Soul, sestro! – Arita Franklin

Aretha (izgovor: Arita, otud i njen nadimak Ree/Ri) Franklin rođena je kao srednja ćerka poznatog baptističkog sveštenika, ‘rok-zvezde među propovednicima’, na radiju i vinilu, koji je ‘46. doselio porodicu u Detroit i uključio se u pokret za građanska prava crnaca.

Razvod tate popa i majke Barbare već ‘48. učinio je Aretu introvertnom; sa sestrama je ostala da živi kod oca, a mama im je ‘52. umrla od srčanog udara. I legendarna interpretatorka gospela Mahalija Džekson bila je među ženama koje su na smenu pomagale oko devojčica.

Areta je po sluhu učila da svira klavir, počela da peva i solo u očevoj crkvi, a Mahalija je ohrabrivala ćerku žene koju je cenila kao crkvenu pijanistkinju/pevačicu. Ri je uskoro napustila školu i sa dvanaest godina krenula na turneje s tatinim ‘gospel karavanom’. Njen dar već ‘56. zabeležen je albumom Songs Of Faith, uživo u očevoj crkvi.

Sa šesnaest je pošla na turneju i s dr Kingom – pomažući da se prikupe značajni prilozi, kao što će kasnije podržavati i druge crne političare i biti član Demokratske stranke – da bi deceniju kasnije pevala na njegovoj sahrani. Sa osamnaest se preselila u Njujork da snima pop. Velečasni otac to nije doživeo kao ‘napuštanje vere’, nego pomogao do dođe do ugovora sa diskografskim gigantom Columbia. Singlovi su počeli da joj se bliže vrhovima ritam-i-bluz lista, blaga najava najbolje i najčešće plasirane izvođačice na svetu, uz to i jedne od zvezda s najvećim tiražima i do danas. Ali, pravi odnos svetovnog i duhovnog u njenoj muzici dotad još nije utvrđen, čak ni kad je producirao legendarni Džon Hemond. Najzanimljiviji ostaju snimci gde Ri svira klavir i sa malim sastavom prolazi kroz džez standarde.

Moćni mecosopran je ‘66. prešao u cenjenu kuću Atlantic, a čuveni producent Džeri Veksler angažovao (rasno mešovite) studijske macane iz dubina Alabame (studio FAME/Muscle Shoals), pa su u istoriju masovne kulture zakucali svetske hitove kao I Never Loved A Man (The Way I Love You), Respect, Chain Of Fools, Think i (You Make Me Feel Like) A Natural Woman.

Bluzom zadojene ljubavne balade rušile su pred sobom kao cunami, čak i kada su ih – kao Natural Woman – pisali beli hit-autori tj. tandem Gofin/King. No, Aretina frenetična dekonstrukcija Otisove ključne Respect savršeno prikazuje sve najvažnije za karijeru Frenklinove: stvaralačku obradu gde nije obrnut samo rod/pol nego su manje tekstualne i muzičke izmene učinile tu verziju konačnom; moć vrhunskog interpretatora da pesmu koristi kao (moderno rečeno) platformu za neupadljive ali tim snažnije društvene pa i političke stavove; hit tj. komercijalni uspeh koji zahvata i širi, sociološki značaj, pa postaje himna pokreta i razdoblja. Tako je od muškarca koji moli ovu pesmu preuzela žena koja zahteva, pre konceptualne Woman Is The Nigger Of The World tandema LenOno.

Areta nije otuđila belu publiku, ali kao i da nikad nije napustila crkvu. Zamajac izvanrednog razdoblja 1967/68. vodio je njenu karijeru još dugo. Na razvođu decenija ubitačnim tempom izbacivala je kvalitetne LP-ploče, a među soul-klasicima odskače dvostruki koncertni LP Amazing Grace (‘72) sa gospel-repertoarom u crkvi. Kroz duge numere sa horom i bendom Ri improvizuje, redefiniše gospel kako ga danas znamo, i to nekim čudom ostade njen najprodavaniji album do danas. Džegeru na tom koncertu nije pala samo donja usna nego i vilica, pa je takoreći iz publike otišao da snimi Shine A Light.

Iako je u sledeću deceniju ušla odličnom epizodom u hit-filmu Braća Bluz (‘80), počasna tetka (a ne kuma) Vitni Hjuston uglavnom se bavila modernizacijom, prepakivanjem, vizualizacijom, a među duetima najvažniji je ‘85. Sisters Are Doin’ It For Themselves s Eni Lenoks/Eurythmics. Retkim dijetama je kao suzbijala preteranu gojaznost iako se, za razliku od nekadašnjeg afro-imidža, po izboru odeće teško moglo reći da joj je potonja bila problem.

Umesto da je bila ‘samo’ Soul Sestra br. 1, Areta se sve slabije snalazila u ulozi Kraljice soula. Priznanja i nagrade pljušte, ali stižu i računi – duvanski i alko za zdravlje, a kupoholičarski za valjanje u luksuzu do bankrota. Od 2010. sve češće otkazuje koncerte, skrivajući od javnosti operaciju tj. borbu s rakom pankreasa – jednim od retkih naučno dokazanih oblika Nečastivog.

Poslednje dane Areta je provela kod kuće, okružena brojnom familijom. Poslovni prijatelji već su za 14. XI zakazali koncert u čast, u Medison skver gardenu. Nakon procesije obožavalaca, kada kovčeg s njenim zemnim ostacima bude položen u porodičnu grobnicu, u njemu će biti samo telo.

Soul ostaje.

Dragan Kremer

Vreme online

Respekt

Kad je dragi bog, Precious lord iz kultne gospel pesme, uzeo za ruku kraljicu soula Aretu Frenklin (1942–2018), u američkim medijima je oživeo sećanje na vreme borbi za ljudska, rasna i ženska prava šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada se verovalo da pesma može da promeni svet, a da američki liberali i mediji nisu u zagrljaju sa “dubokom državom”. Molitva, ljubav, želja, radost, očaj, uznemirenje, feminizam, crna moć – teško je setiti se izvođača koji je pružio dublji odraz tog vremena, piše “Njujorker”.

Kraljica nas je naučila da mislimo i da poštujemo sebe, da postanemo bolji partneri i bolji građani i bolji ljudi, tako Dafni Bruks, profesorka Afričko-američkih i teatarskih studija na Univerzitetu Jejl sažima život Arete Frenklin, koji je bio isprepleten borbom za ljudska prava i rasnu jednakost.

Areta je zauzimala posebno mesto u srcima vijetnamskih veterana koji su je znali po pesmi I Say a Little Prayer koja im je pomagala da prežive i da se izleče, podseća Krejg Verner, profesor Afroameričkih studija na Univerzitetu Viskonsin Medison u izjavi za NBC Njuz.

MEMFIS–BOSTON

Areta Frenklin, rođena 1942. godine u Memfisu u Tensiju, bila je zahvaćena Velikom migracijom koja je dovele milione crnih duša u velike industrijske i finansijske centre sadašnjeg zarđalog pojasa. Preselila se u Detroit sa ocem Klarensom Frenklinom, koji je tamo postao pastor baptističke crkve i kao sveštenik uživao ugled čoveka čiji glas “vredi milion dolara”. Areta je u crkvi svog oca u Detroitu stekla prvo muzičko i evangelističko vaspitanje, učila da svira klavir i da peva gospel.

Dorin Feliks iz “Njujorkera” njenog oca opisuje kao harizmatičnog, često okrutnog čoveka koji je punio kuću sa muzičarima (Djuk Elington, Net King Kol, Mahalija Džekson) nad kojim je stalno lebdeo oblak pretnje i besa.

Areta Frenklin je retko govorila o svom unutrašnjem životu i krizi, bila je oprezna.

Kad je imala deset godina, umrla joj je majka, koju je posećivala samo preko raspusta, jer je još 1948. napustila muža mada se nisu formalno razveli. U Aretinom odgoju pomagale su mnoge žene, uključujući pevačicu gospela snažnog, ubedljivog i dramatičnog kontra-alta Mahaliju Džekson, koju je osvojila želja mlade propovednikove ćerke Arete da odgovori očevoj proročkoj vatri, pa je postala i Aretin muzički mentor.

MAHALIJA DŽEKSON

I Mahalija je kao i Areta rano ostala siroče. Rođena 1911, odrasla je u naselju Karolton u Nju Orleansu u trosobnom stanu, u kome je živelo trinaestoro ljudi i jedan pas. Kada je imala nepunih pet godina, njena majka Čeriti umrla je u dvadeset i petoj godini. Tako je porodica odgajala Mahaliju, koju su zvali Hali, i njenog brata, terajući ih da rade od zore do sumraka.

Sa dvanaest godina krštena je u reci Misisipi i počela da peva gospel u baptističkoj crkvi Maunt Moraja. Godine 1927, u toku Velike migracije crnačkog stanovništva na sever, seli se u Čikago. Posle prve nedeljne službe u Velikoj salemskoj baptističkoj crkvi, na kojoj je pevala da joj arhanđel Gavrilo doda srebrnu trubu (Hand Me Down My Silver Trumpet, Gabriel), pozvana je da se pridruži crkvenom horu sa kojim je išla na turneje na kojima je pevala gospel. Tokom karijere Mahalija je odbijala da peva sekularnu muziku, za šta joj je u više prilika nuđen novac. Kažu da se 1941. razvela od deset godina starijeg Isaka Lejnsa Greja, za koga se bila udala 1936. Razlog: njegov pritisak da počne da peva sekularnu muziku, ali i njegove sklonosti ka kocki i konjskim trkama.

MOLITVA OČAJA TOMASA DORSIJA

Godine 1929. Mahalija je srela Tomasa Dorsija koga su zvali ocem gospel muzike, sa kojim će raditi četrnaest godina, a njegova pesma “Uzmi me za ruku, dragi bože” (Take My Hand, Precious Lord) u izvođenju Mahalije Džekson zvučala je kao dubok, transcedentan i autentičan egzistencijalni krik, lament, molitva dragom gospodu da uzme za ruku i uspravi čoveka koji je slab, sam i umoran i koga nosi oluja u noći.

Ta pesma je nastala u trenutku teškog očaja Tomasa Dorsija, kome je u avgustu 1932. godine žena umrla na porođaju, a ni beba nije preživela. Dorsi je ranije napustio pune bluz klubove na jugu da bi prešao u hor baptističke crkve u Čikagu. U trenutku očaja bio je u iskušenju da napusti i crkvu i boga, ali je seo za klavir ne bi li artikulisao svoj bol i to je, kažu hronike, dovelo do čuda nazvanog “Uzmi me za ruku, dragi bože.” Prvi put je izveo pesmu u crkvi neposredno nakon smrti žene i sina, koje je sahranio u istom kovčegu.

Mahalija Džekson će taj gospel pevati na sahrani Martina Lutera Kinga mlađeg, čiji je bila prijatelj. Kažu da je ona inspirisala njegov istorijski govor I have a dream. Srela ga je u avgustu 1956. na Nacionalnoj baptističkoj konvenciji, da bi je on nekoliko meseci kasnije pozvao da dođe u Montgomeri u Alabami da peva na skupu protiv segregacije belih i crnih putnika u autobusima i da na bojkot inspiriše one koji su bili obeshrabreni.

Uprkos pretnjama smrću, Mahalija Džekson je pristala da peva u Montgomeriiju 6. decembra 1956. Vrhovni sud Sjedinjenih Američkih Država je već bio odlučio da je segregacija u autobusima neustavna, ali u Montgomeriju ta odluka još nije bila stupila na snagu, pa je bojkot autobusa nastavljen.

Na ovom koncertu pevala je između ostalog Tihu noć (Silent night, holy night). Na kuću u koju se vratila bačena je bomba. Bojkot je okončan 21. decembra 1956. godine, kada su vlasti u Montgomeriju bile prinuđene da postupe u skladu sa odlukom suda.

I Areta je bila dugogodišnja prijateljica Martina Lutera King juniora. Njen otac, pastor Klarens, koji se borio protiv diskriminacije sindikata crnačkih radnika u Detroitu, marširao je u junu 1963. u tom gradu sa Kingom u pokretu zvanom Walk To Freedom, najvećem protestu u istoriji Amerike pre kultnog marša u Vašingtonu.

Kad je Martin Luter King 1968. ubijen, Areta je na njegovoj sahrani pevala Take My Hand Precious Lord, a četiri godine kasnije i u Čikagu, na parastosu Mahaliji Džekson. Pevala je tu pesmu i 1984. na parastosu svog oca koji je od 1979. bio u teškom stanju nakon što su ga pljačkaši koji su pokušali da provale u njegov stan ranili iz vatrenog oružja.

Taj lament dragom bogu da čuje njen plač i njen poziv Areta je snimila još 1956. godine na albumu Pesme vere ocrtavajući vlastite bolove i strahove i ogorčenja. Bila je deo crne crkve, protestantske crkve, crkve namučenih žena, tuge i ekstaze.

“Ne boli kada se uzdiše!” govorila bi pre nego što bi ponovila stih. Imala je samo četrnaest godina kada je rodila dete. Otac je bio njen školski drug. Bila je bez majke, a već je bila majka. Duboka, tiha i stalna patnja u crkvi bila je interludij koji je odredio njenu karijeru. Sa četrnaest godina je znala kuda će poći, piše britanski “Gardijan” opisujući njen kanon himni koje će obuhvatiti rasne, rodne i seksualne slobode i čvrsto zakopčati ženu u centar jednog pokreta emancipacije.

GOVOR VOTKE U ALABAMI

U januaru 1967. Areta Frenklin sa 24 godine i upravo potpisanim ugovorom sa kućom Atlantic Records, na nagovor producenta napušta Detroit i odlazi u mali grad Masl Šoals u Alabami da u studiju Fame snimi ploču sa momcima za koje su joj govorili da će joj se svideti. Bila je iznenađena što su ti momci koji su snimili neke poznate pesme bili belci. S mešavinom zbunjenosti i stidljivosti sela je za klavir. Prvi akordi su belim muzičarima zvučali neobično, nisu u prvi mah razumeli o čemu se tu radi.

Ona je u Alabamu donela svoje muke sa mužem i menadžerom Tedom Vajtom, za koga se udala sa devetnaest godina i sa kojim je bila u stalnom sukobu. Sa flašom votke u ruci on je optužio jednog trubača da se nabacuje njegovoj ženi. Trubača su poslali kući. Sat kasnije, nakon Tedovih novih prigovora, poslali su kući i tenor saksofonistu.

Snimali su pesmu o tome kako nikada nije volela ni jednog muškarca kao što voli njega, koji je lažov i varalica i srcolomac (I Never Loved a Man – The Way I Love You). Snimanje te pesme, koja je ličila na razgovor para koji se razvodi, nekako je završeno, a snimanje sledeće je prekinuto.

Nakon celonoćnog klinča u motelskoj sobi Tom Vajt i Areta Frenklin ujutru odlaze odvojeno u Detroit, ostavljajući u Alabami nezavršenu pesmu, zbunjene muzičare i menadžera Atlantic rekordsa koji preti da će ih sve uništiti. Nekoliko nedelja kasnije Areta ih zove da dođu u Njujork da nastave snimanje njene prve sekularne ploče, u kojoj je spojeno sve – prirodni intenzitet njenog gospel-soul glasa, njena neobična svirka i sposobnost da nečiju pesmu pretvori u svoju. Kada je ploča prodata u milion primeraka, Ted i Areta su se razveli.

CRVENA ANĐELA I BLACK POWER

Posle je došla Aretina interpretacija pesme Respect (Poštovanje) Otisa Redinga, koja je tu molitvenu baladu pretvorila u osnovicu građanskih prava, u slogan i neospornu himnu osvešćivanja Afroamerikanaca i žena, piše Van Nevkerk u reviji “Atlantik”, uz konstataciju da je soul za nju bila revolucionarna umetnost, glas ponosa, nade i slobode, koja se pretvorila u zahtev za rodnu i rasnu ravnopravnost i postala feministička himna.

Respect je pušten u prodaju u aprilu 1967. godine, a u julu je Detroit bio pozornica nereda koji su ostavili grad u plamenu, 43 ljudi je poginulo. Tog leta ta pesma je zvučala kao uzvik američke nade i optimizma, ali je postala i himna takozvane crne snage (Black Power).

Areta je bila do guše u borbi za građanska prava. Sa šesnaest godina, kao pevačica gospela sa Martinom Luterom Kingom, bar jednom je nakon protesta provela noć u zatvoru. Pevala je na konvenciji Demokratske stranke u Čikagu one burne političke 1968. godine koju su obeležili građanski nemiri, protesti, policijsko nasilje i atentati.

U njenoj pesmi Misli (Think) hor bekrajno puta ponavlja reč “Sloboda”

Cause freedom (freedom) stands for freedom (freedom);

Oh, freedom, yeah, freedom, (freedom) right now,

Freedom, (freedom) oh, freedom (freedom);

Give me some freedom, oh, freedom, (freedom) right now; Yeah, think about it!).

Malo je poznato da je Areta položila kauciju za Anđelu Dejvis, političku zatvorenicu i feminističku ikonu pokreta Black Power. Verovatno da jednoj pevačici nije bilo baš lako da stane iza Anđele Dejvis optužene za komunizam, zaveru, kidnapovanje i ubistva, a po kalifornijskom zakonu mogla je biti osuđena na smrt.

Optužba je izazvala proteste mnogih progresivnih intelektualaca u svetu. Branili su je mnogi ugledni levi intelektualci među kojima Đerđ Lukač i Herbert Markuze, koji je tada izjavljivao da je priča o Anđeli Dejvis priča o pritisku na jednu ženu proteranu sa kalifornijskog univerziteta iz političkih razloga, najinteligentniju od svih studenata koje je ikada imao, u čije izvanredne rezultate nisu sumnjali ni njeni prijatelji ni njeni neprijatelji.

Vaš hroničar može priložiti kao svedočanstvo vlastiti tekst iz studentskih dana (“Crvena Anđela”, kragujevački list FAKK, ponedeljak 15. februar 1971) o tome kako su ti događaji dopirali do nas i kako su te godine punila i naše novinske stupce imena dvoje mladih levičara – nemačkog studentskog lidera Rudija Dučkea i Anđele Ivon Dejvis, rođene 1944. godine u rasistički nastrojenom Bermingenu u Alabami. Ona je bila politička, radikalna kontra-kulturna aktivistkinja u bliskim odnosima sa radikalnom crnačkom organizacijom Crni panteri, članica “Lumumba kluba” (za prava crnaca), član Komunističke partije SAD, mlada žena koja osuđuje Kju kluks klan, rat u Indokini, potpredsednika SAD u doba Ričarda Niksona Spira Egnjua, šefa FBI Huvera i Ronalda Regana (koga kao “fašističkog guvernera Kalifornije” predstavlja tadašnja neobuzdana ruka vašeg reportera vođena vrućom mladom glavom, a zapravo je smatrao da je taj Regan samo trećerazredni glumac u drugorazrednim kaubojskim filmovima…)

Anđela Dejvis je studirala na Sorboni, u Frankfurtu i San Dijegu, a u 21. godinu doktorirala je na Brandejs univerzitetu. Njeni profesori su bili Herbert Markuze i Teodor Adorno, čija su imena tada elektrificirala i deo studentske populacije kod nas. Godine 1969. izabrana je za asistenta na studijama filozofije na Kalifornijskom univerzitetu, na kome je držala marksistička predavanja koja su podjednako pažljivo slušali studenti i profesori, ali je na intervenciju FBI, zbog sumnje da je komunista, morala da napusti univerzitet. Kolege (profesori i studenti) su bili jedinstveni u izražavanju protesta, prikupljali su novac koji su davali Anđeli umesto plate koju je primala na univerzitetu, pa je ona i dalje držala predavanja koja studenti nisu morali da polažu na ispitima.

Zbog sve češćih pretnji Anđela Dejvis uzima telohranitelja i kupuje oružje. Avgusta meseca 1970. godine njen telohranitelj Džonatan Džekson, koristeći oružje koje je Anđela kupila, pokušava da kidnapuje sudiju i porotu za vreme procesa crnoj “braći Soledad”, za čije se oslobođenje borila i Anđela, samo drugim sredstvima. Tokom te akcije četiri osobe su poginule. Fatalna koincidencija primorava Anđelu da beži. Kad je uhapšena, predsednik SAD Ričard Nikson je pred TV kamerama lično čestitao uspeh inspektorima.

Njeno učešće u kidnapovanju i ubistvima u San Rafaelu nije dokazano i oslobođena je optužbi za zaveru zbog pokušaja otmice sudije i porote. Kada je oluja šezdesetih i sedamdesetih prohujala, bila je direktor Feminističkih studija i profesor emeritus na Univerzitetu u Kaliforniji, Santa Kruz.

MOĆNI STOICIZAM

Areta Frenklin je govorila da ju je pesma Mladi, nadareni i crni navela da o pokretu Black Power razmišlja kao o nečemu što je nju i većinu u crnačkoj zajednici nateralo da pogleda sebe, da prestane da se stidi sebe i da shvati da ima toga na šta može da bude ponosna. Glas crne Amerike izražavala je kroz stoicizam bluza, emotivnost soula, ekspresivnost džeza i, pre svega, radosnu duhovnost gospela.

Govorila je da je ta revolucija mnogo uticala na nju, da je to bila i njena lična evolucija u vreme kada je pokret za ljudska prava probudio tzv. crni ponos i afirmaciju afričkog nasleđa i kulture kao odgovor na rasizam i društvo bele dominacije.

Ona je otišla, ali te pesme će ostati artikulišući nepravde i nezadovoljstva, pisao je ovih dana “Gardijan”, uz podsećanje kako je Areta videla da se ideologija bele nadmoćnosti još jednom otvoreno izražava u delovima američkog juga i to nedaleko od studija u kome je pedeset godina ranije, okružena belim muzičarima, uzbuđenim i inspirisanim njenim talentom, snimila svoju prvu kultnu pesmu o bolu crne ženske duše.

Revija “Atlantik” piše da je soul za Amerikance podsećanje na romantičnu i moćnu eru vlastite istorije, nešto poput latinskog – inertni jezik koji su nekada govorili ljudi koji su izgledali nekako veći i puniji života od današnjih, jezik koji današnji mladi ljudi više ne mogu razumeti.

U omažima kraljici soula Areti Frenklin provejavao je ovih dana i pesimistički zaključak da se složeni društveni sukobi obično ne završavaju hepiendom kao u holivudskim filmovima.

Milan Milošević

Vreme online

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Areta Franklin, gospel, Muzika, soul