Rasizam i američki film – između istine i fikcije

Ulogujte se / Kreirajte profil

Rasizam i američki film – između istine i fikcije

.

Become a Patron!

.

Kad je o rasizmu u američkim filmskim pričama reč, ne polazim od natpisa na uvodnoj špici filma, „This is based on true story“ (Bazirano na istinitoj priči), već od činjenice da znamo da filmska priča nije istinita, već da je fikcija, ali onaj deo fikcije za koji možemo reći, „that actually happened“, (to se zaista desilo), deo koji pozajmljuje od stvarnog života. To nekad prelazi granice imaginacije autora filma, pa je često manje verovatno zapravo istinito. Mark Tven bi rekao: “Istina je čudnija od fikcije.“

Tragom te fikcije, ne osvrnuvši se na one filmove koji direktno ili indirektno govore o rasizmu, neophodno je ipak reći da predstavljaju deo kanona, filmovi Rađanje nacije (The Birth of Nation), Ubiti pticu rugalicu (To Kill a Mockinbird), Pogodi ko dolazi na večeru (Guess Who`s Comming to Dinner), Plamen Misisipija (Mississippi Burning), Uradi pravu stvar (Do the Right Thing), Vreme za ubistvo (A Time to Kill), Američka istorija X (American History X), Gran Torino, Đango (Django Unchained), 12 godina ropstva (Twelve Years of Slave), Beži (Get Out)…

Jedan od predstavnika vodećih pet glava njujorškog podzemlja, Don Zalući u filmu „Kum“ (Godfather), povodom rasturanja droge kaže:

„Ne želim je blizu škole. Ne želim da se prodaje deci. To je besramno. U mom gradu trgovina će biti među obojenima. Oni su ionako životinje, pustimo ih da izgube duše.“

Takvi detalji često ostaju neopaženi ali svedoče o duhu vremena gde je radnja filma smeštena, te lako poverujemo da je na sastanku koji se možda desio neko iz porodice navedeno zaista rekao, deleći sa drugima svoje viđenje budućnosti trgovine narkoticima.

U hvalospevu o „Taksisti“ Martina Skorsezea (Taxi Driver), Kventin Tarantino govori da film ne može biti rasistički, ali jeste film o rasizmu. U čuvenim kadrovima Travisovih očiju i pogleda, Robert De Niro (sa prezirom) gleda ka svodnicima i dilerima i njihovim poludelim korisnicima, prolaznicima, redom crncima, ali u (samo)ubilačkom pohodu ubija belce i makroa kojeg tumači Harvi Kajtel. Tarantino govori o kompromisu koji je tu napravljen kao o eventualno jedinoj mani koju film, inače remekdelo, ima… – uz ogradu – Harvi Kajtel kao makro je veličanstven. U „Kumu“ i „Taksisti“ govorimo kao o jednim od najboljih i najčuvenijih filmova svih vremena u kojima postoje detalji koji otkrivaju realnost i subverzivno govore o  rasizmu u Americi.

U izborima za guvernera savezne države Alabame 1958. godine, Džon Paterson, čovek koji je upravo okončao svoj četvorogodišnji mandat kao državni javni tužilac, sprovodio je otvorenu rasističku kampanju i – pobedio. Protivkandidat, Džordž Valas sa umerenom rasističkom pričom, gubitnik tih izbora dozvao se pameti i na izborima četiri godine kasnije 1962. godine, trijumfovao, žučno se zalažući sa segregaciju. Potrebno li je reći, i ostali kandidati su bili rasisti, ali ne dovoljno. Nešto od događaja obrađeno je u zaboravljenom filmu The Phenix City Story iz 1955. godine u režiji Fila Karlsona. U filmu postoji scena ubistva crne devojčice, koju kadar kasnije mrtvu izbacuju njene ubice iz vozila u pokretu, da bi je konačno videli u krupnom kadru, prekrivenu krvlju, na travniku, pred sablažnjenim posmatračima.  Američki reditelji su uvek bili više zainteresovani za stvaranje fikcije nego za otkrivanje realnosti i iako se za pomenutu scenu tvrdi da je fikcija, stvorena radi dramskog efekta, opet lako poverujemo u drugu opciju –  otkrivanje realnosti. Argument u prilog sumnji gubljenja linije između fikcije i realnog, ali na drugom kraju spektra je da je Džon Paterson, guverner s početka pasusa, u filmu predstavljen kao lik od podrške porodici ubijene devojčice, dok je u pravom životu bio rasista i segregacionista, te takav, sve i da je bio protiv eventualnog ubistva, nikako nije mogao biti za Afroamerikance, još manje otvoreno ih podržavati. U Alabami tih godina, rasizam i segregacija su bili duh vremena te je jasno artikulisanje neprijatelja, crnaca konkretno, vodilo velikim političkim poenima. Razlika u veličini poena je bila u zdušnosti i iskrenosti koja bi bila manje ili više prepoznata među sugrađanima, kolegama rasistima. Jednostavno rečeno, mržnja je sistemska, poželjan obrazac ponašanja.

U filmu „Just Mercy“ (Milost) iz 2019. godine, mladi advokat, diplomac sa Harvarda dolazi u mali grad u dubokom Jugu da bi se borio protiv rasne segregacije i nemilosrdnog ugnjetavanja crnaca. Svoju istorijsku borbu počinje u Monrovilu, savezna država Alabama. Gradski oci Monrovila na tablu dobrodošlice i na svom mestu na mapi Amerike ponosno ističu da je grad dom Atikusa Finča, fikcionalnog junaka čuvenog romana Ubiti pticu rugalicu. Radnja u romanu je smeštena između 1933. i 1935. godine. Pedeset godina kasnije, 1985. godine, stvarni junak Brajan Stivenson, u stvarnom životu, počinje apsolutno iz istog mesta kao fikcionalni junak Atikus Finč pedeset godina ranije. Brajan Stivenson, kao i njegov pandan u fikciji, Atikus Finč, brani nevino optuženog crnca za ubistvo. Ništa se ne menja.

Svaki put kad gledam na davno minula vremena sa aspekta sadašnjosti, zapanjim se kako je nešto tako zlo postojalo i bivalo podrazumevano. Da bi postalo ono što danas jeste, moralo je biti osvajano, od strane takvih pojedinaca boraca Martina Lutera Kinga, Malkolma Iksa, Brajana Stivensona, svih koji su dali i posvetili život onome što bi u najboljem od svih mogućih svetova moralo biti podrazumevano. Ono za šta se u najboljem od svetova nije moralo boriti, jer sadrži istinu i pravdu, u našem je stalni predmet borbe. U svetlu savremenih događaja, zapitajmo se jesmo li u toj borbi odmakli?

Za P.U.L.S.E: Hajrudin Aginčić

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.