Socijalistička “Nemoguća misija”

MISSION IMPOSSIBLE: DEAD RECKONING, PART 1

r.: Kristofer Makveri; ul.: Tom Kruz, Hejli Etvel, Ving Rejmz, Sajmon Peg, Henri Černi, Šija Vingem, Greg Tarzan Dejvis, Rebeka Ferguson, Vanesa Kirbi, Esai Morales

(Bioskop Asterija, Retimno; i ostale fotke: Predrag Crnković)

Ipak su bili u pravu kritičari posle premijerne večeri koja je tvorcima filma donela 19 i nešto miliona: traje dva sata i 46 minuta a prođe kao sat, jeste da je sve kliše do klišea, ali, brate, uzbudljivo i thoroughly entertaining Tako je i bilo. Gledaću opet, a Luja XIII-og pogledao sam premijeru u bioskopu na otvorenom, „Asterija“ se kliče, u Retimnu. Ovo je treća misija čiju sam letnju premijeru video ovde. Inače, znate li kako se kaže MENJAMOKUTRAKUKUTRAKU na grečeskom? Ovako:

U “Asteriji”, naime, menjaju rolne posle sat i po, doduše u prvoj projekciji, od 21.00, a za drugu projekciju piše: low tone and u jednom cugu.

Kada sam stigao oko 20.20, bilo je pusto, bio sam prvi potencijalni gledalac, ali onda pristigoše ljudi raznih uzrasta i nacionalnosti (američki Grci, Norvežani, Nemci, lokalci, staramajke sa štapovima) i bogme se ispuni bašta gotovo do poslednjeg mesta.

Film je jedna mešavina For Your Eyes Only Džona Glena iz 1981. i poslednjeg Krejgovog Bonda. Iz prvog filma provejava jedna čudna nesvrstanost, detant, razigranost, a iz drugog bije teška promaja smrti, melanholije, svođenja računa i zapitanosti „čemu sve ovo ako nemaš prijatelje i vernu ljubu?“

Elem, Dead Reckoning Part 1 jeste poveznica s prvom Misijom iz daleke 1996, koju smo vremenom zapamtili kao džingl tokom bombardovanja uz ledene reči smrknutog Brade Palme Vujovića: „Dođite. Nećete se vratiti!“ Te daleke 1996, šetači su uz pomoć studenata počeli da rešavaju stvar, iako se još leta 1993. sve što valja pokupilo i zapalilo autobusima iz zemlje, pa je ostala negativna elita. Između ostalih i članovi žirija za NIN-ovu nagradu koji se od 1994. samo promeša kao timovi „Hajduka“ iz Splita i „Napretka“ iz Kruševca sredinom 1980-ih. Kitridž je ostao (Henri Černi), umesto baba Vanese Redgrejv tu je njena filmska šćer Alana, ali u životu takođe Vanesa (Kirbi) a tu i je meni posebno draga faca, Luter (Ving Rejms, koji tako liči na jednog simpatičnog izbacivača kafea “San Francisko” u ulici Zedajk u Amsterdamu /blizu Crvenog fenjera/.). Sajmon Peg je zamenio Žana Renoa, a oko Itana Hanta ( Iθαν Χάντ) su se okupile čet’ri cice, dve fatalne i dve ubičice. (Tu je i jedan od klišea – ljubav na prvi pogled između nevaljalice i heroja.)

Efektna uvodna sekvenca u ruskoj podmornici je prstom u oko javila gledaocima šta otvara onaj ključ, ali kao u Poovom „Ukradenom pismu“, to je bilo tako očigledno da niko nije primetio dok im se nije reklo na kraju. Pri kraju filma Grejs (Hejli Etvel) posle pretresa na pitanje gde je sakrila ključ odgovara „Na mestu gde vam nikada ne bi palo na pamet da tražite!“/rez/pogled Toma Kruza/rez/njen džep! Nismo primetili šta the key otvara, jer smo bili zaneti žvakom da je ruskoj podmornici nevolju napravila AI, veštačka inteligencija, koja se prozlila i odmetnula, sebi nadenula ime Entitet i hakovala sve svetske bezbednosne datoteke i preti da zavlada svetom, jer – pametnija je od ljudi, a od etike ima još manje nego oni. Tu ima jedna genijalna scena u kojoj Kitridž pokazuje Itanu ogromne hangare sa stolovima na kojima se kuca na hiljadama – pisaćih mašina!! Jer, jedina nada i spas je da čim prije prekucaju sve ono što imaju na diskovima i klaudima i flešovima! Pa govorio sam ja to u svojim gonzo putopisima za e-novine…

Znači, traži se ključ koji otvara nešto, ne zna se šta, vika se Sevastopolj, a kada se otvori, eto vlasniku ključa sva vlast ovoga sveta. Ovo je „mekgafin“ nad „mekgafinima“.

Publika se odlično zabavljala, atmosfera me je podsetila na bioskop “Odeon” 1982. kada su se prikazivali pomenuti For Your Eyes Only i Moonraker, prepuna sala je neprestano žagorila, dobacivala, smejala se, bilo je kao na nenameštenom derbiju. Juče u “Asteriji” nije bilo tako divlje, olrajt, ali publika je reagovala smehom. Navijali smo, iako smo znali da glavni junak ima sigurnosnu mrežu i da će preživeti. Ipak smo znali da će jedna od četiri lepojke da pogine. Što opet ne znači da neće da oživi u nastavku, koji je optimistički najavljen za 2024. u veri da će tada još biti slobodnog sveta u kojem će ljudu letovati i odlaziti u bioskope. Danas sam otišao na rano plivanje (nameravam da se stešem i zategnem do septembra) i na plaži vidim prizor koji me duboko gane: devojčica s onim „pojasevima“ oko mišicâ i sa šeširićem na glavi, veseli se u plićaku dok je majka drži za ruku. Pa debeljuca s velikim plastičnim pojasom oko pasa ulazi u vodu kao srećni nilski konj. Čitava istorija čovečanstva (uključujući i preistoriju i one eone bez bakterija i miševa i prvih sisara) dosegla je svoj vrhunac u toj NATO civilizaciji i malograđanskom potrošačkom bumu od 1950-ih pa nadalje, „Bal na vodi“, mini suknje, rokenrol, turizam malog čoveka, koji familiju natrpa u fiću, saab, sitroen, štagod, ta sloboda izričaja, Vudstok, turizam i paket aranžmani, Brando i Din, Kenedi i Luter, to je kruna ljudske pameti i slobode, Palme i Trudo i Tito, eto to je prostor koji se neprestano sužava, ubili Kenedija, ubili Palmea, ubili Hejerdala, to je prostor slobode koji se sistematski dušmanski sužava udrugom Regan-Tačer, čemu su pomogli salonski levičari i multikulturalisti drmajući čamac iz puke dosade i otvarajući prostor ISIL-u, da bismo posle pandemije i godinu i po „specijalne operacije“ na letovanje počeli da nosimo tablete kalijum jodida. U No Time To Die, „M“ (Ralf Fajns) kaže. „Godine sam proveo braneći demokratiju….ovo!“, pa pokaže na turistički deo Londona, i on time kaže branio sam od komunjara i terorista pravo malograđana da kusaju fišenčips i smeju se komediji „Autobuska stanica“, krv sam lio da bi oni širili granice slobode, kao što se Tile iz Drvara spasao da bi otvorio Muzej savremene umetnosti, dakle ta scena na plaži me je tako dirnula. A tek Kosovo.

Da se vratim na film.

„Prošlo je vreme dobra i zla, istine više nema, važna je samo informacija“, kaže Kitridž ili direktor CIA, ne mogu da se setim. A možda i Gabrijel (opet je arhineprijatelj neki lik koji nije ni Rus ni Kinez, već autošovinistički merkurijanski prerano osedeli ludak s elementima Lucifera.). To je in a nutshell trampovsko i postrampovsko stanje duha. Informacija je osnova ćelija društva, a kod nas, blagodareći tome što smo, kao što je poznato, nezagađeni i zaostali i nismo se dali zavarati padom Berlinskog zida i Antom Markovićem, osnovna ćelija našeg društva je kelija, kako rekoše Porfirije i Irinej Bulović. Ali ova sumorna dijagnoza razblažena je veoma socijalističkim i slobodarskim rezonovanjima likova u filmu. Hant brzo dolazi do zaključka da je najbolje da niko, pa ni „njegova vlada“ nema taj ključ, a dijalog agenta Bigza (Šia Vingam, mnogo bre ličio na Bila Pulmana) i njegovog mlađeg kolege Degasa (Greg Tarzan Dejvis) je fascinantan.

„Šta bi ti uradio, Degase, da nađeš taj ključ koji donosi toliko vlasti, svu vlast ovog sveta?“, pita Bigz dok oni sede u baru vagon restorana i cugaju viski.

„Predao bih ga nadređenima“, kaže mlađi partner Degas.

„Ni za trenutak ti ne bi palo na pamet da zadržuiš za sebe taj ključ koji bi ti doneo nezamislivu vlast?“, pita Gigz, i čkiljeći otpije gutljaj.

„Ne!“, kao iz topa odgovori Degas.

„Ama zašto?“, pita Bigz.

„Zato što je toliko moći previše da bude u rukama jednog čoveka!“, veli Degas.

„Ponekad se pitam na čijoj si ti strani, Degase!?“

„Pa, ako se radi o smaku sveta, onaa na strani sviju nas“, kaže Degs i vidi se da je iskren.

(Eh da nam je više takvih čuvara reda!)

To je čist socijalizam, titoizam i nesvrstanost. Tako bi Ajzenhauer i Tile uz po tri prsta viskija na stepenicama zgrade UN-a govorili. Uveren sam da je Kruz, kao fin baja i čestit čova, oklevetan od zavidljivaca, u stvari titoista kao i Džon Garfild i Keri Grant. (Edi Grant je takođe titoista, nema da brinete. Majkl Džekson je nameravao da napravi novu himnu za FK Partizan, varijaciju na Black and White, ali šuster doktor ga je sredio.) Takođe, mislim da film s početnom scenom ispod ledenog mora želi još jednom kurcem u čelo da nas opali i opomene da se posvetimo klimatskim promenama umesto borbi za ovladavanjem informacionim svetom: jer, fali čistog vazduha, pijaće vode, nezagađenog obradivog zemljišta, a vrhuške se glože oko monopola nad medijima.

Ali, najpre treba spasiti ono što je najvažnije —> Holivud.

(Posle drugog gledanja, vidim da sam pogrešio u onom citatu o istini, informaciji i ratu. To treba da glasi: “Svet se menja, istina nestaje, rat dolazi”, a te reči je izgovorila Alana (Vanesa Kirbi) na razuzdanoj zabavi u venecijanskoj zgradi iz XVI veka. Dodao bih na ovom mestu još nekoliko stvari: film upućuje i na Nikitu, i to više na kanadsku seriju s Petom Vilson: i u pogledu regrutovanja i više puta ponovljenom rečenicom “sam(a) smisli kako ćeš!” To je geslo tajnih agenata na terenu, to čujemo i u tekućoj seriji Biro. Dalje, drugi narodi (Amerika i Ju Kej su dva oka u glavi, tu nema zbora) prikazani su još jednom kao u reklami za Radensku ♥ ♥ ♥ (u ovom slučaju Italijani).

Kada na kraju u vozu koji bez kočnica juri u propast Bigz naleti na Kitridža, a ovaj mu kaže: „Nisam tu! A sada zaustavi voz!“, Bigz mu se kasnije osveti jer mu na pitanje o čemu se radi odbrusi: „Budući da niste ovde, ne tiče vas se!“ Ovo je čist komunizam.

Ali, šta je s akcijom, pitate vi? Pa, akcija je fe-no-me-nal-na! Ona jurnjava u žutom fići na ulicama Rima me podsetila na spačeka iste boje u Grčkoj u Samo za tvoje oči. Zamislite 50 parkiranih skupih bajkova, koje Gabrijelova hitmenka Paris (Pom Klemtjev) sadistički rastura bornim kolima! Tuča na krovu voza i opetovano poleganje ničice da se izbegnu tuneli i oskele. Scena potrage na aerodromu. I tako dalje. Running joke je kada ljudima pokušavaju da skinu masku.

Ima nekoliko referenci i mah-mah detalja. Pominjanje sintagme „runaway train“ jer mah-mah Džonu Vojtu iz prvog filma (svi će se setiti tog filma Andreja Končalovskog). Krizov skok padobranom s oštrog vrha je omaž čivenom kaskaderskom podvigu iz „Špiujuna koji me je voleo“. Kao što je Nenad Polimac lijepo zamijetio, filmovi o Bondu uporno izbegavaju CGI i drže se kaskaderskih čudesa koje dobro plaćaju. I franšiza „Nemoguće misije“ čini isto.

Tom Kruz je stesan i zategnut. Lice mu varira zavisno od toga da li je lepo osvetljen i napuderisan (tada liči na Zorana Kesića, premda ima više kose od našeg komičara), ili je znojav i bez fotošopa (tada je, pak, kao Piksi Stojković dok preneraženo gleda raspad reprezentacije na terenu).

Muzika Lorna Bafea je svojim violončelima pojačavala sumornost melanholičnih dijaloga, tu amosferu svođenja računa, naviganje poput guske u magli. Mnogo je ličila na muziku Hansa Cimera. Montažu je uradio jedan čovek, iako za ovakve džumbuse po pravilu angažuju dva ili čak tri montažera. Edi Hamilton je akcioni montažer, Kruz ga je zavoleo i opet zaposlio.

Svi epizodisti su dobili priliku da dođu do izražaja, kao što Karlos Santana dozvoljava svakom članu svog mnogobrojnog ansambla da ima (najmanje jedan) solo. I kada se sklope kockice njihovih iskaza dobija se jedno liberalno, socijalističko upozorenje.

Holivud je ponovo spasen.

Bila je neka gužva, ili kako kažu seljaci “kontroverza”, povodom one scene s rušenjem mosta. Budući da se Nemoguće misije, kao što je rečeno, snimaju bez kompjuterski generisanih efekata, producenti su hteli da skrše neki stari poljski most s početka XX veka. Pobuniše se seljaci, građani, malograđani, arhitekte i istoričari umetnosti i spasiše most. Koliko se sećam i tokom snimanja filma Samo za tvoje oči pobunili su se lokalni sveštenici zbog namere da se skrnave manastiri i crkve. Ne znam da li su uspeli da nateraju producente da nalepe plastične vitraže na vrata neke hacijende u Paragvaju i tamo snime potrebne scene, ili je para vrtela gde burgije nije nije mogla. Inače, da li će naša javnosti uspeti da spasi Sajam?! Uglavnom, producenti Nemoguće misije su izgradili most na Neretvi u napuštenom kamenolomu u Pik Distriktu. Mogli su i Boru ili Krivelju da snime to za džabe, a usput bi nervirali Kineze.

A sad, s oporavljenim Holivudom sledi borba protiv smaka sveta, iako znalci vele da je već kasno za klimatske promene…Ali, ako iko zna kako se bori u bezizlaznim situacijama, zna Itan Hant.

A u povratku, oko ponoći, još radi sladoledžinica Angeli u starom gradu.