Postpatrijarhalni muškarac i žena: Kome je dozvoljeno da bira, a kome da uživa

Lice sposobnog muškarca obojeno zabrinutošću dok odgovorno, ćutke rešava problem koji samo on zna da reši… Ova slika i prilika koja se hvata u koštac sa monumentalnim egzistencijalnim opterećenjem predstavlja mit i snagu koja se očekuje, to je krizna moć koju svaka muška individua mora da razvije ne bi li se nazvala Individuom sa velikim I.

zokawave

Ali šta ako svesno kažemo Ne tom očekivanom duhovnom kaljenju kroz bol, neprilike i krize?

Šta ako zaplivamo u komfor stagnacije, ako se prepustimo beskonačnom uživanju i pasivno narcisoidnoj kritici sveta oko nas putem društvenih mreža i mimova koji i sami očitavaju stagnaciju i nihilistički poraz modernog duha? Sme li postpatrijarhalni muškarac da krene putem dokolice i intimnog pustošenja, menjajući partnerke i ne obraćajući pažnju na emocionalnu pismenost, šarm, seksualno umeće, društveni uspeh (ne daj bože kreativnost), nekakvu inicijaciju gde dokazuje mentalnu i fizičku čvrstivnu, sposobnost da zaradi, želju da se ostvari kao otac… I to sve potencijalno pre trideset pete godine svog komforno usmerenog standardizovano potrošačkog života?

Ako ima sreće muškarac može razviti eventualno dve od navedenih sedam osobina, ali društvo će ceniti ako taj isti postpatrijarhalac zamahuje i ka ostalih pet dok na licu nosi sliku i priliku hvatanja u koštac sa monumentalnim egzistencijalnim opterećenjem u pokušajima žongliranja svih sedam navedenih.

Feminizam i prava žena jesu donekle zaživeli u većim patrijarhalnim gradovima pa muškarce u tim gradovima možemo nazvati postpatrijarhalnim muškarcima, ali ne možemo reći da su zaživela dovoljno jer ako muškarac poseduje emocionalnu pismenost, šarm, seksualno umeće i nekakvu kreativnost, ali neuspešan je u sposobnosti da zaradi i ne želi decu – on time ne uspeva da održi dužu intimnu vezu, zato što ova dva uslova dominiraju i nadjačavaju ostale kada je u pitanju izbor partnera. Postpatrijarhalna žena koja u većim gradovima aktivistički počinje da podržava prava žena i akcentuje uspeh žena na poslovnom planu, paradoksalno često naglašava da Ne može biti sa muškarcem koji zarađuje manje nego ona. Sa ovom izjavom ona, iako intelektualno i dominantno ojačana, nesvesno povlači seksualni stereotip patrijarhata. Potom ako predstavimo ovu teoriju crno na belo onda često bude navedeno da Tako je kako je. i Ne može se protiv sebe i svojih osećanja. – što je još jedan od stereotipa nepromenljivosti i nefleksibilnosti. Direktno gledano na ovaj presek postavlja se pitanje da li je postpatrijarhalna žena ta koja bira kada želi promene na svom karakteru koji se tiču društvenog i poslovnog uspeha (feminizam), i kada želi stagnativni poziv unazad kroz vreme (call back) ka polnoj rigidnosti patrijarhata jer stvari su takve kakve su? Postpatrijarhalnom muškarcu ovo ostaje uskraćeno jer svaki put kada se pozove na pravila patrijarhata on dobija etiketu zastarelog i izgubljenog primata, zalutalog u civilizovani svet tolerancije i poštovanja granica. Njegova nemogućnost napretka i inhibiranost u ovom ograničenom prostoru ostaje neobjašnjena u kolektivno nesvesnom dok se sloboda izbora sa druge strane javlja bez većih penala i društvene osude. Ovaj disbalans vidljivo narušava ravnotežu u komunikaciji, a pošto mnogi muškarci ne poseduju jezik da objasne i priznaju svoj osećaj potenicjalne inferiornosti, ovakav oblik slobode neometano komanduje narativom. Sloboda izbora se uvek slavila kao korak napred u istorijskom humanističkom poretku, ali šta se tačno dešava i kakve su posledice ako mi kao individue imamo slobodu da eksperimentišemo između liberalnog i eksploatativno tradicionalnog?

zokawave

Moderna postpatrijarhalna žena u svojoj informisanosti, obrazovanju i iskustvu sad već skoro zvanično prednjači nad modernim muškarcem, ona je

– intuitivno emocionalno pismenija od njega još od puberteta i prvih ritualnih telesnih promena koje deli empatski sa svojim vršnjakinjama, a kasnije i sa svim odraslim ženama
– šarm i harizmu ženstvenosti kupi još iz patrijarhalnih korena kao jedno od osnovnih pomagala nekada pasivne uloge
– kreativnost izražava fotografijom, blogingom, pesmama, digitalnom kombinatorikom, mim stripovima i putem psihodramskih igara na psihoterapeutskim kursevima
– majčinstvo je drugo značajno ritualno i inicijacijsko iskustvo kojim menja svoju svest i telo
– finansijski uspeh doživljava sve češće u kulturi stranih jezika, mnogim psihoterapijskim umećima i firmama gde su naglašena poštovanja političke korektnosti.

Muškarac sa druge strane nema nikakav inicijacijski poziv više. Vojska za mnoge ne postoji, u borilačke klubove i teretane se ide radi socijalizacije i održanja osnovne kondicije i zdravlja, a uloga oca je pasivizirana tako da ga dete u prvim godinama posmatra kao dlakavog maminog pomoćnika i kasnije tokom puberteta kao lutku podložnu finansijskom i emocionalnom manipulisanju. Kreativnost i emocionalna pismenost im često biva zapostavljena jer razvijaju poslušni karakter koji nije ni svestan da je poslušan (za razliku od svesne i adaptirane poslušnosti postpatrijarhalnih žena). Ovo ih dovodi do finansijske stabilnosti jer bespogovorna predanost poslu se ceni, ali ta uloga često postaje samodestruktivna i eksploatativna jer ne znaju da postave adekvatne granice. Ako imaju sreće partnerka će ih ubediti da odu kod psihoterapeuta posle desetog psihofizičkog sloma na radnom mestu i tamo će naučiti gram emocionalne pismenosti dovoljan da nastave da funkcionišu bez dalje veće štete po svoje zdravlje.

Naravno, tu su i gorenavedeni neprilagođeni post-šarmeri koji su uspešni sa rečima zavođenja, ali svoj bunt ka poslušnosti ne uspevaju kreativno da integrišu u postpatrijarhat tako da ostanu i finansijki stabilni i time njihova intimnost pati jer post-šarmer ne uspeva da se veže za partnerku duže od nekolicine meseci. Dodatno ona kad tad shvati da on nije odlučan kao što je isprva mislila (On zna šta hoće!), već samo lenj, razmažen i hedonistički orijentisan (On samo zna šta mu se sviđa…) pa odlazi kritikujući njegovu spremnost na iskorišćavanje njene predusretljivosti (Nisam ti ja druga mama!).*

(*Potrebno je dodati da niko ne osporava činjenicu da postoje uspešne postpatrijarhalne žene koje izbegavaju ovu psihološku igru i uspevaju ostati u koliko toliko smislenoj vezi sa post-šarmerom, ali njihov broj je statistički zanemarljiv a ovaj tekst je posvećen dominantnim kalupima koji preovladavaju.)

Sami stavovi nekada “snažnog” muškarca u većim gradovima su komični. Ako se priklanja nasilnim idolima iz patrijarhalne prošlosti onda je antisocijalan, biva izopšten i ismejan, kako u javnosti tako i na društvenim mrežama. Ako je sklon objektivizaciji žena onda je za njega rezervisano društvo koje nema potencijal za društveni napredak.

zokawave

Najstrašnije od svega navedenog pak je činjenica da postpatrijarhalnom muškarcu uopšte nije stalo do karakternog napretka. On uglavnom malo napreduje samo ako ga njegova moderna partnerka animira, kao što bi vaspitačica animirala predškolsko dete, još uvek nesvesno u kakvom haosu odraslih se obrelo. Ovo dete je zaglavljeno između intelektualnog hedoniste (post-šarmera), preadaptiranog samodestruktivca i zastarelog patrijarhalnog nasilnika.
Ono se u svetu još uvek dominantnih vrednosti i post-vrednosti (vrednosti i iz patrijarhata i iz vremena nakon patrijarhata) karakteriše i etiketira kao kukavica/slabić ako

– ne izražava emocije
– ako pokušava da izrazi emocije ali ih izražava pogrešno (Budi svoj. —> Ne tako.)
– ako ne želi samovoljno da uplovi u svet poslovne eksploatacije i ako ne želi da se dokazuje u njemu
– ako ne želi da prihvati ulogu porodičnog čoveka i ulogu oca
– ako je prihvata ali je odsutan kao otac (jer previše radi) ili često menja posao (jer postavljanje adekvatnih granica u eksploatativnom poslovnom okruženju nekada rezultira otkazom)
– ako ne želi da uči o tome kako se izražavaju emocije
– ako odbija da se informiše i prihvati najnovija pravila političke korektnosti.

Sa druge strane ovako sveže neprilagođena i antisocijalna osoba koja je pod vidljivom opsadom i kreće se ka inferiornosti takođe ima izražen konflikt gde ne uspeva da se asimiluje sa partnerkom koja bi trebala predstavlja njegov potencijalni kontrapunkt. Zapravo ovde se dešava lakanovska izolovanost ličnosti i žudnja za nepostojećim seksipilom koji skoro nikad nije u skladu sa realnom slikom.

“Preko dana dok nisu bili zajedno, zamišljao je njen ozbiljni pogled, ali kad bi došao kući, zatekao bi osobu koja ni najmanje nije ličila na predmet njegove požude. Bila je umorna, imala je grčeve, planove za veče, negde je neka zahtevna ženetina iz centra za podršku htela da je drži za ruku ili je pak morala da organizuje još jedan protest za neki izgubljeni slučaj. Ili je, što je još gore, htela da razgovara o svojim osećanjima. Ili pak, u najgorem slučaju, o njegovim osećanjima.”

“Pjuriti” Džonatan Frenzen

Dok se postavljaju sve ove nove granice modernog društva, povremeno se u svetu dešavaju i oni staromodni osvajački ratovi zamaskirani u spasilačke misije i tu se (još uvek) poštuje samo čista sila koja osvaja. Takvu silu ne zanimaju previše društvene korektnosti, emocije, i adekvatna informisanost. Ovo sve dodatno zbunjuje našeg postpatrijarhalca i njegova podeljenost puca uglavnom ka unutra pošto nije još uvek naučio da izrazi šta oseća. Sreća nije prioritet. Biti srećan bi možda značilo odreći mnogih društvenih ograničenja i kada bi to uradio ostao bi sam jer većina neminovno ostaje priklonjena tim dobro ustanovljenim granicama. Samoća i izopštenost su mnogima nepodnošljivi na duže staze pa sreću menjaju za neki od tri navedena kalupa ne bi li osetili da ipak negde pripadaju i ne bi li osetili

porodičnu bliskost (preadaptirani samodestruktivac),
povremenu intimnu telesnu bliskost (post-šarmer) ili
grupnu ideološku pripadnost (zastareli patrijarhalni nasilnik).

Konačno postavlja se pitanje ko u svoj ovoj nekompletnosti najbolje prolazi i koga inteligentna postpatrijarhalka da izabere? Po običaju najjednostavnije rešenje je često i najtačnije pa taj srećni postpatrijarhalac koji je predstavlja izbor za sigurnog partnera je uglavnom naš samodestruktivac. ALI da bi se izbegla kriza postavljanja adekvatnih granica i potencijalna patnja finansijske nestašice zbog otkaza, najbolji kandidat bi ipak morao biti neko ko nasleđuje porodični posao ili porodičnu firmu. On će tako možda omašiti svoj duhovni poziv, neće otkriti od čega je načinjen njegov karakter i šta zaista želi, biće dete-šef i svoju sposobnost da stvori iz kapitalističkog ništavila će ostaviti zauvek neistraženu. On je sposoban samo da održi nasleđeno. Dakle u klasičnom društveno-generacijskom zakonu gde imamo one koji stvaraju i rizikuju, one koje održavaju, i one koji troše – poslušni samodestruktivac koji održava je najsigurnije rešenje.

“Intro/outro/spection”

Održavanje je jedini egzistencijalni hobi postpatrijarhalnog muškarca, post-šarmer održava svoj šarm da bi povremeno osetio površno seksualno zadovoljstvo, samodestruktivac održava svoje zdravlje da bi bio iskorišćen na poslu, a patrijarhalni nasilnik održava i prilagođava svoju ideologiju zastarelih stavova jer tako opravdava svoje psihološko i fizičko nasilje koje nastavlja da sprovodi. Nadanje je problem. Nada je živa jer postpatrijarhalni muškarac konstantno spašava uništenje iz kandži neistražene sreće. On je zauvek nepotpun.

Istraživanje je egzistencijalni hobi postpatrijarhalne žene, ona istražuje granice trenutne stvarnosti, ona istražuje poslovna okruženja, istražuje partnere, istražuje duhovnost i bogatstvo svoje psihe… Ona je satkana od pokušaja. Čak i kad odustane od istraživanja ona to radi svesno i svesno pada u uživanje i pasivno narcisoidnu kritiku ka svetu oko nas putem društvenih mreža i mimova koji i sami očitavaju stagnaciju i nihilistički poraz modernog duha. Ona juri putem dokolice i intimnog pustošenja ne obraćajući pažnju na emocionalnu pismenost, šarm, zavodničku harizmu i seksipil, društveni uspeh (ne daj bože kreativnost), nekakvu inicijaciju gde dokazuje mentalnu i fizičku čvrstivnu, sposobnost da zaradi, želju da se ostvari kao majka… I to sve potencijalno pre trideset pete godine svog komforno usmerenog standardizovano potrošačkog života.

Ona sad ima dozvolu da živi. Ima je i postpatrijarhalni muškarac, samo on ne sme reći da još uvek u njemu uživa.

Za P.U.L.S.E: Srđan Mutlak (Juror 8)

Ilustracije za tekst: zokawave (Sandra Delić)

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
3 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Dalmatinka
Dalmatinka
1 month ago

❤️❤️
Pogađaš u sridu 😉

trackback

[…] — Read on pulse.rs/postpatrijarhalni-muskarac-i-zena/ […]

Nina
Nina
15 days ago

Teksta se ne bi postideo ni Jovo Toševski.