Ulogujte se / Kreirajte profil

Svet koji nestaje

 Deus Sive Natura.

 Spinoza 

Nekada davno,se, bio sam čovek, običan čovek, sa isto toliko običnim ljudskim potrebama. Danas sam drvo, visoko i naborano, onako kao što mi drveta ove vrste znamo da budemo.

Pored mene, ovde u ovoj  naročito prometnoj ulici, svakodnevno prolaze ljudi koji ne obraćaju pažnju na moje prisustvo. Drevni običaj da priđu i zagrle me, ili mi bar upute neki pogled, mada ne sa previše radoznalosti, ostao je još da živi u zemlji sećanja.

Njihova pažnja se u poslednje vreme vidno proredila. Iz tog razloga, iako ne samo iz tog, ne rastem, ne granam se i ne listam onom poletom kao nekada. Moji plodovi, takođe, nisu bog zna šta.

U tom davno prošlom dobu ljudi su bili mnogo sporiji, ležerniji, opušteniji. Imali su vremena da razgovaraju jedni sa drugima i  razmene, koliko – toliko, osnovna ljudska osećanja, ako ne baš i slojevite misli složene u lepo sročene rečenice. Mnoga drveta koja danas vidimo su posledica tada jednostavne činjenice i običaja da svaki čovek za svog kratkog veka treba da zasadi bar jedno drvo.

Ja sam svet pokraj puta betonskog kojim ljudska vrsta žuri da stigne nekud: biće koje posmatra, osluškuje, ćuti, govori svojim jezikom prastarim, onim koji ljudi ne govore.

Deo njih koji danas važan nije.

Ja sam svet koji nestaje.

Evolucija stranosti mora da uzme svoj danak uobliku zelenog postojanja, biodivergencije; bića, za kojeg, u stvari, ne postoji  odgovarajuća supstitucija.

U vozilu tehno –napretka ljudi put prelaze brže i lakše nego ikad ranije, ali predeli pored njih promiču kao na pokretnoj traci.

Predeli koje nikada neće stići da upoznaju.

Ovako samotan ne radim ništa, pa ipak služim protoku i večnom kruženju energije.

U tome je snaga moje slabosti; krhkosti, lomljivosti.

Preinačavanjem crteža kruga, kao znamenja i simbola večnog kruženja energije i  savršenstva njenog smisla, do konstruisanja točka, svedenog i ograničenog na svoju funkciju, čovek je zadobio iluzuju kretanja i brzine i, kroz poistovećivanje sa njom, prividno osećanje stalnog linearnog napretka. Kojim neminovno ubrzano zaboravlja smisao kruga.

Mada i smisao crteža i vizuelnog čitanja-primarnog. Neposrednog razumevanja viđenog i doživljenog .Onog Arhe koje sneva Apeiron.

Samim tim, sve dalje vrednosti  čitaju se ključem upotrebljivosti, korisnosti,isplativosti-naizgledne. Jer točak je izum koji jeste upotrebljiv, ali da li je zbilja potreban, nužan; on ima ulogu korisnog, ali da li uistinu koristi životu i ljudima; i, da li je,onda, kao takav, stvarno isplativ?

Čovek je postaje stvar koja sebe ne vidi. Čovek-stvar koji/a “ oseća” svoju svrhovitost samo kada nekome i nečemu služi. Nekoj Svrsi koja sve, navodno, opravdava. Nisu vlasnici urbanih ćelija, tamnica ugodnosti, zadovoljstava, uživanja u kojima mnogi žive, rade, umiru oligarhija najimućnijih,već je to Ideja progresa,koja obuhvata i kojoj robuju i sami gospodari sveta (i svetovnog).

U čijoj osnovi je pad u vreme čiji duh upotrebom čoveka preinačava simbol kruga u točak.

Čovek koji crta ili misli o večnom kruženju svetlosti tame, u svojoj neraskidivoj dijalektici, od nekog perioda ljudske istorije, postaje suvišan i votum separatum (ovde čitan kao odvojeni glas savesti), jer nije upotrebljiv za ciljeve i svrhu Ideje Prividnog, čije ime je Progres.

To što povremeno koristim latinske termine ne znači da sam naročito učen; život jednog drveta je sasvim izdvojeno postojanje, koje tiho i neupadljivo svakodnevno ne upija tek kišu, svetlost ili vazduh, već i sve što živi.Svako drvo je prepuno informacija, on je prastara biblioteka koju danas retko ko posećuje, i čiji jezik nastoji da rastumači i nauči.

Onaj koji drvo upita za savet ili mišljenje, kroz dodir ili zagrljaj, ono će mu ga rado saopštiti. Za malo pažnje i ljubavi može se dobiti upravo sve. Posebno priče, koje nisu obične informacije, o zvezdama, planetama, nebeskim telima i onome što ih prožima, o velikom u malom i zrncu peska koje zna priču o beskraju i večnosti.

Ono što vidim, znam, prevodim danas, sa izvesnom mukom, na jezik ljudski. Upijao sam ga na svoj način tolike godine. Time ne želim reći da znam sve jezike, ali mnoge svakako. Imao sam dovoljno vremena za njih. Kao i za ono što se često prećutkuje, i što je obeležje pritvornosti, dvoličnosti i laži, i bez koje današnji ubrzani (velociferski) čovek, stalni član kluba površnih, ne bi mogao da dobije legitimetet na ulogu  poluge u proizvodnji lažne svetlosti(ne mraka!).

Čitam ljudski vokabular, ali nisam čitan; vidim svojim drvenim očima, ali nisam viđen; govorim na svoj način, ali mi se uglavnom ne govori; pružam svoje drven-ruke ka prolazniku, ali…

Ja sam svet koji nestaje.

Za P.U.L.S.E;napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović

  •  
  •  
  •  
  •  

Jedan komentar na tekst Svet koji nestaje

  1. letindor

    21/05/2018 at 04:38

    Drvo Života … Pozdrav i Duboki Naklon.

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.