Tomas Man: "Lota u Vajmaru" – ili majstorstvo pisanja romana

Ulogujte se / Kreirajte profil

Tomas Man: “Lota u Vajmaru” – ili majstorstvo pisanja romana

.

Become a Patron!

.

Roman Lota u Vajmaru je jedno od poznih Manovih dela, napisano tokom njegovih emigrantskih dana u Americi tokom II svetskog rata. Iako zabranjen u nacističkoj Nemačkoj, Manov roman je čak i u takvim uslovima brzo postao vrlo popularan.

“Lota” je neka vrsta istorijskog romana posvećenog u prvom redu Geteu, u kome se pripoveda epizoda iz Geteovog života: nakon nekih 40 godina veliki pisac se ponovo susreo sa starom poznanicom – Šarlotom Kestner – koju je, kao i svoju mladalačku ljubav opisao u liku Lote u proslavljenom delu  “Jadi mladog Vertera”. Razlika od priče o Verteru i Geteovog života je bila jedino u činjenici da je književni junak podlegao bolu neuzvraćene ljubavi (ubio se, što je kažu, u ona romatična vremena predstavljalo tragičan primer za zlosrećene i nesretno zaljubljene čitaoce) dok je Gete, na sreću, pregurao svoje ljubavne jade i još decenijama stvarao dostigavši za života status klasika i obožavanog nemačkog pisca.

U Manovom romanu, Lota se dakle pojavljuje u Vajmaru došavši u posetu sestri, a usput se javlja proslavljenom piscu koji je vrlo ugledna ličnost na dvoru. Njena poseta izaziva senzaciju u gradu u kome nema pismene osobe koja nije pročitala «Vertera», pa se ispred hotela u kome je Lota odsela stvara gungula, a posetioci koji žele da je vide bez prestanka se smenjuju. Kasnije, ona će susresti na kratko i Getea…Priča daje povod Manu da govori o protoku vremena, o sučeljavanju između onoga što jesmo i onoga što smo bili, o razlici između ličnosti iz života i modela iz fikcije, o tome koliko romantična ljubavna priča realno može biti otporna na protok vremena… Za Lotu, koja je nakon epizode iz mladosti, provela koliko običan toliko i banalan život, rodivši desetoro dece, od koja su neka, kao i njen muž već mrtvi, ponovni susret sa Geteom predstavlja neku vrstu pokušaja da bar na momenat vrati čarobni svet mladosti u kome je, kao voljena, bila centar sveta. Ali za ostarelog pisca, zasičenog slavom i zaokupljenog stvaranjem, bolešću i dvorskim poslovima, suret sa Lotom predstavlja tek konvencionalnu obavezu koju duguje staroj poznanici…

Priča o Loti je i povod da Man iz raznih uglova prikaže Geteovu ličnost, njegovo okruženje (sina, poslugu, prijatelje…) pri čemu je posebna književna poslastica veliko poglavlje u kome jedan veliki pisac (Man) rekonstruiše tehnikom toka svesti (tj. Geteovih misli) deo dnevnih aktivnosti genijalnog nemačkog klasika. »Lota u Vajmaru» je delo literarnog majstora. Man se poigrava stilom i žanrovima pa je prvi deo romana pisan kao neka vrsta «pastiša» u stilu dela iz Getevog doba – junaci vode dijaloge kakve možemo čitati u romanima s početka XIX veka – dok u drugom delu, uz tehniku toka misli, nalazimo i modernu tehniku pričanja koja može poslužiti kao uzor vrhunskog pisanja, posebno briljantna je pripovest zvaničnog ručka koji raspričani Gete priređuje pomalo nervoznoj i zbunjenoj Loti.

Man ne propušta priliku da implicitno u romanu napravi i diskretnu referencu na sopstveno mračno doba nacizma, prikazujući kosmopolitski karakter Getea, njegovu odbojnost prema uskogrudom nemačkom nacionalizmu («Naš cilj ne sme biti neprijateljsko izdvajanje od drugih, već prijateljski odnos sa čitavim svetom») dok tokom ručka veliki pisac uzged govori i o Jevrejima i njihovoj velikoj kulturi ističući svoje «duboko poštovanj » prema tom narodu, što se može čitati i kao pomalo patetičan naklon pisca, humaniste i borca protiv nacizma Tomasa Mana, učinjen kroz usta njegovog velikog prethodnika, u momentu kada su njihovi sunarodnici sprovodili jedan od najvećih zločina koje je istorija videla.

I jedan citat:

«Ah to vreme – i mi, njegova deca ! Venuli smo u njemu i padali, ali su život i mladost svagda bili gore, život je uvek bio mlad, mladost je uvek bila u životu, s nama, pored nas preživelih: mi smo još bili s njom u istom vremenu, koje je još bilo naše a već i njeno, mogli smo se još gledati, još joj ljubiti naborano čelo, tom povratku mladosti rođenom iz nas…”

Duško Lopandić

Tekst je preuzet sa fejsbuk stranice “Klasici književnosti”

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



4.5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments