Слободна љубав у средњем веку

Писма Абелара и Елоизе

Сви то знају, све сам изгубила када сам изгубила тебе… Јер моје срце није било са мном, било је код тебе“ (из писма Елоизе Абелару)

Поједини велики манастири средњег века представљали су огромне интелектуалне и преписивачке радионице. Осим молитвама, образовани монаси су се током целог живота посвећивали преписивању старих списа различите врсте, како смо то читали и у Ековом роману „Име руже“. Стваране су огромне библиотеке на пергаменту у којима је сачувано сећање векова – како оно из доба антике, тако и оно средњовековно – попут необичне кореспонденције двоје паришких  љубавника у доба витезова.

Абелар је био знаменити предавач логике и теологије који се почетком XII века прочуо у Паризу и Ил-де-Франсом својом памећу, образовањем и говорничком вештином. Али иако значајан мислилац, Абелар је највише запамћен по својој необичној, страсној, јединственој љубавној авантури са младом Елоизом.

Записи Абелара и Елоизе се састоје из Абеларове кратке личне испосвести назване „Моје невоље“, као и од осам дужих писама које су двоје бивших љубавника и краткотрајних супружника размењивали када су већ живели одвојено, свако у свом манастиру. У новије време, Абелару и Елоизи приписан је и један запис (пронађен први пут у XV веку, али дуго заборављен) који се састоји из размене 116 кратких порука и песама непотписаних „учитеља“ и „ученице“ којима је дат назив „Писма двоје љубавника“ и који по свему судећи потиче из раног периода везе Абелара и Елоизе.

Иако почетком XII века још није био основан универзитет, касније познат под називом Сорбона, паришке црквене школе су већ биле нашироко познате и привлачиле су мноштво студената. Између Париза и околних места са школама при катедралама, ширила се фама о Абелару. На брежуљку близу тадашњег Париза (који је био јако мали, тј. није имао више од 15.000 становника нити се простирао много даље од централног острва на Сени које се назива Сите – la Cite), Пјер Абелар је код цркве Сен Жермен (данас је то булевар усред града, на левој страни реке) држао врло посећену школу. Али, како каже Свето писмо, што се човек више издиже, више и трпи кад пада. Абелар је у својој исповести потпуно признао своу тадашњу таштину:

како срећа увек узохоли будале…како сам већ сматрао да сам једини филозоф на свету…ја који сам пре живео врло суздржљиво, започех пуштати узде пожуди…“

Добио је наиме, посебног ученика: младу девојку по имену Елоиза.

Осамнестогодишња Елоиза је била нећака каноника катедрале Нотр Дам (Богородичне цркве) у Паризу који се звао Фулбер. Осим лепоте, прочула се по образовању, што је у то доба било врло ретко, иако не и непознато, када су у питању жене. Елоиза је са лакоћом у својим писмима цитирала, не само црквене оце, него и латинске писце, посебно Овидија, Сенеку и Лукана. Приче о Елоизи привукле су тада већ тридесетогодишњег професора теологије и филозофије Абелара

Тада сам наиме био тако чувен и истицао сам се љупкошћу младости и лепоте да се нисам бојао да ће ме одбити било која жена…“

Да Абелар није претеривао у самољубљу, потврдиће деценијама касније у једном од сачуваних писама и сама Елоиза:

А кад си се јавно показао, питам те, ко није хрлио да те види, и ко те није, испружена врата, пратио погледом кад си одлазио? Која жена, која девојка није жудела за тобом у твом одсуству, а која није горела за тобом кад си био присутан?“

Осим што је био наочит, паметан и славан, Абелар је имао још један таленат. Знао је да склапа и пева лепе песме, што је такође била особина која је јако привлачила жене.  Верује се да су неке од његових песама сачуване у чувеном зборнику средњовековне поезије Carmina burana за који је у ново доба композиције написао Немац Карл Орф.

Абелар је описао како је смислио да се пресели у кућу код каноника Фулбера са објашњењем да због предавања не може да се бави одржавањем свог стана (било је то негде око 1113. године). Наивни каноник је договорио да његов подстанар Абелар још држи и часове Елоизи. „Био сам запањен једнако као да је нежну овчицу поверио гладном вуку“, искрен је у својим сећањима Абелар. Није требало дуго да се између славног учитеља и ревносне ученице роди љубав. Ако су икада два бића била створена једно за друго, то је било случај Абелара и Елоизе, како то показује цео њихов живот.

И тако смо се под оправдањем учења потпуно предавали љубави, а посвећеност читању оправдавала је наше затварање насамо…Тако су се над отвореним књигама више гомилале речи о љубави него о учењу, више је било пољубаца него мудрих изрека, чешће су нам се руке спуштале у крило него према књигама…“ (Абелар)

Наравно, веза двоје љубавника усред средњовековног дома пуног слугу и у средини бројних студената у каквој је Абелар предавао, није могла остати дуго сакривена. Тајну је вероватно последњи открио и ујак Фулбер – и то затичући љубавнике „на делу“ (in flagranti). Скандал није био мали.

Колика је била ујакова бол! Колико сам се црвенео и стидио! Колика ме је туга опхрвала због девојчине жалости! Колику је жестину јада она поднела због моје части! Ниједно од нас се није тужило на оно што је задесило њега, него на оно што је задесило оног другог“. (Абелар)

Абелар је наравно, морао да одмах напусти Фулберов дом, али ствари су се и даље компликовале, јер се показало да је Елоиза у другом стању. Уследило је бекство двоје љубавника у Абеларов завичај, Бретању, где је Елоиза родила сина који је добио необично име Пјер Астролаб. Покушај мирења са ујаком тако што је Абелар пристао да се ожени са Елоизом, али да брак, због његово каријере, остане тајан, није успео. Фулбер је сматрао да само крв може опрати породичну част:

Једне ноћи, док сам лежао и спавао у удаљеној соби свога стана, пошто су (Фулберт и његови рођаци) новцем поткупили неког мог слугу, казнише ме врло окрутном и срамотном осветом…одрезали су ми ннаиме онај део тела којим сам починио оно због чеега су се тужили…“

Абелар је био кастриран (1117 године). Његов физички бол је био много мањи него срам који је доживео.

Падало ми је на ум колико сам славом недавно био окружен, а како је она олако и срамотним догађајем понижена, штавише потпуно уништена…како ће се ова необична срамота силно рагласити и захватити читав свет…“

Пошто прави брак више није био могућ, Абелар је одлучио да се супружници повуку у манастир и да постану монаси. У прво време повукао се у чувену опатију Сен Дени, недалеко од Париза, у којој су се сахрањивали француски краљеви. Елоза је постала редовница а ускоро и опатица у манастиру Параклет (1122. г), у Шампањи, који је претходно на свом поседу основао Абелар.

Након што су већ скоро 15 година били раздвојени и без контаката, Абелар и Елоиза су 1132. године, у време када су обоје водили свако свој манастир, почели да размењују писма, од којих је сачувано њих седам. У својим првим писмима, Елоиза пребацује свом бишем љубавнику и супругу његову небригу јер се дуго није јављао и подсећа на њихову велику љубав. У елегантном, емотивном и потресном стилу она истиче јачину своје апсолутне љубави, своју посвећеност вољеном, коме је све пружала, до тачке самопорицања:

Бог ми је сведок да бих на сам твој миг ишла без оклевања пред тобом или за тобом у саме раље земљине…Никада Бог ми је сведок, нисам у теби тражила друго него ли тебе. Само сам тебе жељела, не оно што имаш или представљаш…Бог сам зна да сам више ззазирала да увредим тебе него да увредим њега, и да сам се више трдила да будем драга теби него њему“.

 Ако је приповест о овој средњовековној љубави сачувана, онда је то вероватно било због чувености Абелара. Али ако ова прича надвисује друге по снази и посвећености љубави, онда је то због Елоизе, која у својим писмима пружа пример потпуне љубави – љубави која се даје и у којој једна страна негира себе како би безгранично уздигла ону другу. Жена је та која се покорава, али од које све зависи, јер онај други и не постоји све док га жена не издигне, не оформи, не оствари:

Више бих волела, допусти ми да ти то кажем, да ме назову твојом прилежницом или блудницом, толика је била у мени жеља да се што више понизим јер бих тако могла више порасти у твојим очима, а у исто време бити мање препрека слави твоје учености“.   

Када пише ове речи, Елоиза је већ угледна монахиња и управница (опатица, игуманија) манастира за монахиње Параклет, који је основао Абелар. Она није било ко, племићког је порекла, високо образована, цењена и у црквеним круговима…али она све то заборавља и све (начелно) одбацује наспрам вере у апсолутну љубав која се у њеном случају звала Абелар.

Нека ми Бог буде сведок, да се сам Август, господар света, удостојио запросити моју руку и да је пред моје ноге заувек ставио власт над читавим светом, ја бих с више радости и поноса пристала да постанем твоја љубавница, него његова Царица“.

Необична је једна врста модерности и апсолутне неконвенционалности која произилази из живота и писама те жене из XII века, која је била спремна да одбаци правила и норме свог друштва и времена, како би остварила потпуну љубав са својим драгим. Наравно, околности су Абелара и Елоизу одвеле на другу страну – у манастир, а раздвајање је истовремено значило да се од тада посвете љубави према Богу. Ипак и у манастиру, годинама након последњег сусрета, монахиња Елоиза ће дубоко искрено исповедати своју људскост:

како сам ја далеко од твог мира! Лудило чула и страсти, младост која још увек дрхти и гори, доживљај и слатко искуство које имам о тим сластима, непрестано ме прогоне“.  

Абеларова писма нису толико емотивна колико Елоизина, иако ће и он у њима исказивати једну врсту модерности за то доба, пишући нашироко о улози и поштовању жена у хрићанству и у монашким редовима. Он такође признаје и потврђује лудости у које га је одвела страст и љубав, да би затим нашироко пружао савете о посвећености вери и начину уређења живота у манастиру. Започет као страст и љубав, однос Абелара и Елоизе завршава у детаљној дискусији око манастирских правила.

Елоизи, својој предрагој сестри у Исусу Христу, Абелар, њен брат у истом исусу Христу“.Тако ће Абелар, некадашњи ватрени љубавник и осакаћени супруг, након деценија „невоља“ адресовати своја последња писма вољеној Елоизи. „Не плачи дакле због моје ране, већ плачи за муке свох мученика и за смрт Господа нашега, која је свет спасила.“

Пјер Абелар ће живети до 1142. године. Још ће много писати и предавати, али и доживљавати нове „невоље“. Два пута ће због свог учења бити кажњаван (тј. накратко екскомунициран) од стране Цркве и бити приморан да јавно спали нека своја дела. С друге стране, његови ученици и пријатељи прозваће га „наш Аристотел“.

Елоиза ће га надживети две деценије. Преминуће као опатица манастира и врло угледна монахиња 1164. године. Сахраниће је у гробу поред Абелара.   

„Господе, а оне које си једном на овом свету раздвојио, уједини их заувек на небу“. (из Абеларовог писма Елоизи).         

Још је велики ренесансни песник Петрарка читао писма Абелара и Елоизе. Сећање на овај пар памћено је у паришком пуку вековима, како то сведочи и балада знаменитог француског песника из XV века Франсоа Вијона под називом „Балада о госпама пређашњих времена“:

…Где ли је часна Хелоиза славна,

Кад мудри Абелар од ње би услишен,

Ушкошише њега, мушкости би лишен,

 И постригао се, после срама…“

Za P.U.L.S.E Duško Lopandić

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments