Stare i Nove godine

Evo nama Nove godine; znate ono kada želimo jedni drugima sreću, dug život, ljubav i kada puni nade očekujemo da će sledeća godina biti bolja. Iznova, svaki put isto, pa onda ona krene i često se na kraju ispostavi da nije ništa bolja (ako ne gora) od prethodne. Oko stare, 2020. godine, možemo se valjda saglasiti da je planetarno bila izbljuvak. Šta ćete, takva nam je valjda sudbina. Hm, nada i sudbina?

E sad, pala mi je na pamet jedna priča:

Pre mnogo vekova, na pijaci u Bagdadu, sluga bogatog trgovca jednog jutra je sreo Smrt. Vrativši se, sav uplašen, reče kako ga je Smrt čudno pogledala i zatraži od svog gazde najboljeg konja, da istog časa krene za Samaru – kraj tada poznatog sveta, bar za stanovnike Bagdada. Nakon što je sluga odjahao za Samaru, trgovac, znatiželjan, ode do pijace i upita Smrt: “Zašto si jutros uplašila mog slugu?”A Smrt mu odgovori:

Žao mi je ako sam ga uplašila, ali sam ga verovatno samo pogledala sa čuđenjem. Jer, šta će on jutros na pijaci u Bagdadu kad večeras imamo sastanak u Samari?”

A, da li možemo pobeći od svoje sudbine? Naravno da mislim na pandemiju, evo u komšiluku, razoran zemljotres došao je kao šlag na tortu (od blata). Pričam “o našim” sudbinama, plus što nas sve kače i “lične”. Alber Kami je rekao:

Ljudsko srce ima nezgodnu naviku da sudbinom naziva samo ono što ga satire”.

Izgleda da je uvek doživljavamo kao pretnju, bez obzira što je još Seneka pričao u “Raspravi o blaženom životu”:

Čovek se mora probiti do slobode; a ona se ne postiže ničim drugim nego ravnodušnoću prema sudbini”. Pa je Seneka još dodao: “Mnogi su dosegli svoju sudbinu, strahujući od nje”.

O, a šta smo mogli ove 2020. godine? Ko je od nas bio dovoljno voljan (glup) da se probija do slobode a da to nije po cenu nečijeg respiratora? Ispada (ja se raspravljam sa Senekom) da je “taj na veštačkim plućima”, zakačen na “mašinu”, zato što se plašio? Hm, Artur Šopenhauer ima vrcavu rečenicu:

“ Sudbina meša karte, mi igramo”.

Ma nemoj Arture! Ja uopšte nisam hteo da igram, ali su mi karte ipak bile podeljene! Ovu šugavu godinu sam proveo tako što sam čekao da prođe, pun nade da će ova nova biti bolja. Bezvoljno sam igao poker. Istine radi, sve vreme sam bio ubeđen da nije nameštena partija, nego da me neće kockarska sreća. Znam da vas ima puno koji mislite da je ta sudbina nameštala karte, da bi vas oljuštila. Teorije zavere i slično. Kako god, prošla je, daleko joj lepa kuća.

E, vidi sad ovog Mahatmu Gandija koji tvrdi da bi čovek trebao biti tvorac svoje sudbine, ali da on to može biti ukoliko mu dopuste više sile. Nešto sam svađalački raspoložen, pa mi je krivo sto se sa ovim slažem. U slučaju da te pojuri smrt, džabe bežiš, ali bolje je i pokušati nego samo čekati (bar si poslednji put video Samaru).

U suštini, da malo citiram pesnika. 

“Zvezde tvoje sudbine, nalaze su u tvojim grudima” (Šiler).

I da sa njim ispratimo ovu 2020. godinu

NADA? Pa nadam se da će nam svima nova godina biti puno bolja. Da će vam grožđe dobro roditi, da će vam sitna dečica dvorišetem hoditi. Da ćete ugraditi željene silikone u grudi, da će vaš omiljeni klub osvojiti ligu šampiona.

 

Vojislav Radojković

Izvor: Fokus vesti

AUTORSKI PROFIL

Vojislav Radojković rođen je 1965. u Petrovcu na Mlavi. Završio Polj. Fakultet. Književnik i kolumnista. Do sada je objavio romane: Nisam ja budala 2007, Poslednji dani bioskopa Delo 2009, Patuljci broje do sedam 2013, Decak koga je ujeo gušter 2018, Istine i laži 2019. Član je Srpskog književnog društva. Kao mlad, bio gitarista bendova Dionis, Banana bend, Modesti i drugih.

Živi i stvara u Beogradu

4.5 8 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments