Poezija Lu Rida…tamna strana života

Ulogujte se / Kreirajte profil

Poezija Lu Rida…tamna strana života

.

Become a Patron!

.

Luis Alen Rid rođen je u Njujorku 2. marta 1942. godine. Njegova raskošna umetnička priča (duga pola veka) počinje šezdesetih godina 20. veka, sa kultnim, alternativnim bendom Velvet Undergound (jednim od najznačajnijih, najuticanijih i najprogresivnijih bendova u celokupnoj istoriji rokenrola), koji je u zvuk užurbane urbane scene Njujorka uneo elemente evropske avangardne muzike i uspeo da „venča lepotu sa bukom“, kako piše magazin Rolingstoun. Bivši student književnosti na Univerzitetu u Sirakuzi pre muzike bavio se novinarstvom, pohađao kurs glume i pisao poeziju. Osnovao je Velvete 1966. godine s basistom Džonom Kejlom, a u originalnoj postavi bili su i gitarista Sterling Morison i bubnjar Morin Taker. Velveti, sa kojima je Rid delovao do 1970. godine, presudno su uticali na andergraund muziku, pank i alternativni rok, ali u vreme delovanja nikada nisu dobili pohvale za tu pionirsku ulogu. Tako je krenuo beskompromisni, neponovljivi, više nego originalni Lu Ridov ,,walk on the wild side”, jedinstven put beskompromisnog borca s one druge, većini nepoznate i nedostižne strane, strane neizvesnosti, slatkih radosti, kraja noći, igle zabodene u venu života nakon prestanka straha od smrti, svega onoga što veže i ograničava pesničku slobodu onih koji idu predaleko, preko krajnjih granica, nošeni sablasnim duhom samodestrukcije i bolne spoznaje ljudske prolaznosti. Nakon što je napustio Velvet Underground 1970. godine, Rid je počeo da radi kao daktilograf u firmi svoga oca knjigovođe.

„Da nikada više nije odsvirao nijedan ton u životu, četiri albuma koja je snimio sa Velvetima bila bi dovoljna da ga etabliraju kao jednog od najvećih rok tekstopisaca i vizionara. Srećom za njega i za nas, decenijama je stvarao vrednu i nekompromitovanu muziku”, pisao je magazin Rolingston.

Ulice Njujorka, ulice strave i užasa bile su i ostale glavno poprište Ridovih ogoljenih, uznemiravajućih pesama, pesničkih slika. Opskurna, velegradska pista, ,,štrafta”po kojoj šetaju foliranti, prazne ljušture apsurdnih urbanih kreatura, manekeni promašenih života u njemu je imala najrelevantnijeg  pesnika, surovo realnog, bitnički beskompromisnog, autentičnog, samosvesnog, autodestruktivno razarajućeg. Na ulici Lu Ridove lirike urbane džungle Njujorka, modernog Vavilona, se susreću i dodiruju svetovi koji su, u svim drugim prilikama, razdvojeni nesavladivim socijalnim, ekonomskim i subkulturalnim barijerama. Taj susret rađa tenziju koja kao X zrak prodire do same srži ogoljene, brutalne, teskobne istine, jeze realnosti tamnije od noći,  iza pompeznih i jadnih maski uličnih šetača, otkrivajući žalosno klupko bola, frustracije i promašene nade, kao poslednju suštinu ljudske egzistencije… Dekadencija modernog, ispraznog, hladnog i samodovoljnog sveta džonijevski ,,defilira poput usrane šminke” pločnicima megapolisa, nestajući na momente u tami noći, kabaretske bobfossijevske noći ili pak zagušljivoj, ustajaloj melanholiji alfreddoblinovskog, fassbinderovskog mraka jednog berlinalexanderplatzovskog posrnuća ljudskog roda u predvečerje jedne od najtamnijih noći, predvečerje brutalne klanice rata sviju protiv svih – bez milosti, opraštanja, bilo kakve nade … “Street hassler”, česti junak Ridovih napeva, heroj je ulice koji samom svojom pojavom čini da maske padnu a suština se prikaže. Bolji engleski rečnici nas obaveštavaju da je “street hassler” posebna vrsta uličnog provokatora, koji pojavom, a ne namerom, raskrinkava ulične šetače. Muzika Lu Rida odražava vrevu ulice. Ritam je prilagođen užurbanim koracima izbezumljenog heroinomana koji sa 26 dolara u ruci ide na ugao nekih njujorških ulica, konkretno na jedan od uglova ozloglašenog Harlema… Tamo ga čeka surovi diler koji će mu dati malo “snega”, a uzeti dušu i sve ostalo.

Ne znam pravo ni gdje idem

Ali ću probati za kraljevstvo, ako mogu

Jer me to čini da se osjećam kao čovjek

Kad zabodem iglu u venu

I reći ću ti, stvari nisu sasvim iste

Dok jurim u svom pravcu

I osjećam se kao Isusov sin

I mislim da samo ne znam

 

Donio sam veliku odluku

Pokušati ću ukinuti svoj život

Jer kad krv počne teči

Kad ubrizgam grlić kapaljke

Kad sam neposredno blizu smrti

I ne možete mi pomoći vi momci

I sve vaše slatke djevojke sa svim vašim slatkim govorom

Svi možete prošetati

I mislim da samo ne znam

 

Želim da sam se rodio prije tisuću godina

Želim da plovim na zatamnjenim morima

Na sjajnim velikim jedrenjacima

Daleko od velikog grada

Gdje čovjek ne može biti oslobođen

Od svih zala ovog grada

I od sebe i od onih u blizini

I mislim da samo ne znam

 

Heroin, budi moja smrt

Heroin, je moja žena i moj život

Zato što ono glavno u mojim venama

Vodi do središta u mojoj glavi

I onda sam bolje udaljen nego mrtav

Zato što kap počinje teči

Stvarno me više nije briga

O svim folirantima u ovom gradu

I svim političarima koji rade čudne zvukove

I svi deponiraju jedni druge

I sva mrtva tijela su nagomilana na brežuljcima

 

Zato što kap počinje teči

Onda me stvarno nije briga

Kad je heroin u mojoj krvi

I ta krv je u mojoj glavi

I hvala Bogu da sam dobar kao što sam mrtav

I hvala Bogu što nisam svjestan

I hvala Bogu što me nije briga

I mislim da samo ne znam

Na toj ritmičkoj osnovi Lu Rid peva ili recituje svoju turobnu poeziju. Krici gitare paraju monotoniju, uvodeći nas u frenetična zbivanja “iza lica” njegovih omiljenih junaka: narkomana, promiskuitetnih žena, sado-mazo perverznjaka, kanceroznih smrtnika, neodlučnih samoubica, travestita i ostale neprilagođene bratije, obeleženih, kužnih marginalaca koji svojom dekadencijom narušavaju ,,lepote i sklad jednog savršenog” društva, društva bez duše, empatije, bilo kakve duhovnosti, lepote, supstance koja bi ga uzdigla iznad ništavila i apsurda nehunane egzistencije urbane džungle, modernog Vavilona koji truli iznutra i rastače se pred očima nemog posmatrača.

Kada je nastala pesma „Perfect Day“, iza Rida su bile burne šezdesete koje je proveo u bendu „Velvet Underground“, grupi čija je muzika po mnogo čemu bila ispred svog vremena. Tokom sviranja sa njima, a i početkom sedamdesetih, on je eksperimentisao sa drogama, a jedno vreme je bio i heroinski ovisnik (svojevrsnu „odu“ ovom otrovu spevao je sa „Velvet Underground“, nazvavši je prosto i jednostavno „Heroin“). Iako nikada nije javno priznao, čitajući između redova njegovih malobrojnih intervjua iz tog doba, kao i slušajući priče njegovih prijatelja, a prvenstveno poznavajući njegovu biografiju, lako ste mogli doći do zaključka da je upravo ova droga metafora za voljenu osobu u tekstu pesme „Perfect Day“.

Prosto savršen dan

Pijemo sangriju u parku

A posle, kad noć padne, idemo kući

Prosto savršen dan

Hranimo životinje u zoo vrtu

a posle pogledamo neki film pa idemo kući

 

Oh tako je savršen dan

drago mi je što sam ga proveo sa tobom

Oh tako je savršen dan

Ti me držiš u životu

Ti me držiš u životu

 

Prosto savršen dan

Problemi su ostavljeni daleko

Vikend je naš

To je tako dobro

 

Prosto savršen dan

Sve zaboravljam zbog tebe

Mislio sam da sam neko drugi

Neko dobar

 

Oh tako je savršen dan

drago mi je što sam ga proveo sa tobom

Oh tako je savršen dan

Ti me držiš u životu

Ti me držiš u životu

 

Ono što poseješ

To ćeš i požnjeti

Ono što poseješ

To ćeš i požnjeti

Ono što poseješ

To ćeš i požnjeti

Ono što poseješ

To ćeš i požnjeti…

Čini se da je Rid svoju muziku stvorio na isti način na koji je Alfred Doblin (Alfred Doblin) stvorio svet svog remek-dela Berlin Aleksanderplac. U romanu Berlin Alexanderplatz (1929.). Doblinov glavni antijunak – mali čovek Franc Biberkopf( priprost momak, sitni kriminalac koji bezuspešno pokušava da se izvuče iz gliba dna i kriminala) nemoćno je biće u vrtlogu velegradskog podzemlja, života provalnika i prostitutki. Pratimo njegovo kretanje kroz zahuktali ritam Berlina, njegovu milionsku  košnicu sazdanu od mnoštva najrazličitijih likova. Složenom i inovativnom pripovedačkom tehnikom – negde na ivici incidenta, između dadaističkih kolaža i savremenih fotomontaža, nadahnuti i buntovni Doblin oživljava brutalne slike sa margine savremene užurbane i bezlične civilizacije, čovekovu nemoć i izgubljenost u svetu otuđenosti i depersonalizacije, tih godina na korak od pakla fašizma i užasa klanice Drugog svetskog rata… Slikovito i moćno, prošarano nitima klaustrofobije, moralnog pada i čovekovog puta ka samouništenju… Doblin se naime često služi onomatopejama, podražavajući zvukove velegrada: buku tramvaja, škripu lifta, klokotanje vodo-kotlića. Mračna odiseja Franca Biberkopfa je na toj soničnoj osnovi dobijala na uznemirujućem intenzitetu. Filmskim stilom, tehnikama unutarnjeg monologa i strujanja toka svesti probijamo se kroz ustreptali i uzavreli Berlin Alexanderplatz, priču o Franzu Biberkopfu, građevinskom i transportnom radniku koji izlazi iz zatvora Tegel, i nastavlja svoj život, pustolovinu po gradu Berlinu. U osnovi progresivna i veoma složena, knjiga Alfreda Döblina predstavljala je smelu revoluciju u prozi, zasnovanu na avangardnoj tehnici filmskog postupka montaže. Bila je to čudesna priča o gradu Berlinu iz 1928. godine, nastala na talasima ekspresionizma i niza avangardnih pokreta tih decenija( dadaizam, nadrealizam…) usmerenih ka rušenju svega tradicionalnog, ka rušenju svih dotadašnjih vrednosti… Berlin, kao jedan od glavnih junaka romana, naslikan je ubrzanom filmskom tehnikom stalnog pokreta u vreme naleta nacizma, osvetljen iz ugla podzemlja velegrada bojama neverovatnih marginalaca, gubitnika i haosa njihove brutalne svakodnevnice… Novo tehnološko doba i život ubrzan do granica svojevrsnog ludila prikazani su kroz tragedije niza likova berlinskog polusveta, bačenih u dehumanizovani svet jurnjave za vlašću i novcem…  Lou Reed čini isto. Zvukovi Njujorka osnova su njegove muzike. Na takvoj osnovi priče o velegradskim opskurantima odzvanjaju surovom autentičnošću.

Čekam svog čovjeka

Dvadeset šest dolara u mojoj ruci

Gore u Lexingtonu, 125

Osjećam se bolesno i prljavo, više mrtvo nego živo

Čekam svog čovjeka

 

Hej bijeli dečko, što radiš u gornjem djelu grada?

Hej bijeli dečko, loviš naše žene uokolo?

Izvinite mi gospodine, to mi nije ni na kraju pameti

Samo tražim dragog znanca mog

Čekam svog čovjeka

 

Ovamo on dolazi, sav je odjeven u crno

Portorikanske cipele i veliki slamnati šešir

Nikad on ne rani, uvijek on kasni

Prva stvar koju naučiš je da ćeš uvijek čekati

Čekam svog čovjeka

 

Gore u Brownstoneu, uspon tri stepeništa

Svi te bodu, ali nikoga nije briga

On ima djelovanja, daje ti slatki okus

Zatim ćeš podijeliti jer nemaš vremena za gubljenje

Čekam svog čovjeka

 

Dušo zar ne uzvikuješ, draga zar se ne dereš i ne vičeš

Osjećam se dobro, znaš da ću to odraditi glasno

Osjećam se dobro, osjećam se tako divno

Sve do sutra, ali to je tek neko drugo vrijeme

Čekam svog čovjeka…

U potpunom uobličavanju svoje muzičke vizije Lu Rid je imao dragocenu pomoć Džona Kejla (John Cale), hipertalentovanog i klasično obrazovanog Velšanina, sa kojim je sarađivao u svojoj prvoj grupi Velvet Underground. Kejl je dosta vremena proveo u grupi avangardnog muzičara Lamonta Janga (LaMonte Young) baveći se ispitivanjima uloge buke i monotonije u muzici. Saznanja iz tog perioda svoje karijere on je uneo u zvuk Velvet Undergrounda. Džon Kejl je smatrao da muzika mora da bude teška i uznemiravajuća. To shvatanje je savršeno korespondiralo sa Ridovim poetskim svetom… Njihov rock and roll najbolje je okarakterisala reakcija štampe, zabeležena na omotu prvog albuma:

,,Kreštavi r’n’r mogao je publiku podsetiti samo na dekadentni Berlin tridesetih godina“, ,,Grupa psihopata koji napadaju čula. Nesložna muzika, treštave kadence, pulsirajući tempo“, ,,Grupa koja doslovno podrhtava od nasilja, cinizma i perverznosti. Doživeti njihov koncert znači biti bespomoćno izložen nasilju“…

Sklonost ka vrlo ogoljenoj predstavi tabu tema, poput seksa, sadomazohizma, i poetična, na neki način kul predstava o korišćenju droga (pogotovo heroina), predstavljale su na samom početku rada Velveta nepremostivu prepreku između njih i komercijalnog uspeha i prihvatanja. Međutim, u određenim krugovima – pre svega alternativnim i artističkim,  su bili zapaženi, a baš u tim krugovima ih je 1965. godine sreo i Endi Vorhol, kultni umetnik američkog pop art.

Kao vrsni poznavalac i medijski manipulator, Vorhol je vrlo rano uočio ogroman potencijal pop i rock muzike. Potpomaganjem rock grupe The Velvet underground, Vorhol je izveo jedan od najvećih a najnepriznatijih uticaja na svet pop muzike.

Prvi album grupe iz New Yorka – The Velvet Underground & Nico (1967.), kontroverzna i veoma uticajna ploča, pojavio se u proleće 1967. godine, u dosta ,,nezgodnom“ trenutku kada se rock and roll američke Zapadne obale okretao ,,make love, not war, flower-power“ filozofiji življenja i razmišljanja, pogleda na svet koji je kroz ,,moć“ cveća, mir i ljubav težio opštoj svetskoj, antiratnoj ,, nirvani“, trenutku koji je Velvete prikazao kao suštu suprotnost kolektivnom hipi snu – kao opake, mračne i sarkastične otpadnike od opšte sreće. ,,Baršunasto podzemlje“ je mračnom poetikom Lu Rida ponudilo svoj jedinstveni ugao gledanja turbulentnog sveta i velegradske svakodnevnice, iznevši na svetlost dana mnogo surovije i iskrenije, nikako zamagljene i iskrivljene slike sveta.

Holly je došla iz Miamia FLA

Stopirala je kroz SAD

Počupala obrve na putu

Obrijala noge i tada je on postao ona

Ona kaže “Hej dušo, prošeći divljom stranom”

Rekla je “Hej, prošeći divljom stranom”

 

Candy je došla s otoka

U stražnoj sobi ona je bila svačija draga

Ali nikad nije izgubila pamet

Čak niti kad ga je pušila

Rekla je “Hej dušo, prošeći divljom stranom”

Rekla je “Hej dušo, prošeći divljom stranom”

Bijeli momak je rekao:

 

Oooooooooh

Do da do da do da do do do

Do da do da do da do do do

Do da do da do da do do do

Prošeći divljom stranom

Do da do da do da do do do

Do da do da do da do do do

Do da do da do da do do do

 

Mali Joe nikad nije ništa darovao

Svi su mu morali plaćati

Gužva amo, gužva tamo

New York je mjesto gdje su mu rekli

“Hej Joe, prošeći divljom stranom”

Rekli su “Heeeeej, heeeeej”

 

Slatka Plum Fairy je došla i udrila po ulicama

Tražeći duhovnu hranu i neko mjesto gdje bi mogla jesti

Stoja je pošla u Apollo

Trebao si ju vidjeti kako ide

Rekli su joj “Hej šećeru, prošeći divljom stranom”

Rekli su “Heeeeej, heeeeej”

 

Jackie je samo prebrzo vozila

Mislila je da je postala James Dean na jedan dan

I onda se valjda morala sudariti

Valium je pomogao tom jurišu

Hej dušo, prošeći divljom stranom

Ja sam rekao “Hej, prošeći divljom stranom”

Bijeli momak je rekao:

 

Do da do da do da do do do

Do da do da do da do do do

Do da do da do da do do do

Do da do da do da do do do

Do da do da do da do do do

Do da do da do da do do do

Prošeći divljom stranom 

Šeći divljom stranom…

Lu Rid je još 1965. godine izjavio da njegov budući bend treba da bude zapadnjački odgovor na kosmički ples Šive i da treba da svira dok Vavilon nestaje u plamenu. Vavilon, grad greha i perverzije, u kojem je sve podređeno potrazi za fizičkim zadovoljstvom centralno je mesto poetskog sveta Lu Rida. Ridova izjava da mu je ambicija da napiše rok verziju Braće Karamazovi možda najbolje određuje briljantni vrh njegove artističke ambicije.

Pišem vrlo jednostavne pesme, pomoću dva-tri akorda, ne više, u dva-tri različita ključa. Svako ko je učio da svira gitaru makar i pola sata mogao bi da svira moje pesme bez problema. Ne zanima me da idem dalje, da pokušam da sviram… salsu, na primer. Želim da se usredsredim na kombinovanje jednostavnih akorda; tako može da se odsvira milion melodija. Volim te kombinacije, uvek sam ih koristio.

Mnogi svetski muzičari, pisci, pesnici, reditelji slažu se sa ocenom da posle njegove pojave na svetskoj sceni mnoge stvari više nisu bile iste. Ukinuo je granicu između poezije i rok pesme, eksperimentalne muzike i gitarskih rifova, pozorišta i koncerata. Ni Dejvid Bouvi ne bi bio to što je da nije bilo susreta sa čovekom koji je u sebi spajao sve kontradiktornosti savremenog sveta, bio njegovo ogledalo, pokazivao pravo lice i kada se ono ne bi dopadalo establišmentu. Iz bliske saradnje sa Bouvijem nastao je i Ridov najuspešniji solo album “Transformer”. Iako je objavio čak 22 studijska albuma, 15 kompilacija i 44 singla, uz 12 lajv albuma, samo je jednom bio na vrhu američke top liste. Čitav svoj opus okarakterisao je kao “pisanje velikog američkog romana”. Tokom cele karijere suprotstavljao se površnosti i komercijalizaciji. Nikada se nije udvarao publici.

Naslikavši rečima i muzikom tamnu stranu čoveka današnjice, ogoljenu sliku modernog Vavilona gde je sve podređeno hedonističkom iživljavanju animalnih ljudskih prohteva i gde je sve i svako na prodaju i ima svoju cenu, ubličivši sve to svojim više nego originalnim ličnim pečatom i specifičnim, rokenrolerskim troakordnim stilom i sirovim  zvukom gitare, do granica nemogućeg pojednostavljenim zvukom izvornog, bazičnog, alternativnog rokenrola urbanog podzemlja, stihovima i besmrtnom poetikom natopljenima eksplozivnošću cinizma i brutalne ironije na graničnim područjima izdržljivosti, Lu Rid, veličanstveni poeta subverzivnog, urbanog senzibiliteta i muzičar koji je svojim neprestanim menama pomerao granice mogućeg i neistraženog, ostavio je neizbrisiv trag u vremenu, onu vrstu duhovnog pečata razumljivog samo odabranima i dovoljno hrabrima da ga svojim budućim delima deleći umnožavaju … na radost ili retku sreću duhom spremnih da ga usvoje i uživaju u filigranskim poetskim potezima umetničke veličine jedinstvene njujorške legende, poete čije melodije zauvek ostaju – dok moderni Vavilon nestaje u plamenu kosmičkog plesa njegove besmrtne poetike.

Za P.U.L.S.E Dragan Uzelac

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
6 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
milunka
milunka
7 months ago

Perfect.

dragan uzelac
dragan uzelac
7 months ago

Hvala Milunka!

Komentari, ma kakvi bili, neverovatno su retka stvar iz meni teško razumljivih razloga. Ili ljudi zaziru jedni od drugih ili je slikovno pismo tipa emotikoni postalo deo neke nove kulture, meni teško razumljive. Kako god da bilo, uvek mi je drago kad se neko od ljudi javi. Istina je da pišem iz čiste unutrašnje potrebe i želje da ovekovečim sve moje ljubavi i fascinacije, ali bitni su mi i čitaoci, neko kome je deo te emocije i namenjen. Lepa je svaka interakcija …

Krešimir
Krešimir
3 months ago

Poštovani Dragane,

Hvala na lijepim tekstovima. Osvežavajući su u ovoj žabokrečini dnevnih događanja.

dragan uzelac
dragan uzelac
3 months ago

Poštovani Krešimire,

hvala i Vama na lepim rečima. Banalna svakodnevnica i njena siva ispraznost jedan su od razloga koji me inspirišu na rad i bekstvo od svega u svetove umetnosti i stvaralaštva, ljubavi i predanosti koje me čine sretnim i isključenim od svega nebitnog. Nadam se da se oseti ljubav sa kojom je sve pisano. Hvala Vam još jednom, kao i svima koji dele nadrealni svet PULSE kosmosa – stvaralaćki i inspirišući. Srdačan pozdrav!!!

darko
3 months ago

Postovani Dragane,hvala vam na ovom tekstu o Lu Ridu,to je vrlo vazan kljuc za razumevanje njegove muzike i poetike,time na neki nacin bacate svetlo tzv.baterijske lampe i osvetljavate,za nekog ko sve to nije,do malopre,znao o radu i delu Velveta i Lu Rida.Time sve te velike ljude,tj.duhove iznosite na svetlost dana.Nije to mala stvar,imajuci u vidu da danas zivimo u pravoj ne samo oskudici vec i siromastvu svake vrste.Poetika brojnih rok bendova,iz 60-tih i 70-ih godina pa sve naovamo sa andergraund scenom Sijetla danas je eonima udaljena od modernog coveka.Svi oni bi danas,tzv.propovedali ribama.Bilo bi lepo procitati i neki naadahnuti tekst o Celzi Mening,Asanzu,Snoudenu.I oni pokrivaju taj andergraund spektar u borbi za bolji i pravicniji svet,makar i onlajn.Hvala vam na trudu,i znajte da je nekome ili jos bolje mnogima stalo do vasih tekstova.

dragan uzelac
dragan uzelac
3 months ago

Poštovani Darko, hvala i vama na lepim i nadahnjujućim rečima i komentaru stanja koje je upravo tako – poražavajuće. Učio sam čitajući najbolje, osadesetih i devedesetih godina prošlog veka, a onda pokušao da prenesem vlastite emocije i utiske o svim mojim trajnim fascinacijama, ljubavima. Da ne dužim priču, moje ljubavi, spise, možete naći okupljene na adresi blogspot.com … pod mojim imenom i prezimenom … Rokenrol je ono što najviše volim, ali, naravno, tu je duh bunta i andergraunda i u svim ostalim oblicima stvaralaštva i izražavanja.

Hvala vam od srca … Ujedno, većinu tekstova postavljam i na vlastitoj FB stranici … FB mi je komercijalan, suviše, ali ja sam to ne mogu promeniti … kao i mnogo šta u i oko sebe 🙂 Uglavnom, ljudi poput vas daju smisao mojim beleškama … i drago mi je ako sam makar malo uspeo da osvetlim put novim generacijama prilično odvojenim od duha jedinstvene prošlosti. Nije teško primetiti da sam veliki ljubitelj slobodarskog duha šezdesetih … Spisak onih o kojima sam pisao je uglavnom tu skoncentrisan, u toj, po meni, neponovljivoj dekadi. Slede tekstovi o Bitlsima i Morisonovim bluz komadima, nešto gde sam uložio svu svoju ljubav – uz Floyde i Velvete, naravno 🙂 Veliki pozdrav i drago mi je da postojite kao takvi.