). Detektiv drži Liz kao osumnjičenu u šaci (već privođenu zbog prostitucije) i traži od nje da pokuša da se dočepa imena pacijenata doktora Eliota na nelegalan način. Međutim, glavnu istragu, onu nezvaničnu, pokrenuće sin Kejt Miler, mladi zanesenjak kompjuterima i pronalascima – Piter i zajedno s njim Liz Blejk. Piter postavlja kameru ispred doktorove ordinacije i tajno beleži ko sve posećuje doktora – tajanstvena plavuša snimljena je prilikom napuštanja ordinacije. Liz i Piter smišljaju plan ulaska u ordinaciju i …

Mračna atmosfera, gotovo klaustrofobična, pod snažnim uticajem filmskog rukopisa Alfreda Hičkoka, neodoljivo slična već pomenutom Polanskom i njegovim mračnim opservacijama čovekove psihe u svetu alijenacije i na momente istovetna sa onim što će par godina kasnije prikazati u još jednom ,,dark side of a men“ filmu – Plavi somot Dejvid Linča, na tragu filmova Taksista (opet Njujork i opet čovekova frustracija,destrukcija, nasilnost) ili Napad na policijsku stranicu br.13 (pre svega po atmosferi napetosti i muzičke podloge kao jednog od glavnih aktera filma, mračnoj strani čoveka), čarobni je okvir Palmine priče – pozornica nepodnošljive nelagode na kojoj se odvija uzbudljiva psihološka drama između misterioznog ubice i buduće moguće žrtve – svedoka prethodnog ubistva, Liz Blejk. Na kultnu, sablasnu i nepodnošljivo dinamički napetu scenu koja se odvija na ulicama mračnog Njujorka (karpenterovski zloslutnog i na momente ispražnjenog) i u podzemnoj železnici( zastrašujuće pustih perona punih neljudske nelagode, kao u košmaru), scenu bekstva Liz od tajanstvene plavuše, ubice, naslanja se antologijska završnica (u uredu doktora Eliota) nabijena elektricitetom nestvarne erotičnosti prelepe Nensi Alen (inače Palmine supruge) i hladnokrvne engleštine natopljene cinizmom Majkla Kejna. Kraj nam donosi fantastično, nepredvidivo otkriće ko je zapravo tajanstvena plavuša – niko drugi do prerušeni doktor Eliot, devojka Bobi zarobljena u telu muškarca, transseksualca. Šizofreno raspolućena i frustrirana ličnost doktora Eliota nosi ključ nasilja – u njegovom telu krila se devojka, koja se osvetnički odnosila prema svakoj ženi koja bi seksualno uzbudila doktora Eliota – nezadovoljna svojom zarobljenošću i neostvarenom željom da se promenom pola oslobodi nagomilanih frustracija iz kojih je proistekla brutalna nasilnost i ubilački nagon.

Smešten između krajnosti polova Erosa i Tanatosa, negde između šizofrenog ludila Hičkokovog Normana Bejtsa i transvestita Trelkovskog, mračnog stanara Polanskog, psihološka drama, triler Obučena da ubije završava se nadrealnom scenom noćne more Blejk Liz, tamo gde je zapravo i počeo – omažom filmu Psiho i scenom unutar tuš kabine. Ovaj put ubijenu Kejt Miler zamenila je Liz, budeći se uz zastrašujući krik iz košmara unutar kojeg je prerušeni doktor Eliot ubija brijačem (nakon bekstva iz duševne bolnice). Palmin pakleni krug nasilja i seksualnih frustracija se zatvara … ili možda samo pruža mogućnost novom poglavlju unutar srca čovekove tame i očajničke izgubljenosti u svetu bez istinske ljubavi. Brajan de Palma svoj pakleni hičkokovski krug zatvara posvetom sopstvenom mračnom remek delu – Keri i agresiji nastaloj kao posledica još jedne seksualne frustracije jedne neobične devojke. U osnovi beskrajno mračan,depresivan i nihilističan, film Obučena da ubije ostaje Palminim kreativnim vrhuncem, stilskim remek delom koje neodoljivo pleni čistom filmskom magijom koja vas trajno veže i iznova privlači hipnotičkom lepotom.

za P.U.L.S.E:  Dragan Uzelac

  Brajen de Palma, Film, Majkl Kejn, Obučena da ubije