Šest decenija Iznoguda

 

Zli mračnjak koji kompulzivno-opsesivno želi vlast

 
Кalif umesto kalifa – zahvaljujući Iznogudu odavno je deo političkog žargona širom sveta, ali i politička idiomatika u relativno relaksiranim i kultivisanijim sredinama kao što je recimo francuska, gde je 1992. uvedena godišnja nagrada „Prix Iznogud“, koju žiri dodeljuje „ličnosti koja nije uspela da zauzme kalifovo mesto“. Pogađajte ko su sve dobitnici.
 
Nekako slučajno se potrefi da se, uvek zgodno, baš pre nekakvih izbora pojavi novo srpsko izdanje avantura Iznoguda, velikog vezira dobrodušnog i blagorodnog bagdadskog kalifa, iz epohe „1001 noći“, ma kada to bilo. Vojsku kalifata čine borci na letećim ćilimima, unaokolo su čarobnjaci, mađioničari, fakiri, džinovi, duhovi iz boca…
 
Vreme radnje bi mogao da bude 13. vek, jer već u četvrtoj epizodi ove tvrdo ukoričene knjige velikog formata nailazi mongolska ili tatarska horda. Ni scenarista nije siguran, ali predvodi ih Džingis-kan – što je zgodno zbog čitalaca. To je ona čuvena priča u kojoj su Mongoli i sami zbunjeni sličnošću svojih reči, obaška njihovim značenjima i sopstvenim jezikom, koji, nekim čudom, i bez prevodilaca znaju svi u bagdadskom kalifatu.
 
Usput, imamo dobrih razloga da sumnjamo kako bi sluga, pošto na zahtev Džingis-kana da mu u jurtu donese jogurt, te pred Temudžinom pogrešno u kanovu jurtu dovlači i razapinje donetu novu jurtu, pa još i odlazi gunđajući – da bi sluga iz te glavne jurte odneo i tu jurtu i svoju glavu na ramenima.
 
Odlično odštampana, urnebesna prva knjiga na 148 stranica sadrži 16 zasebnih priča, ređanih hronološki, prema vremenu nastanka. One su različitih dužina. Ukupno 136 stripskih tabli podeljeno je na tri celine: Veliki vezir Iznogud, Iznogud i zavere i Iznogud i kalifov odmor.
 
Ove godine Iznogud puni 60 godina. Malo li je?!
 
Akribičniji istraživači političke istorije će bolje znati, ali uopšte nije isključeno da je, kada je započet prevod, nekih izbora u Srbiji i SFRJ bilo i krajem 1968. godine (burnih događaja nesporno nije nedostajalo), u vreme kada je glavni urednik Politikinog zabavnika Nikola Lekić, inače pre toga 1952-1954. i 1955-1957. ataše za štampu u ambasadi SFRJ u Rimu, a potom urednik spoljnopolitičke rubrike u Politici, i opet rimski dopisnik 1963-1967, doneo odluku da prvi put na srpskom objavi ovaj strip.
 
Možda su neki izbori raspisani oko i posle 24. januara 1969. kada je objavljena prva stranica, ali i nije toliko bitno. Na njima ste u ono vreme ionako zaokruživali svih pet kandidata, jer šta ima da se bira kada ih je samoupravna „baza“ već predložila na listu kao podobne. Ako i ne izađete na izbore, ni brige, zaokružiće ih birački odbor, pa će izlaznost biti 99,9%, dok će ZA biti 98,9%.
 
I štrajkovi su bili zabranjeni, jer šta samoupravljači koji sami donose „smernice“ u svojim preduzećima imaju da štrajkuju protiv sopstvenih odluka, dobronamerno je i strpljivo iz Partije objašnjavano radništvu, seljaštvu i poštenoj inteligenciji.
 
Od tada pa sve do danas, čim su izbori, usud nekako odredi da iz Zabavnika, Stripoteke, nekog od izdanja Dečjih novina ili ko zna odakle, izviri Iznogud. Bilo ga je oho-ho nacrtanog i na transparentima tokom demonstracija u poslednje 3-4 decenije.
 
Za izdavačke prilike šezdesetih, nije bilo prevelikog kašnjenja. Samo oko sedam godina. U „evropskom mesečniku na francuskom jeziku“ Record, premijerno se pojavio u prvom broju, januara 1962. Izvorno, epizoda je imala naziv Avanture kalifa Haruna el Pusaha. Nedvosmisleno se asociralo na odista „zlatno doba“ Orijenta, u vreme vladavine stvarnog, navodno dobrog kalifa Haruna el Rašida.
 
Slobodan Ivkov
Izvor: NIN
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments