Ulogujte se / Kreirajte profil

Овакву је прозу писао Ленард Коен

.

Become a Patron!

.

Ленард Коен један је од најпознатијих канадских кантаутора. Рођен је 21. септембра 1934. године у Вестмаунту, граду у покрајини Квебек. Ипак, осим музиком, Ленард Коен се бавио и писањем и, уз прегршт савршених песама, нам је подарио и неколико романа и збирки песама. Један од свакако најпознатијих је његов роман првенац који носи назив Омиљена игра. Роман прати живот Лоренса Бривмена, пишчевог алтерега, а ја ћу се потрудити да одвојим најлепше и најпоетичније елементе из романа, паралелно са мини-биографијом овог славног уметника.

,,Деца ожиљке показују као медаље. Љубавницима су то тајне које ће откривати. Ожиљак је оно што остаје када се реч отелотвори. Лако је показати рану, дичне ожиљке из боја. Тешко је показати пришт.“

Након очеве смрти, млађани Коен остаје без јединог ослонца у животу, те се окреће дрогама и опијатиме већ у раним тинејџерским данима. Успео је да заврши средњу школу са солидним успехом и да се потом упише на престижни колеџ Мек Гил, где слуша права, економију и књижевност. Тамо се први пут укључује у књижевне кругове и схвата да га писање, музика, па чак и религија, много више занимају од каријере правника или економисте. Ту почиње своје дружење са младим књижевницима и 1951. године и сам почиње да пише песме.

,,Дете ништа не може тако да фасцинира као приче о мучењу. Беспрекорно чисте савести, са патриотским жаром, деца су маштала, причала и упуштала се у праве оргије телесног злостављања. Њихова машта је добила крила да полети пут непознатих територија од Голготе до Дахауа. Европска деца су гладовала и гледала како им се родитељи обмањују и гину. Ми смо овде одрасли играјући се оружјем за децу. Рано смо упозорени на наше будуће вође- дечицу рата.“

Дипломирао је 1956. године и исте године објављује прву збирку поезије која изазива бројне контраверзе, али има добру прођу и код публике и код критике. Након дипломирања путује по Европи, а почетком шездесетих успева да скупи довољно новца да купи кућу на грчком острву Хидра. На Хидри, Коен је био потпуно изолован од остатка света и бавио се само писањем. У мору материјала који је написао, ту је настала и једна од његових најпознатијих песама So long, Marianne која је била посвећена Марији Јенсен. После неколико година проведених у Грчкој, он се, средином шездесетих, сели у Њујорк.

,,Од седме до једанаесте је прилична комадешка живота, у којој се много отупи и заборави. Легенда каже да тад полако губимо способност да говоримо са животињама, да нам птице више не долазе на прозор да причају с нама. Како нам се очи привикавају на призоре света, постају имуне на чудесност. Цветови, некада високи као Богови, сажимају се на величину саксије. Чак и ужас узмиче. Џинови из забавишта се смањују у џангризааве учитеље и обичне очеве.“

У Њујорку се упознаје са Ендијем Ворхолом и целом плејадом људи окупљених око Ворхола. Зарађује за живот тако што пише песме за фолк музичаре као што је Џуди Колинс. Онда је и сам објавио два албума која су незапажено прошла на њујоршкој сцени: Songs of Leonard Cohen и Songs from a Room. У то време ће се и његов глас знатно трансформисати. Претеривање у цигаретама је променило његов глас од високог баритона до најдубљег баса на музичкој сцени.

,,Мрзео је људе што у сну лебде у великим каменим кућама. Зато што је живот уређен, а собе уредне. Зато што свако јутро устају и раде друштвено корисне послове. Зато што неће експлозивом дићи у ваздух своје фабрике и славити и голи плесати око ватре… Желео је да је воли, мора бити да је тако лепо волети је, и рећи јој то, не једном ни пет пута, већ јој то стално понављати, јер знао је да ће с њом провести још доста времена по собама.“

Коен је имао дугачку и плодоносну сарадњу са продукцијском кућом Columbia Records. За њу је издао свих својих 14 албума: два горепоменута Songs of Leonard Cohen, Songs from a Room, а затим и Songs of Love and Hate, New Skin for the Old Ceremony, Death of a Ladies’ Man, Recent Songs, Various Positions, I’m Your Man, The Future, Ten New Songs, Dear Heather, Old Ideas, Popular Problems и You Want It Darker. Његове песме су се нашле у оквиру саундтрекова за многе популарне филмове(Watchman, Strange Days, Sing, Natural Born Killers) и серије (Sons of Anarchy, The Blacklist, Peaky Blinders, True detective). И о самом Коену је снимљен документарни филм под називом Leonard Cohen: I’m Your Man. Филм је снимљен 2005. године а у њему се појављују многи музичари: Ник Кејв, Боно Вокс, Ентони, Џарвис Кукер и други.

,,Љубавник мора да буде потпуно присан са својом љубљеном. Мора да зна сваки њен покрет: како мрда гузовима кад хода, подрхтавање при сваком малом земљотресу када јој се надимају груди, како јој се бедра шире попут лаве кад седне. Мора да зна како јој се наједном нутрина згрчи, тренутак пре него што ће достићи врхунац, сваку грану у крошњи њене косе, плаве или црне, земљопис пора на њеном носу, картограме пучине у њеним очима. Мора да је упозна скроз до краја тако да она заправо постане његова креација. По њој је обликовао руке и ноге, дестиловао је њен мирис. То је једина успешна врста сексуалне љубави: љубав ствараоца према својој креацији. Другим речима, љубав творца према самоме себи. Та љубав никад не може да се промени.“

Коен се никада није женио. Његове најпознатије везе су свакако са Маријаном Илен, за коју се погрешно мисли да јој је посвећена песма So long, Marianne и са Сузан Ерлод. Из везе са Ерлодовом, Коен је добио сина Адама, који је и сам кренуо очевим стопама и постао музичар, и кћер Лорку, која је име добила по славном шпанском песнику Лорки. Лорка Коен се бави фотографијом. Такође, позната је и прича о Коеновој краткотрајној романси са Џенис Џоплин. О њиховом познанству он говори у песми Chelsea Hotel.

Неке жене своју лепоту носе као да је то препарирани спортски аутомобил или чистокрвни расни коњ. Онда је газе до даске на сваком састанку и одговарају на питања не силазећи из седла. Оне срећније доживе мање удесе, па науче да ходају улицом, јер нико не жели да слуша арогантну матору госпођу. Неке жене своју лепоту крију под слојем маховине коју повремено нешто успе да уклони- љубавник, трудноћа, можда смрт-па се пробије невероватан осмех, дубоке радосне очи, савршена кожа, али то је само привремено и убрзо све поново обраста маховином. Неке жене лепоту проучавају и фалсификују. Развиле су се читаве индустрије да би се ове жене опслужиле, а мушкарци су истренирани да им се оне допадну. Неке жене своју лепоту наследе, као породичну реликвију, и науче да је цене, као што у некој великој фамилији наследник постане поносан на необичан облик браде који су имали његови бројни дични преци. А неке жене, мислио је Бривман, жене попут Шел, стварају лепоту у ходу, не мењајући толико свој лик колико зрак који их окружује. Оне укидају стара правила светлости, оне се не могу тумачити нити упоређивати. Оне сваки простор чине јединственим.

Коен је објавио неколико књига поезије ( ,,Kњига чежње“, ,,Цвеће за Хитлера“, ,,Хајде да поредимо митологије“, ,,Снага робова“, ,,Кутија са зачинима земље…) и романе ,,Омиљена игра“ и ,,Дивни губитници“. Боловао је од леукемије. Умро је 7. новембра 2016. године у Лос Анђелесу, у осамдесет и другој години живота.

За П.У.Л.С: Немања Јанковић

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.