Šta vreme čini nama i šta mi činimo od njega?

Ulogujte se / Kreirajte profil

Šta vreme čini nama i šta mi činimo od njega?

.

Become a Patron!

.

Ridiger Zafranski: Vreme

Tri sekunde traju vremenske operacije koje svest sažima u sadašnjost. (R.Z.)

Vreme, ta neuhvatljiva, sveprisutna i neobjašnjiva pojava, o kojoj „znam šta je, kada mi ne postavljaju pitanje, ali više ne znam da opišem, onda kada me pitaju“ (Sv. Avgustin) predmet je nebrojenih dela, od književnih, preko teoloških i filozofskih do moderne astrofizike i kvantne fizike. R. Zafranski, nemački filozof i esejista napisao je zanimljivo delo o pojmu vremena razmatranom iz raznih uglova, ličnog, društvenog, teološkog, sociološkog…uključujući i vreme kao pojavu u umetnosti, odnosno književnim delima.

Iako s jedne strane neuhvatljivo, vreme je ipak donekle podložno ljudskoj svesti koja može i da se „igra sa vremenom“. Sa jezikom a potom i sa pismom, otvaraju se ogromni svetovi s one strane fizičkog sveta. Jezik je prostor za igru s vremenom:

Kad dvoje ljudi razgovara, uvek se već nalaze u dva vremena: u vremenu u kom komuniciraju i u vremenu o kome komuniciraju.

Umetnički, posebno pesnički ili muzički trenutak ostavljaju utisak nečeg trajnog, nečeg van vremena, prekida kontinuiteta vremena i „otvaranja vrata ka drugom svetu: trenutak pobede nad vremenom – mala večnost trenutka umetnosti“.

Osim jednostavne vremenski linearne priče (kao što su one u road movie) ljudska svest je stvarala i razne druge oblike romansiranih priča u formama mreže, lavirinta, ciklusa i dr (da podsetim ovde i na našeg Pavića koji je bio majstor za igre priča-vreme). Gete i Šiler su ukazali na razlike između pripovedne i dramske književnosti: „epičar iznosi događaj kao da potpuno pripada prošlosti, a dramatičar kao da potpuno pripada sadašnjosti“. Radnja može da ide vremenski unatraške, kao u Sofoklovom Edipu (na kraju ove prve „detektivske“ priče „prošlost izlazi na videlo i razorno provaljuje u sadašnjost“). Pripovest, poput Odiseje, može po volji stvaraoca epa, da sažima ili razvlači vreme: od početka priče do njenog kraja (tj. od Odisejevog odlaska od nimfe Kalipso do pokolja prosaca na Itaki) ep prikazuje zbivanja koja traju četrdeset dana, dok se ostali događaji koji traju deset godina (od odlaska iz spaljene Troje do Odisejevog povratka na Itaku) pripovedaju retrospektivno od strane samog Odiseja, a tu je i nadvremenska ravan u kojoj se nalaze bogovi. Servantesov Don Kihot, ne luta samo fizički, on je zalutao i u vremenu. Šekspirov Hamlet pokušava da oklevanjem dobije na vremenu koje je „iskočilo iz zgloba“. Priče mogu da se prepliću ili mrse u čvor: Balzakov pripoveda u formi vremenske mreže, a kod Flobera vreme se usporava a bi se prikazala cikličnu sporost života u provinciji (Gdja Bovari). Prust je misteriju vremena smestio u središte svog dela (U potrazi za izgubljenim remenom): ponovo pronađeno vreme, odnosno trenuci nekadašnjih osećaja i senzacija predstavljaju iskustvo sopstva (sebe) koje traje nauštrb vremenu i koje predstavljaju klicu iz koje niče celokupna priča. Zanimljivo je da Zafranski koji dosta citira nemačke autore (posebno Getea) uopšte ne pominje znameniti Manov roman „Čarobni breg“ u kome je vreme, i njegovo proticanje (brže ili sporije) jedna od bitnih tema.

Zafranski u svojoj knjizi razmatra fenomen vremena na razne načine: kao iskustvo dosade – onda kada vreme protiče skoro bez nekog događanja (poput onoga što se ne-zbiva u Čekajući Godoa, S. Beketa); zatim vreme početka, vreme brige („briga je usmerena na buduće vreme“, vreme rizika), podruštvljeno vreme, kontrolisano i svetsko vreme – nasuprot ličnom vremenu – kao i kosmičko vreme.

Ljudi ne mogu da sede s mirom u sobi, pisao je Paskal, jer ne mogu da izdrže sami sa sobom.

Tamo gde je nekad u ljudskoj svesti (srednjeg veka) bio Bog, sada je prazan prostor. U dosadi se doživljava užas pred unutrašnjom prazninom.

Dosada je sila koja suočava čoveka sa ništavilom. (Kjerkegor)

Posebno su zanimljiva zapažanja koja se odnose na vreme kao društveni fenomen. „Časovnik nije ništa drugo nego društvena institucija“. Za razliku od srednjeg veka, kada je svaka lokalna zajednica imala i računala svoje vreme, proces modernizacije, a posebno globalizacije, uticao je na preklapanje vremena kao istovremenog svima u jednoj državi, na kontinentu ili na planeti (sužavanje prostora kao i vremenske distance ili famozni real time u video medijima). Za razliku od starijih vremena (npr. srednjeg veka) u kojima je društveno dominirala prošlost, u današnjem društvu dominira sadašnjost, koja odbacuje ili ignoriše prošlost a unapred troši budućnost. „Opšto ubrzanje koje troši budućnost, ima to paradoksalno dejstvo da sužava (skraćuje) vremenski horizont. U današnjici, vreme postaje strogo kontrolisano, dolazi do masivne nestašice vremena (vreme je novac), a kontrolu nad vremenom su umesto religije preuzele politika i ekonomija (ideja „napretka“, „kreditni sistemi i rokovi“ i sl).

Autor suočava lično vreme, s jedne strane, kao jedinstveno iskustvo, koje ostaje u svesti i pamćenju ali koje se kopni i nestaje zajedno sa pojedinačnom osobom – „smrtnost ostaje skandal“ („Svako je poslednji svedok stvari, ljudi, doživljaja, koji će neumitno nestati zajedno s njim“). Nasuprot ličnosti u vremenu, stoji pojam večnosti koja je nešto drugo od vremena („vreme je slika večnosti u pokretu“, Platon, Timaj) jer nema ni prošlost ni budućnost, koja nije beskonačno vreme nego nevremenost čiji je mali odraz sažet u pojmu sadašnjosti kao male večnosti. „Sadašnjost predstavlja iglene uši same nevremenosti kroz koje se provlači vreme“ (Zafranski).

Za one koje je tema zainteresovala, preporučujem uz ovu knjigu i kapitalno delo: 11. knjigu Ispovesti svetog Avgustina koja govori o vremenu (u izdanju Službenog glasnika) „Sadašnjost prošlog, to je sećanje, sadašnjost sadašnjeg to je neposredno opažanje, sadašnjost budućeg, to je iščekivanje“ (sv Avgustin). Postoji i sjajna knjigu fizičara Karla Rovelija Poredak vremena (izd. Laguna) – razmatranja o vremenu iz modernog ugla astrofizike i kvantne mehanike. Najzad, za sve obožavaoce Borhesa, kao i za sve ostale, nezaobilazna je Borhesova Istorija večnosti („Po mojoj teoriji, večnost je sirotica lišena Boga i bilo kog drugog vlasnika, to je večnost bez arhetipova“, Borhes) objavljena od strane Gradac, Čačak.

Dusko Lopandić

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.