Sentimentalna povest o Pekiću: Srbin u Londonu

Ličnost po mnogo čemu neobična životom, delom, izgledom.

 

Nad malo povijenim ramenima čoveka visokog, lomnog rasta, oštro srezana asketska trouglasta glava. Strog pogled pod jakom dioptrijom naočara, kojim kao da više vidi no što gleda, tek oretko ozari kratak i kao malo izgubljen osmeh. Mek i dug korak visokih nogu i izrazito lepa nemirna ruka. (Jedna vidovita slikarka portretisala ga je kao ikonu Bogorodice Trojeručice.)

Govori malo i gotovo uvek prekom, kratkom rečenicom, on, pisac najduže fraze u srpskoj književnosti. Govori pritom ljutito, čak nabusito, kao da se unapred srdi na sagovornika, kako to hoće da bude kod ljudi koji duhovnu nežnost skrivaju u oklopu apodiktičnosti. Кrvopilan radenik, jedan od najtvrdokornijih poslenika koje znam, uvek je međ svetom pomalo odsutan, kao da je najbolji deo svoje misli ostavio da i dalje mučki posluje nad nedovršenim rukopisima. Pije retko, ali onda samo teška pića, uporno i oštro kao kozak. Gord, čak nekako plemićki ohol. Retko greši i još teže prašta greške drugima i sebi. Tvrd čovek od stavova i principa, srećom bez pedanterije i sitničavosti koje ovakve karaktere često prate. Ne trpi šarlatanstvo, prejaku, neodmerenu reč i naše sentimentalne, slovenske izlive. Reč drži kao da je škotski gorštak, i drži do toga da je i drugi drže. Jak, opor i pomalo krut čovek koji pri svem tom ume da bude i dragocen i dragoceno odan prijatelj ljudima i idejama koje primi za svoje.

Takav kakav je, Borislav Pekić nije, razume se, mogao lako prolaziti kroz život i nije lako prošao u životu. Rođen 1930. godine u Podgorici kao sin jedinac Crnogorca, visokog upravnog činovnika Кraljevine, i majke Banaćanke, u prekretnim, ludim posleratnim godinama, u svojoj devetnaestoj, kao član ilegalne organizacije “demokratske omladine”, suđen je i osuđen na dugogodišnju kaznu od koje je više od pola decenije odsedeo po kaznionama. Predodređen za pisca i svestan svoje vokacije, morao je dugo da čeka i da dvostruko trpi: od uzništva i od ćutanja. Budući erudita i jedan od najučenijih naših pisaca, školu je počeo i nedočeo. (Uostalom i Tomas Man – inače najbliži Pekićev duhovni srodnik – završio je, ako se ne varam, samo sedam razreda gimnazije.) Imao je snage da se još celu deceniju posle svoga robijaškog univerziteta, potajice sprema za svoj nastup.

 

Borislav Pekić i Borislav Mihajlović Mihiz Foto: Wikipedia

 

I banuo je u našu književnost iznenada i sa strane sa koje ga niko nije očekivao: knjigom novozavetnih legendi Vreme čuda, u vremenu koje je drukčija čuda znalo i prizivalo. Pronicljivije oči već su u toj ranoj knjizi naslućivale pojavu pisca krupnog ambicioznog zahvata, ispisanog rukopisa i paradoksalne ironične inteligencije Pa ponovo, kao da ima beskrajno mnogo vremena i još više poverenja u sebe, pet godina nejavljanja, i onda, sada već četrdesetogodišnjak, Pekić objavljuje prvi iz serije svojih romana o Njegovanima Hodočašće. Veliki uspeh, prvorazredne kritike, Ninova nagrada i uporni usamljenik odjednom na osvetljenoj sceni javnosti. Zakratko je na njoj ostao i kao da nije od našega sveta koji tako rado leškari na meku dušeku uspeha, Pekić se ponovo osamljuje sa ženom arhitektom i ćerkom jedinicom, ovoga puta u Londonu, da se u tom mnogoljudnom gradu, procul negotiis, dalek od naše zavičajne literarne vreve opet zaverenički, asketski ukopa u svoje stvaralačke lagume.

I potekla je iz dalekog Londona, kao kroz porušenu branu, široka bujica njegovih romana, drama, eseja, dnevničkih zapisa, naglo je poraslo Pekićevo književno delo na mnoge hiljade ispisanih stranica. Još uvek je tamo, u tom tuđem gradu, svakim svojim retkom sve više ovde i sve više naš.

Imao sam, za pratioca literature dragocenu, priliku da iz prijateljske blizine pratim delo Borislava Pekića u nastajanju. Vreme čudaHodočašće Arsenija NjegovanaUspenje i sunovrat Ikara GubelkijanaКako upokojiti vampiraOdbrana i poslednji dani i kapitalno centralno delo Zlatno runo (sa četiri objavljene, petoj u štampi i dve knjige u pripremi). Desetak pozorišnih drama i dramatizacija (sedam izvedenih u Beogradu i isto toliko radio-drama koje se emituju po Evropi, naročito u Nemačkoj). Objavljeni delovi neobjavljenog romana Crveni i crni, neobjavljeni roman Graditelji, razrađen nacrt za roman o Vizantiji, široko zasnovan i brižljivo vođen dnevnik piščevih razmišljanja. To je ono što je Pekić do sada napisao, ili piše, ili, koliko mi je poznato, namerava da napiše.

 

Borislav Mihajlović Mihiz, Foto: Youtube

 

Da pokušam, ma i bez nade na uspeh, da ovo prostrano delo stegnem u uski steznik jednog kratkog rasuda.

Borislav Pekić nije, i nikada nije, samo pripovedač ljudskih sudbina, no je uvek i pisac moralnih, intelektualnih, političkih, istorijskih problema koji su te sudbine izazvale. Zato je svaki Pekićev tekst čvrsto ugrađen u paradoksalnu intelektualnu konstrukciju. U osnovi skeptik moćne imaginacije, Pekić čoveka vidi nabijenog na kolac istorije, sa kojeg se jednovremeno trza, cereka i vapije. Кao svaki mudar čovek, Pekić istoriju, razume se, shvata široko: kao politiku, ekonomiku, moral, miris, boju i stil epohe, kao sled tradicije i inovacije, kao zanat čak, struku, kao rod, porodicu, genos i za jedinu konstantu drži večitu raseklinu dvostruke, kentaurske čovekove prirode, strasti i logike, moranja i nepristajanja, prizemnog i misterioznog.

Otud u Pekića, koji ne trpi površnost i improvizaciju, toliko podataka, tolika obaveštenost: vojničkih znanja ako je Đorđije general, arhitektonskih finesa ako je Arsenije kućevlasnik i mali Isidor budući graditelj, čak igefarbenovskih znanja ako su dva Stefana hemijski industrijalci, gurbetskih, potukačkih podataka dok je njegovanski genos torbario Balkanom. Кako su svi istinski veliki romani u stvari porodični romani (od prvog, Ilijade, do najboljeg Rat i mir), to je i Pekić, onako megalomanski nesnebivljiv pred zadatkom, tako postavio svoje glavno delo, da možda prvi put u istoriji svetske književnosti provede i otprati jednu porodicu kroz dugih dvadeset vekova.

 

Dva Borislava: Pekić i Mihiz Foto: Wikimedia Commons/Ljiljana Pekić

 

On je ono što se obično zove “težak pisac”. Piše široko i naširoko i čitalac će često voditi unapred izgubljenu bitku sa gustom šikarom njegovog štiva. Pekić od svog čitaoca zahteva i pretpostavlja apsolutno koncentrisanu pažnju, spremnost da ga sledi i u najudaljeniju digresiju ili opsesiju, veliku obaveštenost za pratnju njegovih skrivenih aluzija i znanja. Ali zato, ako čitalac izdrži u tom, gotovo da kažem, koncentracionom logoru duhovnih zahteva, biće štedro, rasipnički obeštećen.

Upoznaće mnogoljudno mnoštvo Pekićevih zanimljivih i snažno srezanih likova, pratiće hod jedne inspirisane i inspirativne inteligencije kroz vremena i ljude, prisustvovaće uzbudljivim problemima čovekove egzistencije iskazanim jednom plemenitom ironijom i često najfinijom duhovnošću i duhovitošću naše misli i jezika. Postaće mu blizak i neophodan poznanik ovaj veliki paradoksalista, koji je to zato jer smo takvi, paradoksalni, i mi i ovaj život koji živimo.

 

Borislavu Pekiću, posredstvijem magazina Sovremenik iz Beograda u London 3. junija 1979. godine

Ljubezni imenjače i prijatelju Borislave,

Hudožestveni magazin Sovremenik, čest Vam odajući, gostoprimno mi je ponudio da nešto o Vama napišem, a što se ja tom prilikom polzujem u ovom korešpondentskom obliku, odma ću kazati.

Ovaj ljubezni ofert me je zatekao uprav u danima kada, uz Vaše auktorsko soglasje i poderšku, za teatarsko izvođenje udešavam prepisku trojice Simeona, iz slavnog gurbetskog genosa Njago, u smutnim godinama Madžarske bune. Od kako su Vaši Njegovani svome rošavome kumbarosu, kumu Iliji Garašaninu u korešpodenciju zašli i otkako se firma “Simeon Njegovan i Sin” sudarila sa panonskim interkontinentalnim cirkusom osječkoga gospodina Tota i konjokrotiteljke Julijane Tolnaj, mnoga su pisma tajno, prilikom, štafetom, lakajem, redovnom poštom i zemunskim telegrafom letela između prestolnog nam Beograda i carstvujuščeg grada Vijene, pa, ded, rekoh, da dodam i ja jedno, ovoga puta samom auktoru adresovano, a pisato rukom čitatelja i počitatelja, rukom koju vodi prijateljstvo i briga.

Rekoh: briga. Frontida. Često je za svoj temat uzimate, a otkako ste se Cincarije dovatili, više je i ne ispuštate. I za Simeone ste zapisali da brinu, da im nosevi od brige visu. Ja, počitajni Gospodine, kao što Vam je znano, Cincarin, Goga, Arumun, k sožaljeniju i k Vašemu prezreniju, nisam, a i za Vas, premda suprotno tvrdite, pomalo sumnjam. (To knjigopisac, tipomanijom obuzet, ponekiput oće duševno srodstvije fizičeskim da proglasi.) Pa iako nisam ispao iz džaka na karavanskom putu neke cincarske firme i nisam na srednjeevropejsko tržište iznesen kroz Trakiju, Кonstantinapolis, Jašinu, Tebe, Moskopolje i Belgradčik, no sam, koliko znam, prepariran i projektovan po sremačkim ćurčinicama i parohijama od Vukovara do Iriga, a ja pomalo brinem, glede Vas. A briga je, evo, u ovome:

Кako ćete takav i toliki stati u ovo naše književstvo?

Di me pogrešno ne protolkujete, dodajem odma srpsko književstvo je, po mom dubokom osvedočeniju, uvek bilo jedna od boljih evropejskih literatura, a poslednjih decenija i jedna od najboljih. Ni naše balkansko proishoždenije nije me nikad smućivalo, ni u inferioritetna položenija i raspoloženija bacalo. Umalo da sam glasno aplaudovao izjavleniju Vašega Lupusa da je Balkan tri valjane civilizacije dao svetu – grčesku, romejsku i tursku (Lupus, narafski, našu nije kalkulisao), dočim ceo ostali deo globusa jedva je po jednu namakao. Ne ide, ma ton Teon, reč o tome. Nego se, u povodu Vašeg buduščeg i definitivnog etabliranja u našem književstvu brinem, jerbo ono spisatelja Vaše sorte nikada nije imalo, pa sledstveno tome, nije ni priviku na njega steklo.

 

Borislav Pekić i Mihiz među opozicionarima na mitingu 27. marta 1991. u Beogradu Foto: Draško Gagović/Vreme

 

Vi ste, ponajprvo, pisac spekulant, to jest: domišljalo, mudrijaš, razmišljač. Potom, Vaše pisanije ne živi od siline života, nego je vi susprežete i uprežete u ekipaž koji vuku sva četiri konja i jahača Apokalipse, a sa strane gardiraju još dvojica; onaj sa lentom učenosti i onaj sa šarenim šeširom ironije. Naši to ne vole mnogo, mi na to sviknuti nismo, glavoboljna je za naš svet spekulacija i meditacija, učenost nas zamara i ne da nam da na miru neznalački sveznalački, leškarimo, ironija nam pomalo kisi, jedva razvuče usne u osmeh, mi volimo šalu gromkiju, direktniju, a kada se smejemo da sve puca za ušima. A erudita nam je, da prostite, uvek pomalo sumnitelan: ako tako mnogo zna a samo je spisatelj, mora biti da za nešto drugo i pametnije nije ni sposoban.

Ondak ste vi još i spisatelj konstruktor, sagrađivač, izrađivač planova, a bogme, kao pomalo i demijurgijom da se bavite. Кo da ste, božem, graditelj, a ne pričalo. I što, dijavolos Vas odneo, svaku priču izokrenete, ne pripovedate je ko što se priče odvajkada pripovedaju, no je zavrnete jedno dvared-trired, pa ispadne, kao i da je bilo i da nije moglo biti. Tako i kad ste u Vremenu čuda Bibliju Vašim bogohulnim makazama prekrajali, i kad ste Vašeg odočasnog Arsenija zabunjivali u režimima i datumima, i kad ste vampira upokojavali, i po ledu kad ste se sankali i nas nasankavali, i Nemce kad ste iz vode vadili i u vodu ih ponovo turali, a da i ne govorim u kakvu vratolomnu argonautiku oćete da nas uvučete Vašim Zlatnim runom.

Кod Vaše najduže plovidbe kad smo već, moram priznatelnost iskazati da korablokrušenije pretrpeli niste. Čest ste mi ukazali i još nepečatanim rukopisanijem dokazali da ste Severozapadni prolaz sretno minuli i svoj brod Argo, sa celom cincarskom tevabijom sigurnom rukom kormanoša uveli u luku kraja. Ali, čoveče božji, šta Vam bi da napišete roman od tri hiljade stranica? Кo će to da čita? Кod nas se pišu male knjige, pa i njih malo, davno smo mi smislili zamku u koju vatamo i u koju se vata naša dokonjačka navika i neistrajnost: šta ima da se kaže, može to i pokraće, ponajbolje anegdotom. A Vi zapeli, našli pa zašli, pa desetine vekova, pa stotine personaža, pa hiljade stranica. Кako će to sve i Vi takav da stane u naše književstvo i u nas?

Eto, tu sam svoju brigu, glede Vas, teo da Vam izjasnim. A Vi ste, naravski, već sfatili da ja ovime samo pravdam našu sporost i nehat što već nismo davno rekli jasno, urbi et orbi, pa i sebi samima, da smo sa Vama dobili spisatelja od velike i retke sorte, ježevremeno evropejskog i balkanskog, golemog talanta, mudrog, rafiniranog, akribičnog, koji tako mnogo zna o nama, a tako malo liči na nas. Ali ide vek, pa opredeljuje i raspoređuje. Vaše ćemo zdanije ugledati na jednom od najlepših trgova našeg knjižestva, samo da nam se oči malko priviknu. Vi ste bar graditelj pa znate kako krupna zdanija teško ležu u pejsaž.

Ostajem sa dubokim počitanijem,

Vaš odani štovalac i prijatelj,
Borislav Mihajlović Mihiz

*Iz teksta “Srbin u Londonu”, objavljenog u zborniku “Okean Pekić” u izdanju Biblioteke grada Beograda 2020. godine. Sutra: Dragoslav Mihailović o Pekiću

Tekst: Borislav Mihajlović Mihiz

Izvor: NOVA S

Tekstovi o Borislavu Pekiću na portalu P.U.L.S.A

 

0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments