Radu Žude – najveći živi jugoslovenski reditelj

Život i film nekad su toliko isprepletani da ih je teško razdvojiti. Zapetljani su kao zmije kad se pare. Ne zna se šta je glava, a šta rep. Kad se stvarnost i narativna umetnost tako povežu, to uglavnom ne bude dobro za gledaoce. Posebno ako potencijalni gledaoci žive upravo tu stvarnost. Takvi filmovi pretvaraju se u pesnice koje bez prestanka udaraju nesrećne gledaoce u stomak.

Umetnici koji vole da prepliću život i film – platno ili ekran pretvaraju u simboličko ogledalo. Publika u tom ogledalu gleda sebe, ali bez maske, bez skrivanja. Umetnost jeste tu da vas spase, da vam da nadu, da vam bude bar malo lepo, ali nije tu da vas laže. Samo, možda, da vas uteši. Ogledalo je tu da vam pokaže kako stvarno izgledate, a ne onako kako biste voleli da vas drugi vide.

Upravo takve filmove snima reditelj iz komšijske Rumunije, zemlje o kojoj tako malo znamo, a koja nam je tako blizu. Reditelj je Radu Žude (Radu Jude), komšija čije filmove nismo gledali, iako ne bi bilo loše da se i mi malo pogledamo u tom ogledalu. Bar dva razloga idu u prilog toj tezi. Radu Žude je griža savesti rumunskog društva. Društva koje grca u istim problemima u kojima se i mi davimo. Istovremeno, on je možda i jedini nastavljač tradicije velikog jugoslovenskog filma.

Žude, moglo bi se zaključiti, snima filmove da bi spasao Rumune od propasti. Iako mu to ne uspeva, ne odustaje. Njegovi filmovi govore o rumunskoj sadašnjosti i prošlosti, ali i o tome kako Rumuni vide prošlost iz današnje perspektive.

Žude bira specifične teme. To su baš one teme koje Rumuni pokušavaju da zaborave, potisnu, izguraju iz javnosti, proteraju iz škola… To su tabuizirane teme. Reditelja zanima ono mračno i potisnuto iz razgovora, preispitivanja, proučavanja i naučnih radova. Njega ne interesuje lepa slika prošlosti i dobro u Rumunima, on istražuje mračnu i pogrešnu stranu medalje. On ukazuje na ono šta ne valja. Cilj mu je da ljudi priznaju da su njihovi preci grešili, kao i da njegovi savremenici i sunarodnici greše, da ponavljaju greške jer nikad o njima nisu razgovarali. Žude ih tera da govore, da misle o tome i da nauče kako da ne ponove grešku. Uči ih kako da se promene da ne bi ponavljali greške. To se može dogoditi samo ako se greške priznaju.

Pošto rumunsko društvo nije spremno da se menja, Žude je započeo radikalni projekat, nešto potpuno drugačije od vladajućeg oportunizma. Postavio je veliko metaforičko ogledalo u kojem se Rumuni moraju pogledati svaki put kad čuju ime ovog reditelja. To nije prijatno, ali drugačije se ne može reći da je neko ispao govno. Nema sumnje da on u rodnoj Rumuniji nema mnogo obožavalaca, kao i da ga mnogi mrze iz dna duše, ali to je cena koji plaća svaki revolucionar.

Žude je svestan toga da sunarodnicima gura prst u oko, pa je sve svoje filmove obojio komedijom. Svoje filmove zove poštenim komedijama. Taj deo koji izaziva smeh ima dvostruku ulogu, s tim što se te uloge često isključuju. To njegovim filmovima daje neobičan ton. Prva uloga komičnog jeste da relaksira tešku, a često i mračnu atmosferu. Bezmalo uvek uspeva da postigne upravo taj efekat. To je samo prvi utisak. Već drugi talas razmišljanja o filmu – recimo, nekoliko dana nakon gledanja Žudeovog dela – donosi gorčinu; osmeh nestaje, ali komedija ostaje.

Komedije odjednom više nije tu da vas opusti, već da vas gurne u egzistencijalnu krizu. Smeh je, ispostavlja se, mučan, kiseo, ponekad i iznuđen. Komično nije tu da vam pomogne, komično je tu da vam kaže kako su svi racionalni pokušaji propali, kako je ostalo samo ono iracionalno, mračno, ružno i vrlo destruktivno. Smeh je tu da bi dodatno oslikao propast. Jer, šta drugo da radimo nad beznađem nego da se smejemo sami sebi. Humorom Žude poručuje gledaocima da su zakoračili u apsurd i da se sad moraju nositi s pogrešnim izborima junaka, da moraju živeti s odvratnim ljudima.

Kada dovede gledaoca do te tačke, a to se dešava nekoliko puta u filmu, ne preostaje vam ništa drugo nego da sebi počnete postavljati razna pitanja. Nakon nekoliko ciklusa možda možete stići i do ključnog pitanja koje autor želi da vam postavi: „Koji si ti lik u mojim filmovima?“ Tačnije: „Gde si se sve prepoznao dok si gledao moje filmove?“ Gledaoci koji negativno odgovore na ova pitanja nisu zreli za gledanje njegovih filmova. Za sve ostale vrata su širom otvorena.

Veliko pitanje, specifično možda samo za film (od svih umetnosti), glasi: Ko je autor. Pitanje se može postaviti vrlo široko. Je li autor filma scenarista ili pisac (ako je knjiga baza za pisanje scenarija), ili je autor reditelj. Je li autor onaj reditelj koji snima film po pravilima profesije, dok ključne odluke donose producenti (otud glavnog Oskara za najbolji film dobijaju producenti ili jedan producent, što je retkost).

Je li autor reditelj koji potpisuje neki prenos uživo, recimo, Evroviziju ili finale Lige šampiona? Ili je to samo čovek koji zna da radi taj posao, zanatski perfektno?

Problem autorstva može se razrađivati unedogled. Autor bi mogao biti samo onaj reditelj koji je razvio specifičan stil. Nešto ovako: vidite dve scene iz sredine filma koji nikad niste gledali i znate čiji je film. To bi bio, recimo, Tarkovski. Tako bismo mogli definisati autora u užem smislu te reči.

Pitanje autorstva kompleksan je problem. Probaćemo da ga pojednostavimo. Reditelji koji su izgradili specifičan, lako prepoznatljiv stil mogu se nazvati autorima, dok ostali mogu biti dobre zanatlije ili, na drugoj strani, loši majstori.

Tu je, međutim, jedna iznimka, jedan specifičan slučaj s kojim tek ne znamo šta ćemo. Šta ako autor savršeno vlada zanatom, ali iz filma u film menja stil? To radi toliko radikalno da se, na tom nivou, ne može povezati nijedan njegov film, jer se toliko razlikuju da se može reći da ih je režiralo onoliko reditelja koliko filmova ima. Motivi i ideje koji spajaju sva ta dela mogu se povezati u celinu, ali ne i sam filmski jezik, filmski stil. Možda se može reći da je Žude podredio stil ideji, kao i cilju koji želi postići, da za svaki film bira drugi jezik, da mu je od stila, a samim tim i od prepoznatljivosti, bitniji onaj konačni efekat koji film treba da ostavi na gledaoce. Ako ih još i promeni, ako ih natera da se preispitaju, da razmisle o temama koje hoće da zaborave i potisnu, onda je odsustvo jedinstvenog stila prednost, a nikako mana.

Zaborav svakako ne pomaže. Sve što je potisnuto stalno se vraća. Na kraju se ceo proces, gotovo po pravilu, završava u nasilju. I tako ukrug. Žude hoće da prekine taj krug. Jurnjava za stilom može samo smetati. Možda hoće da nam kaže da je stil za one reditelje koji se dosađuju, koji nisu sebi zadali težak zadatak. Možda čak i najteži zadatak – da se promeni društvo. Stil mu tu dođe nešto kao narcisoidnost, a njega to ne zanima.

To potvrđuju i njegove izjave. Žude, naime, kaže da mu je krivo što nije autor (u prevodu: što nema stil). Da vole da ga prepoznaju po stilu. Ne bih rekao da bi to voleo, jer tako veliki reditelj sigurno nema problem s tim. On je samo skroman. Uz to, sebi je postavio mnogo važniji cilj. Naravno, on negira da uopšte ima cilj, niti da hoće da menja društvo, ali nakon gledanja filma teško je poverovati njegovim rečima – slike su, sećate se poslovica, ipak mnogo jače.

Rasprava o stilu, odnosno o odsustvu stila, vodi nas mnogo dalje od teorijskog razmatranja. Kritičari su primetili nešto vrlo zanimljivo. Detalje je objasnio hrvatski kritičar i reditelj Živorad Tomić:

– Žude je reditelj koji nema stil. U užem smislu reči, on i nije autor. Takođe, nema prepoznatljive teme, sekvence, prizore, motive, ikonografiju… Utisak je da bi hteo drugačije, ali ne može. On bi to hteo, ali ne može drugačije. Svaki film koji radi, radi kao da je u pitanju nešto sasvim novo. Svi filmovi mu se razlikuju. Od dokumentarističkog „Svi u familiji“, kamera iz ruke, zatvoreni prostori, stihijski. „Aferim“, široki planovi, predivno kadriran, stiliziran. Onda „Srce s ožiljcima“ u formatu 4:3, pedantno, klasicistički, kao da je sniman pre mnogo decenija…

Žude je, na neki način, žrtvovao stil zarad etike. Ako je stil, barem u kontekstu u kome ovde govorimo, lični pečat, ono po čemu se reditelj pamti i voli, onda se može reći da je Radu Žude „žrtvovao“ ego, sklonio ono englesko „the“ ispred imenice reditelj – on ne želi da ga pamti istorija, niti da njegovo ime bude zapisano u velikim nacionalnim knjigama, ne želi da bude pored velikih Rumuna, otaca nacije. On kao da hoće da spali tu knjigu umesto da bude upisan u nju.

Insistiranje na stilu možda bi mu oslabilo oštricu i pokazalo da hoće da bude samo kalif umesto kalifa.

Ovako jadan, bez stila i autorske aure, Žude uopšte ne igra zvaničnu igru. On je uvek drugačiji, prvenstveno u nameri. On nikad ne igra na prvu loptu. Nikad ne donosi zaključke po inerciji. To mu daje efekat paralakse. On na sve gleda drugim očima, iz više uglova. Na sve gleda iz malo pomerene pozicije. To mu daje novu perspektivu, pa na događaje iz prošlosti ili na obrasce ponašanja, koji se podrazumevaju u njegovom okruženju, više ne gleda kao većina, niti bilo šta podrazumeva. Ta iščašena pozicija karakteristična je za sve njegove filmove.

Možda bi to mogli nazvati stilom, vrlo uslovno i nikako filmskim stilom, već nekim etičkim, ako je uopšte moguće te dve reči staviti jednu pored druge.

Druga karakteristika njegove poetike i filozofije jeste ideja o tome da ljude treba čitati u njihovom međuzbiru, na sredini između dve krajnosti. Na toj polovini čuči njihov nezagađeni karakter, skriven iza dva ekstrema. Na jednom kraju je predstava koju njegovi likovi imaju o sebi, a na drugom način na koji se ponašaju u interakciji s drugim ljudima. Taj „prostor“ je tema svih njegovih filma. Kad pričaju o sebi, uvek lažu, uvek se pretvaraju da su bolji nego što jesu. Kad se javi i najmanji problem, stvarni ili izmišljeni, u kontaktu s drugima (drugi su svi ostali: od slučajnih prolaznika na ulici i neprijatelja do dece i roditelja), njegovi junaci pretvaraju se u nešto suprotno od predstave koju hoće da izgrade o sebi. Neverovatno je koliko se brzo transformišu iz empatičnih i dobroćudnih ljudi (priča o sebi) u zle, podmukle egomanijake (problematična interakcija).

Žude pokušava da ih razume, iako to nije lako. On pokušava da pronađe sredinu, da im izvadi prosek, iako mu to često ne polazi za rukom. Ipak, Žude se trudi. On je dobronameran prema svojim likovima. Izgleda kao da razume pojedinca koji se u takvom društvu i ne može drugačije ponašati. Njegovi junaci tako se brane od sveta.

Bilo bi lako te ljude nazvati licemerima. Žude to ne radi. On pokušava da ih razume, pa možda i da ih opravda, ali nikako ne govori da su ispravni, iako oni to rade bez prekida. Kad junaci počnu da morališu, Žudeovi filmovi pretvaraju se u komedije, poštene komedije. I nema bolje definicije od te. Reditelj koji je sebi najbolji kritičar. To je tek retkost.

Njegov etički stil jeste i poštenje. Elementarno poštenje. Ništa više od toga. Ako si govnar prema ženi, priznaj to sebi, jer nisi samo to, mogu se nabrajati i tvoji kvaliteti, ali sad treba da priznaš, da vidimo šta ćemo s tim pa da idemo dalje. Međutim, bez priznanja, život se pretvara u pakao..

Radu Žude svaki film snima drugačije, ali kao da uvek bira iste teme. On se suočava s problemom koji društvo neće da rešava i od toga pravi poštenu komediju.

Pazite sad. U prvom dugometražnom filmu, „Najsrećnija devojka na svetu“, govori o velikoj traumi, o tome kako roditelji maltretiraju ćerku iz „najboljih namera“. Predstava koju roditelji gaje o sebi i sve gadosti što izlaze iz njihovih usta stvaraju ogromnu rupu koja guta sve što joj se približi. Devojčica se bori koliko može, ali je crnilo na kraju usisava, celu.

Rediteljeva namera jeste bila da film ispadne i komedija, ali sumnjam da je svim gledaocima bilo do smeha dok su gledali „Najsrećniju devojku na svetu“. Mučnina je najverovatnije pregazila smeh.

Princip „poštene komedije“ ponavlja se iz filma u film (ovde govorimo samo o dugometražnim filmovima). Film „Svi u našoj familiji“ takođe je urađen s namerom da bude komedija, ali samo ako neko uspe da se nasmeje. Priča o razvodu koja eskalira u iracionalno nasilje. Žude je prikazao mušku stranu priče o razvodu, ali ne šovinističku, već samo onu koja govori o muškoj krivici. Tako je ponovo ušao u tabuizirani prostor, ponovo je „govorio“ o nasilju unutar porodice. Ušao je u prostor koji je zatvoren surovom rečenicom: „Nije naše da se mešamo.“ Žude se morao umešati. Već posla dva filma uspeo je da gurne prst u oko sunarodnicima.

Potom je Radu Žude odlučio da se „vrati“ u prošlost Rumunije i da iz drugog ugla pogleda unazad. Snimio je „Aferim“. On bi rekao, još jednu komediju u nizu. I opet muka u stomacima gledalaca.