Priče o Almodovaru: Sve o mojoj bajci – Nikada nisam saznao odakle su dolazile, crne i gole, bez broja i kratkog opisa radnje. Razlikovale su se od naših kućnih video kaseta koje bi, poređane po abecednom redu, uvek strpljivo čekale svoj red. Bile su to trake od kojih se grčilo nešto u stomaku, pa kad bi, kao signal da je kaseta na svom mestu, nešto kliknulo u video rekorderu, istovremeno bi kliknulo i u srcu, kao da se grudni koš spremao da u sebe primi sve ono što ga čeka.
Počinjalo bi rano ujutru, dok su se po ćoškovima kuvale oluje koje su mirisale na prah šećer. Opasana keceljom na cvetiće gnječila bi testo dlanovima, uvek sanjiva u to vreme, pa umesto šećera solila, ili dodavala začine koji se sa kolačima u mirnodopskim uslovima nisu mešali. Kasnije bi, kada se zbog mraka već budila potreba za veštačkim svetlom, sedela ispred ulaznih vrata i tamo, jer se u kući nije pušilo, otpuhivala guste oblake dima, kao senka koju čeka neki težak posao. Kad bi se cigareta primakla kraju polako bi ustala, skoro svečano. „Hajdemo.“ Na tanjir, koji se koristio samo u tim prilikama, stavila bi nekoliko još toplih kolača, a ja bih, krišom, natočio čašu vode, za svaki slučaj.
Onda bi se začulo ono „klik“, a ona bi tražila udoban položaj, ne samo za sebe, već za oboje. Od početka mi je bilo jasno da to nisu oni filmovi koji se gledaju sa rođacima koji na prvi nagoveštaj poljupca u vrtlogu panike pokušavaju da promene kanal. Bilo je to nešto drugo, a u vreme kada mi ni jezici ni čitanje još uvek nisu dobro išli, pa bi titlovi bežali i ostavljali me da iz govora tela tumačim šta se to tamo dođavola dešava. Teško da sam razumeo šta je Bigas Luna hteo sa „La teta y la luna“, ili šta je to trebalo da naučim iz „Everything You Always Wanted to Know About Sex * But Were Afraid to Ask“. Ali kada je na red došao Almodovar bilo je drugačije.
Prve lekcije iz jezika: „Laberinto de pasiones – Labyrinth of Passion – Lavirint strasti“, „Entre tinieblas – Dark Habits – Mračne navike,“ „Pepi, Luci, Bom y otras chicas del montón – Pepi, Luci, Bom and Other Girls Like Mom – to ti je nešto kao ’svi su kao mama’“. Lice bi joj treperilo od svetlosti koja bi dolazila sa ekrana, i nestajala bi, poluotvorenih usta, u nekom zapletu koji se razlikovao od svega što smo u to vreme gledali u školskom programu. Vremenom sam, a kako se sposobnost čitanja popravljala, pažnju sa njenog lica selio u film, i čini mi se da je baš tu sve počelo. „A šta je..“ – „Pssst…“, pa bih sačekao kraj filma da postavim pitanja koja bi do tog trenutka toliko sazrela da više nisam mogao da podnesem njihovu težinu. „A kako…! „Hajde, na spavanje.“ Ujutru bi me pored kreveta sačekala knjiga „Upoznajmo muškarce“, jedna od nekoliko iz kompleta Savremena žena, ali ne samo da žena odavno nije bila savremena, već muškarci sa slika nisu ni malo podsećali na one iz Almodovarovih filmova.
Kada je crvena eksplodirala u „Mujeres al borde de un ataque de nervios“ postalo je jasno da život bez boje nije život do kraja. Počelo je polako, pojavila bi se tek kao šara na nekom komadu odeće, a onda otvorenije, sve dok nije kulminirala u crveno-žuti džemper na čijoj je prednjoj strani svetlucavim slovima pisalo „disco“. Oblačio bih ga uporno, a ona bi me samo pogledala, i dodala mi neki odevni predmet čija boja, kako se tada mislilo, nije govorila „ja volim muškarce“, već ono poželjno – „ja volim što sam muškarac.“ Držala bi me za ruku dok bismo prolazili pored čuvara heteronormativnog kolorita, pa bi mi, kada bismo malo odmakli, šapnula „Ipak je vruće, skini to.“ Kao da nismo znali da opasnost ne prestaje na kraju ulice, ili našeg dela grada, već da živi i u onim ljudima koje nismo dobro poznavali. A bilo je to u vreme kada se učila gradacija, pa sam „pederčić, peder, pederčina“ mogao da uklopim u školsku lekciju, i naučim da ga iz „strašno, strašnije, najstrašnije“ polako preselim u „lepo, lepše, najlepše“.
Kada je otišla, ostao je Almodovar. Kasnije sam sa partnerima, a da oni toga nisu bili ni svesni, pokušavao da oživim te noći, uz Almodovara, u polumraku, uz slatko i slano. Ako bi sve dobro prošlo dugo bismo dlanovima gnječili paradajz, a crveni pire bi nakon toga ostajao u providnoj staklenoj činiji, sve dok se u njemu ne bi rodio novi život u obliku pokorice od zelenkaste buđi. Nije hrana bila ono za čim smo gladovali.
***
„Dolor y gloria“ je stigao nakon duge suše, a zbog toga što sve nakon „Volver“ nije više ličilo na Almodovara. Deo je triologije koju čine i “La ley del deseo” i “La mala educación”, budući da su u sva tri filma glavni protagonisti filmski reditelji koji su rastrzani između sopstvenog života i onoga što prikazuju u svojim filmovima. Sva tri junaka mogla bi da se tumače kao autobiografski momenti iz života Pedra Almodovara, a u različitima etapama karijere, te životnih perioda. Poslednji – Salvador Mallo, kojeg igra Antonio Banderas, nešto je poput reditelja na ivici nervnog sloma, koji se osvrće na sve odnose koji su mu definisali život, te sa duhovima razgovara ne bi li nastavio, pa i dovršio, one priče koje su davno načete, a nikada završene.
Bol i slava tako stižu u tišini, bez pompe i galame koju Almodovarovi junaci obično prave, ali sa bojama koje su jednako vibrantne, i situacijama koje u prvi plan ne stavljaju potpuno drugačije, već se ovoga puta fokusiraju na ono isto, ili makar slično, na iskustvo koje je zajedničko svima onima koji misle, a bez obzira na zemlju u kojoj žive, seksualni, ili bilo koji drugi identitet. Možda zbog toga film na trenutke izgleda kao labudova pesma, kao oproštaj i traženje oproštaja, pa gledaocu u nekoliko mahova dođe da mahne i kaže „Hvala.“ Oni koji su Almodovara čekali zbog bizarnih zapleta i naglašenih karaktera mogli bi da ostanu razočarani, ali su oni koji ga prate kroz sve melodramatične uspone i padove konačno ponovo kod kuće.
***
Više se ne čuje ono „klik“, već film samo krene, skoro neprimetno i bez buke. I pored toga, u posebnim uslovima, dok u džem od šljiva umačem slane štapiće, osetim blagi stisak ruke i čujem „Vidi boje! E, vidiš onu stolicu? Baš takvu ćeš da mi kupiš kad porasteš“
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Priče o Almodovaru: Sve o mojoj bajci napisao/la Milan Živanović dana
Pregled tekstova autora – Milan Živanović →