Strašni sud u zapadnoevropskoj umetnosti – Svest o postojanju vremena i univerzuma, njihovog početka i kraja, jeste zajedničko za mnoge kulture i religije tokom istorije, poput judaizma i hrišćanstva. Već u prvoj knjizi Mojsijevoj, Knjizi postanja – Egzodusu opisuje se nastanak sveta i čovečanstva tokom šest dana. Stvaranjem univerzuma, a na posletku i čoveka, formira se polazna tačka  koja mora imati i svoj kraj.  Međutim, sam kraj nije nigde tačno određen, niti se zna kada će do njega doći. Na pitanje, da li odmah, u nekoj bliskoj ili u dalekoj budućnosti, ne postoji pouzdan odgovor. Bog je dao nadu sa kojom se mora koračati pustinjom neizvesnosti, koračati putem nepoznatog. Čovek mora verovati u konačno spasenje i ne gubiti nadu koju je dobio. Neprestanim traganjem za znanjem i istinom, čovečanstvo pokušava da odgonetne kraj. Jedan deo relevantne literature jesu i Sveti spisi, od kojih je poznato Otkrovenje Jovanovo – Apokalipsa i određeni delovi Starog i Novog zaveta, napisani pre dve hiljade ili više godina, koji se i dalje sa velikom pažnjom proučavaju i čitaju.  Same interpretacije ovih tekstova kao i mnogih drugih nastalih u srednjem veku, pretaču se često u likovnu umetnost, kao deo slikarstva ili ornamenata, kamene plastike na arhitekturi, posebno u srednjovekovnoj umetnosti i čine scenu Strašnog suda. Scene Strašnog suda su tokom istorije korišćene kao veoma moćno edukativno i manipulativno sredstvo crkve kako bi se ljudi informisali, pripremili i odveli na pravi put spasenja i blagostanja. Strah od večne patnje i mučenja je u srednjem veku zaokupljao stanovništvo, koje je i u spisima, liturgijama i vizuelnim medijima moglo da ustanovi, šta će ih čekati ako krenu pogrešnim putem i odustanu od nade za večnim spasenjem.

U ovom kratkom osvrtu su opisana dela Strašnog suda trojice umetnika koji predstavljaju najviše domete holandskog i flamanskog slikarstva pozne gotike i rane renesanse, Jan van Ajka, Rožera van der Vejdena i Hijeronimusa Boša. Sva trojica umetnika predstavljaju svoja dela na originalan način uz revolucionarne ikonografske promene, naglašavanja ili redukcije određenih scena. Akcenat je na prikazivanju Strašnog suda i predstava koje imaju neposredne veze sa njim, poput Raja i Pakla u Bošovom triptihu. Ostale scene poput onih koje se nalaze sa spoljnih strana Bošovog triptiha ili Rožer van der Vejdenovog poliptiha, a predstavljaju svece zaštitinike ili same nalogodavce dela, nisu tematski relevantna za ovaj tekst.

Jan van Ajk (1390? – 1441), jedan od najvećih flamanskih slikara uz Rožera van der Vejdena, polako napušta internacionalni stil gotike kasnog 14. i početka 15. veka i uvodi novine u umetnosti, koje već primenjuju italijanski umetnici poput Bruneleskija, Donatela i Mazača. Samim tim Jan van Ajk otvara vrata renesansi u severnijim delovima Evrope. To možemo videti upravo u Strašnom sudu, koji je naslikao uz Raspeće Hristovo oko 1430. godine. Težnja ka verodostojnoj i pravilnoj perspektivi prostora i prikazivanje individualne fizionomije protagnosta, jesu najvažniji cilj u Jan van Ajkovom slikarstvu. Međutim, ova kompozicija Strašnog suda poseduje još zanimljivih ikonografskih promena koje i čine ovo delo zanimljivim i  dostojnim analize u ovom tekstu. Takođe, Strašni sud Jan van Ajka nema prethodnika u slikarstvu, već će njegove ikonografske novine preuzeti Rožer van der Vejden i Hans Memling.

Predstava Strašnog suda van Ajka je dimenzionalno najmanja u odnosu na triptih Hijeronimusa Boša ili poliptih Rožera van der Vajdena o kojima će reć biti kasnije. Urađen uz Raspeće Hristovo, ovo delo čini jedno od dva krila diptiha – prenosnog malog oltara, koji je veoma rasprostranjen u srednjovekovnoj Evropi. Središnji panel, za koji se smatra da je postojao, nije očuvan.

Budući da je sama širina krila oko 20 centimetara, glavna osa jeste vertikala, koja deli kompoziciju na dve jednake polovine. U gornjem delu ove ose, stoluje Isus Hrist, zaogrnut crvenim mantilom koji je pričvršćen plavom kopčom na grudima. Položaj ruku mu je u gestu orante i njegove rane na rukama, nogama, kao i na rebru  koje se jasno vide, zrače. Iz njegovih ustiju sa obe strane možemo pročitati rečenicu zlatne boje na latinskom: ,,Venite, benedicti p(at)ris mei‘‘. U prevodu: ,,Hodite, blagosloveni Oca moga‘‘, (Mt 25:34). Iza Isusa nalazi se krst na čijem vrhu stoje natpisi na jevrejskom, grčkom i latinskom jeziku i upućuju na to da je Isus kralj Jevreja. Drugim rečima, Isus predstavlja Mesiju i spasitelja, čijim rođenjem dolazi do povezivanja Starog i Novog zaveta, iliti stare i nove tradicije. On se nalazi na samoj granici između jevrejske i hrišćanske kulture i predstavlja ,,zatvoreni krug“ koji objedinjuje ove tradicije. Krst drže dva anđela, do kojih druga dvojica nose simbole patnje i mučeništva Isusovog, poput trnovog venca, bičeva i koplja.  Grupa anđela sa obe strane krsta svira trubama kako bi probudili mrtve iz svojih grobova.  Takođe su, po ikonografskoj šemi prikazani i Bogorodica Marija, kao i Sveti Jovan Krstitelj, koji uz Isusa čine grupu Deizis, iza kojih se nalazi hor anđela. Ispred Bogorodice kleče Adam i Eva uzdignutih ruku i pogleda uprtog u nju. Po šestorica apostola sede sa obe strane centralne vertikalne ose i čine tribunal koji će pomagati Isusu u davanju konačne odluke. Oko njih je prikazan veliki broj velikomučenika, crkvenih otaca, monaha, kao i svetih monarha.

Jos jedna novina je udaljavanje od ikonografije prikazivanja blagoslovenih i spašenih kao i prokletih. Po Matejinom jevanđelju (25:34, 25:41), sa desne strane Isusa se nalaze spašeni, a sa leve oni koji će patiti i goreti večno u Paklu. Jan van Ajk menja takav vid interpretacije i spasene prikazuje u nebeskom svodu, dok kažnjene možemo videti u donjem delu, ispod Arhangela Mihajla i personifikacije Smrti pretočene u kostura sa krilima.  Takođe, novina je i ustajanje mrtvih iz mora, prikazano sa leve strane Arhangela Mihajla, koje vuče korene iz italijanske ili vizantijske umetnosti.  Sa desne strane Arhangela su prikazani mrtvi koji izlaze iz svojih grobova. Jan van Ajk, kao pionir realizma u umetnosti severno od Alpa, upravo u delu panela koji predstavlja zemlju i more, koristi dubinu perspektive u kompoziciji, kako bi što verodostojnije prikazao more i i kretanje talasa, ali i obalu i zapaljeni grad u daljini, pred kojim ljudi beže ka Sudu.

Arhangel Mihajlo stoji na leđima kostura isutog mača, sa oklopom iraširenih šarenih, pompeznih krila. Nije jasno protiv koga se bori i da li se bori, budući da je predstavljen na krilima smrti, odvojen od Pakla. Do tog momenta severno od Alpa nijedan umetnik u slikarstvu nije na takav način naglasio postojanje i lepotu Arhangela Mihajla. To će nastaviti tek Rožer van der Vejden u svom Strašnom sudu, kao i Hans Memling.Uobičajeno je Arhangel Mihajlo prikazan po strani kao čuvar duša ili sa vagom kojom meri duše preminulih, kao kod spomenutog Rožera van der Vejdena. Smatra se da je Arhangel Mihajlo u ovom delu svesno naslikan u ratničkoj odeždi, raširenih krila, kao simbol pobede dobrog nad zlim, što se može povezati i sa scenom Pada anđela, gde takođe pobeđuje dobro nad pobunjenim anđelima oko Lucifera.Ispod krila Arhangela sa obe strane možemo pročitati još jedan deo iz Novog zaveta, tj. Matejinog jevanđelja (25:41): ,,Ite, vos, maledicti, in ignem eternum“ – ,,Idite od mene, prokleti, u večni oganj (pripremljen đavolu i njegovim anđelima)“. Ipak, natpisi koji se nalaze na samom oklopu i štitu Arhangela Mihajla su i dalje zagonetni, Ervin Panofski ih dovodi u vezu sa kabalističkim učenjem, dok drugi stručnjaci smatraju da su natpisi pogrešno napisani ili nelogični. Krila kostura su takođe ispisana: ,,Chaos magnu(m)“  – ,,Veliki haos“ i ,,Umbra mortis“ – ,,Senka smrti“.Kao što je već naglašeno, predstava Smrti u obliku kostura raširenih krila koja odvajaju zemlju od Pakla, jeste još jedna velika novina u evropskoj umetnosti koju srećemo po prvi put kod Jan van Ajka.

Pakao zauzima donju polovinu panela. U to vreme italijanski umetnici, pod uticajem Danteove ,,Božanstvene komedije“ prikazuju i Satanu u Paklu, što kod Jan van Ajka nije slučaj. Ovde se može videti veliki broj prokletih koje užasne prikaze i čudovista muče, izjedaju, grizu i probadaju zubima i bodljama. Ostala sredstva mučenja poput peći ili vešala, nisu prikazana. U ovom slučaju Jan van Ajk ne koristi dubinu perspektive, već samu scenu Pakla prikazuje dvodimenzionalno. Ni u italijanskoj, kao ni u severnoevropskoj umetnosti, ne postoje slični prikazi Pakla, niti postoje pouzdana dela koja se mogu uporediti sa Jan van Ajkovim Paklom, osim jednog crteža perom, nepoznatog autora  i nepoznate godine nastanka, koji predstavlja pad anđela i prokletih, a čuva se u Luvru, u Parizu.

Rožer van der Vejden(1399/1400 – 1464) je još jedna značajna figura evropske umetnosti  15. veka. Iako su izvori o njegovom životu skromni, zna se da je jedan deo svog života proveo u Italiji gde je sakupljao iskustva i proučavao dela već nastale renesanse. Budući da potiče iz južnog dela Holandije, kao i Jan van Ajk, i njega krasi osećaj za detalje koje izvanredno pretače u svoja dela.  Naravno, njegov rad počiva i dalje na gotici koja je u tim delovima Evrope još uvek usidrena, međutim, Rožer van der Vejden kao i Jan van Ajk pokušava da stvori sintezu realizma,  kao začetak nove struje u umetnosti, povezujući je sa tradicionalnim načinom slikarstva njegovih savremenika.

Naručilac ovog poliptiha, koji je slikan u periodu od 1445. pa do 1450. jeste Nikolas Rolin, kancelar Burgundije koga je postavio na tu funkciju burgundski grof Filip III, poznat i kao Filip III Dobri. Grof Filip III odlučuje da podrži papu Evgenija IV zbog političkih i ostalih privilegija, pa su zbog toga obojica važnih ličnosti za samog Nikolasa Rolina, kao i na evropskoj sceni 15. veka, oslikani u ovom delu. Njih možemo videti sa Hristove desne strane, na samom kraju povorke. Zanimljivo je to što su obojica iste veličine, samim tim i važnosti kao  Bogorodica, Sveti Jovan Krstitelj i ostali sveci, poput dvanaestorice apostola. Rožer van der Vejden slika Strašni sud po tradicionalnoj šemi. Iako se ovaj poliptih sastoji od devet panela, glavna osa radnje jeste u sredini, na panelu koji prikazuje Isusa i Arhangela Mihajla. Isus tronuje na dugi, simbolu saveza, koji Bog po knjizi Postanja, sklapa sa čovečanstvom, dok njegove noge počivaju na kugli koja simboliše univerzum i njegovu potpunost i savršenstvo. Sa Isusove leve strane nalazi se mač, a sa desne ljiljan. Mač je znak presude grešnima i zlima i prvi put se pominje u spisima Starog zaveta, tačnije u Knjizi proroka Jezekilja (21:14,16), kao i relevantnijeg izvora za Strašni sud, u Otkrivenju Jovanovom (19:11-15).  Ljiljan predstavlja simbol milosti Božije. Ispod mača i sa druge strane ljiljana, nalaze se odlomci iz Matejinog Jevanđelja (25:34,41), kao i u slučaju Strašnog suda Jan van Ajka gde se navodi da će blagosloveni i bezgrešni otići u Raj koji je prikazan sa desne strane Isusa, a grešni i prokleti u večni oganj, Pakao, sa leve strane.  Takođe, u gornjem delu panela sa obe strane Isusa, nalaze se anđeli koji nose simbole mučeništva i patnji Isusovih, poput krsta, trnovog venca i koplja. Po tradiciji,  sa obe strane Isusa se nalaze Bogorodica i Sveti Jovan Krstitelj koji se mole za grešne i čine Deizis grupu. Ostatak protagonista istih dimenzija, samim tim i važnosti, to jest, apostoli, svetii i već pomenuti Filip III i papa Eugen IV  sede na oblacima sa obe strane Isusa. Umetnik upravo ovu grupu svetih protagonista sa Isusom na čelu želi da potencira.

 Tačno ispod Isusa, nalazi se figura Arhangela Mihajla koji u rukama drži vagu kojom meri i odlučuje o sudbinama ljudskih duša prikazanih poput malih ljudskih aktova.  Već smo se upoznali sa ovom novinom u ikonografiji, prikazivanjem Arhangela Mihajla u centralnom planu kao kod Jana van Ajka, međutim, ovde se radi o dva drugačija tipa predstavljanja. Ako uzmemo u obzir da je van Ajk naslikao svog Arhangela kao ratnika sa mačem i štitom i iskoristio deo ikonografije Pada anđela, u kome je on glavni borac protiv pobunjenih anđela oko Lucifera, ovde možemo videti smirenog Božijeg pomoćnika u čistoj beloj odori – ornatu koji čini odeždu đakona i skupocenom, šarenom ogrtaču – pluvialu pričvršćenom zlatnim brošem na grudima. Oko njega se nalaze anđeli koji trubama bude mrtve kako bi njihovim dušamabilo suđeno, a zatim bile poslate u Raj, odnosno Pakao.  Deo na kojem su oslikani mrtvi koji se bude i izlaze iz svojih grobova, puni straha okrećuka Isusu i Arhangelu Mihajlu, a kasnije bivaju odvedeni po tradicionaloj shemi sa leve strane u Raj, ili sa desne u Pakao, čini sa druge strane, veoma uzan prostor donjeg dela same kompozicije.  Raj je prikazan kao nebeski Jerusalim. Ulaz predstavlja gotičku katedralu iliti portal katedrale zlatnog zabata u francuskom stilu 13. i 14. veka ispred koga se nalazi Arhangel Gavrilo, čuvar Raja, koji prima blagoslovene. Zanimljivo je da je samo mali broj ljudi odabran za ulazak u Raj. Pakao je redukovan na tamu i vatru u čijim provalijama i pećinama  dolazi do masovnog sunovrata grešnih i prokletih. Personifikacije demona, različitih čudovišta ili mehanizme mučenja Rožer van der Vejden, za razliku od Jan van Ajka i Hijeronimusa Boša,  ne prikazuje u svom delu. Ervin Panofski smatra da je Rožer van der Vejden želeo da prikaže unutrašnju patnju prokletih koja je prouzrokovana njihovim lošim i nečasnim životima, a ne sama čudovišta, Satanu ili fizička mučenja.

Triptih ,,Strašni sud‘‘, naslikan početkom 16. veka, koji se danas nalazi u Beču, u muzeju Galerije slika Akademije umetnosti, predstavlja dimenzionalno najveće delo Hijeronimusa Boša (1450 – 1516), kao i jedno od remek-dela njegovog umetničkog opusa. Veliki broj skrivenih kompleksnih religioznih poruka i zagonetki, uobičajenih za taj period umetnosti – kasne gotike i rane renesanse, Boš ne crpi samo iz glavnih spisa – Svetog pisma. U interpretaciji i građenju simbolike mu pomaže veliki broj teoloških tekstova koje je imao na raspolaganju, poput ,, De Civitate Dei‘‘ ,velikog srednjovekovnog teologa i filozofa, Aurelija Avgustina kao i srednjovekovne ,,vodiče“ kroz Pakao, ,,Visio Tondali“ monaha po imenu Markus i poznatog Danteovog ,,Pakla“ iz ,,Božanstvene komedije“.

U levom delu triptiha, na panelu koji predstavlja Raj, Boš uvodi i povezuje jednu samostalnu ikonografsku predstavu – Pad anđela.  U borbi Arhangela Mihajla protiv anđela u službi Luciferovoj, iznad koje stoluje Bog u jarko obasjanoj mandorli, veliki broj pobunjenika pada na zemlju. Po Aureliju Avgustinu, razdvajanje svetlosti i tame kao i zemlje i neba igra podjednaku važnost i težinu, kao i razdvajanje anđela na dobre i lose. Borba i proterivanje za Boša predstavlja simbolično prvi Strašni sud, koji prethodi glavnom, prikazanom u središnjem panelu triptiha. Ova novina u ikonografiji prikazivanja Raja sa gorepomenutom borbom i padom anđela sadrži neraskidive veze sa predstavama Adama i Eve na samom panelu koje se kontinuirano nadovezuju. U donjoj polovini panela mogu se videti Stvaranje Eve i kao prvorodni greh i izgon  Adama i Eve. Veza između palih anđela i Lucifera simoblično predstavlja početak greha u ovozemaljskom svetu, kao i neminovnost Suda.Raj u ovom slučaju nije mesto blagostanja, već grehova, kako čovečijih, tako i pobunjenih anđela, koji su odbili odanost Bogu i zaslužili kaznu, a koje Avgustin u svom delu izjednačava sa ljudima. Time Hijeronimus Boš stvara jednu interesantnu vezu i mešavinu različitih ikonografskih scena koje ipak imaju svoje korene u literaturi srednjeg veka.

Središnji panel predstavlja Strašni sud. Kod Boša možemo primetiti redukciju i minimalizam u predstavi samog suda koji je predstavljen u gornjem, centralnom delu panela. Apostoli, podeljeni u dve grupe, sa obe strane Isusa, koji nije obasjan oreolom, kleče u molitvenom položaju i ne predstavljaju glavne protagoniste radnje. Takođe su i Bogorodica i Sveti Jovan Krstitelj  predstavljeni sa strane kao pasivni posmatrači i svedoci ovog, za čovečanstvo najbitnijeg događaja. Anđeli, koji su gotovo stopljeni bojom neba, nose simbole mučeništva Isusovog.U samom levom gornjem uglu je prikazan prilaz ka nebeskom raju. Uz pratnju anđela mali broj odabranih se uputio ka večnom blagostanju. Ipak, akcenat središnjeg panela predstavlja sama patnja, mučenje i apokalipsa u tipičnom nadrealističkom stilu umetnika, što dovodi do zaključka da je Boš redukovao i izolovao sud i njegove protagoniste u svetlo-plavom polukrugu kao periferno dešavanje, a preostali deo kompozicije pretočio u predstavu Pakla koja se kontinuirano nastavlja na desnom krilu triptiha. Za Boša je svet mesto koji je pretvoren u  pakao, mesto kome je Božija pomoć zauvek uskraćena.  Svet i čovečanstvo bivaju uništeni vatrom, a izvor za ovakvu interpretaciju Boš crpi iz jedne crkvene pesme 13. veka u kojoj će ,,svet potonuti u užarenom pepelu na dan gneva Božijeg“. Mračna, apokaliptična i užarena dolina puna mučenja i patnje predstavlja dolinu Jozafata koja se pominje kao mesto Strašnog suda u Starom zavetu, u Knjizi proroka Joila (4:2, 4:12).

Veliki broj figura i događaja, koje Boščesto koristiu svojim interperatcijama, prikazuje različite mehanizme mučenja, masakriranja tela od strane različitih čudovišta mešavine čoveka i životinja, dijabolične mašine i peći u kojima grešnici vrište od bolova, za koje se u srednjem veku smatra da su jači i užasniji od svih patnji nanešenih svetim velikomučenicima, koji su dali svoj život za hrišćanstvo. Sam prikaz Pakla je i srednjovekovno poimanje Lucifera, gospodara Pakla, koji je: ,,crnji od uglja i vreliji od hiljadu užarenih plamenova‘‘.

Još jedan izvor prikazivanja Pakla na središnjem panelu Strašnog suda, kao i na desnom krilu, jesu kako je već navedeno,‚,vodiči‘‘ kroz pakao, koji su za vreme srednjeg veka bili izuzetno popularni vid literature koji daju imaginarni uvid radoznalom srednjovekovnom čoveku u sam izgled i dešavanja u paklu, poput Danteovog ,,Pakla‘‘, prvog dela ,,Božanstvene komedije“  iz prve polovine 14. veka. To delo je bilo inspiracija velikom broju italijanskih umetnika, a samim tim je i Boš vrlo verovatno mogao da dođe u dodir sa tim tekstom. To se može videti u topografiji Pakla, reka i mora u kojima se prokleti dave, ali i protagonistima poput Satane i ostalih bizarnih kreatura isprepletanih ljudskim figurama, koje umetnik unosi, a Dante opisuje u svom delu.

Komparacija ovih dela dovodi do određenih zaključaka koji čine rezultat pojedinačnog opisivanja ikonografije i njenih specifičnosti. Tri kompozicije koje u osnovi sadrže, manje ili više, sve ikonografsko-likovne elemente, čineći umetničke kanone Strašnog suda, kreiraju i iznose pred nas određene zanimljive varijacije u interpretaciji.  Jan van Ajk stvara u prostoru manjeg formata kompoziciju određenih novina koje do tada evropska umetnost nije upoznala. To su korišćenje perspektive pod uticajem nadolazeće renesanse i njenih principa građenja kompozicije, kao i pojavljivanje Arhangela Mihajla kao ratnika u centralnom delu panela, gde se susrećemo sa još jednim ,,izumom“ umetnika, figurom Smrti predstavljenom krilatim kosturom koji čini granicu izmedju Pakla i zemlje. Arhangel Mihajlo se pojavljuje i kod Rožera van der Vejdena u centralnom planu, odmah ispod pravednog sudije Isusa Hrista, ali u drugačijem ruhu. Dok je ovaj prvi božiji ratnik pod punom opremom, spreman na odbranu prave vere od zla i nečistog, van der Vejdenov predstavlja umilnog, krotkog i smirenog anđela koji meri ljudske duše i šalje ih u Raj, odnosno Pakao. Ukoliko se po kanonu i odlomku iz Matejinog jevanđelja kompozicija gradi sa leva – Raja, ka Paklu sa desne strane, kod Jan van Ajka nastaju radikalne promene. Njegovi spaseni su prikazani u gornjem delu panela, u grupi oko Deizisa, apostola i ostalih svetih, dok su osuđenici na večnu patnju naslikani u donjem delu kompozicije. Takođe, ikonografija Pakla biva redukovana na isprepletenu grupu proteranih koje razdiru životinje i čudovišta. Ostalim pomagalima za mučenje, užarenim kotlovima i pećima, kao i samom Satani, ovde nema mesta. Sa druge strane, Rožer van der Vejden se drži kanonskog prikazivanja Strašnog suda, sa centralnim delom oko Isusa, sa čije desne strane izranja nebeski Jerusalim, a sa leve mračna bezdan Pakla. Ipak, predstava Pakla ostaje redukovana i minimalizovana na crnu boju, koja predstavlja večnu tamu, i vatru u pozadini. Akcenat je na patnji i agoniji koja se može videti na licima i gestikulaciji onih koji se zbog svojih grehova kreću u pravcu Pakla, a zatim padaju u mračni ponor. Međutim, Hijeronimus Boš stvara Strašni sud koji gotovo i da nema dodirnih tačaka sa opisanim delima. Suština njegovog triptiha leži na pesimizmu i akcentu da je čovečanstvo izgubilo veru i nadu za spasenjem, te sama scena Pakla kreće od središnjeg panela i nadovezuje se na desni. Scena suda, na čelu sa Deizis grupom i apostolima, kao i malim otvorom ka kome idu izabrani, sa desne strane Isusa, redukovana je, umanjena i predstavljena u samom gornjem delu. Sud više nije potreban, čovek je previše grešan i svet je ogrezao u zlo, nepravdu i patnju.  Takođe je i levi panel Raja predstavljen kao mesto greha, bilo čovečijeg u vidu Adama i Eve, tako i anđela koji su kao pobunjenici protiv Boga, pravednom rukom Arhangela Mihajla odbačeni sa neba. Ovakva interpretacija Raja, kao i ostalih delova triptiha, čine jedno originalno delo koje ne prati nit i tradiciju prethodnika, već smelo stvara novi vid i način razmišljanja potpomognut crkvenom literaturom, tipičan za stvaralaštvo velikog Hijeronimusa Boša.

za P.U.L.S.E: Filip Blagojević

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Filip Blagojević, Hijeronimus Boš, Jan van Ajk, Rožer van der Vejden, Slikarstvo