Roman „Tranzitna viza” nemačke spisateljice Ane Zegers prvi put je objavljen na srpskom jeziku 2021. godine u ediciji „Penkalo” izdavačke kuće Radni sto, a u prevodu Bojane Denić. Radnja romana odvija se u luci Marsej tokom 1940. godine, kada su nemačke trupe slomile otpor francuske vojske i ušle u Pariz. Glavni junak u ovom romanu je emigrant koji beži pred senkom nacizma koja se nadvija nad čitavom Evropom.

Ana Zegers (Neti Rajling), rođena je 1900. godine u Majncu i bila je jedino dete trgovca umetninama Isidora Rajlinga. Studirala je istoriju, istoriju umetnosti i sinologiju u Kelnu i Hajdelbergu i doktorirala na temi „Jevreji i judaizam u Rembrantovom stvaralaštvu”. Njen prvi objavljen roman „Ustanak ribara na Svetoj Barbari” ovenčan je Klajstovom nagradom. Zbog svog antifašističkog stava napušta Nemačku 1933. godine i narednih četrnaest godina provodi u egzilu, najviše u Meksiku, gde stvara svoja najznačajnija dela i provodi vreme družeći se sa Fridom Kalo i Dijegom Riverom. Među njenim najznačajnijim romanima je i „Sedmi krst”, „posvećen svim živim i mrtvim antifašistima Nemačke”. Po povratku u domovinu dodeljena joj je najveća književna nagrada „Georg Bihner”, a u periodu od 1952. do 1978. godine obavljala je funkciju predsednice Udruženja pisaca Istočne Nemačke. Preminula je 1983. godine u Berlinu.

Marsej, „spasonosna luka“

Centralno mesto radnje romana „Tranzitna viza“ postaće „spasonosna luka“ Marsej. Tokom 1940. godine, a naročito nakon kapitulacije Francuske pred trupama Trećeg rajha, reke izbeglica slivaju se u ovu luku. Ovaj momenat Ana Zegers beleži iz perspektive glavnog junaka na nekoliko mesta: „Iz sela na severu i dalje se slivala nema reka izbeglica“ (str. 9) ili:

„Poslednjih meseci stalno sam se pitao gde li će se sve to sliti, svi ti tokovi, sve te otpadne vode iz svih koncentracionih logora, rastureni vojnici, plaćenici svih armija, zločinci svih rasa, dezerteri svih trupa. Sve se to očigledno slivalo upravo ovde, u ovo korito, u ulicu Kanebje, a onda kroz nju u more, gde je konačno vladao mir“ (str. 42).

Mesta gde se naš problematično imenovani junak i pregršt drugih likova kreću jesu konzulati stranih država, gde se svakog trenutka iščekuje dobijanje neophodnih dokumenata za napuštanje luke. Sam grad je ujedno i „logor na moru“, kako ga naziva naš književni protagonista dvostrukog identiteta, a „zajednički okov je bodljikava žica“. Autorka nam daje i kratak prikaz mikroistorije samoga grada koji su oblikovale „lučke glasine Feničana, Grka i Rimljana“ i koji je „hiljadama godina bio konačište izbeglica, poslednji konak ovog dela sveta“ (str. 88, 235).

Konzulati, lavirinti apsurda

Konzulati su mesta u Marseju kroz koje prolaze glavni tokovi ovog romana. Preko njih put vodi od spasonosne luke Marseja do prekomorskog izbeglištva, daleko od nacističke opasnosti. Međutim, sami konzulati postaju i mesta kafkijanskog apsurda. Ključni dokument je, na šta upućuje i sam naziv romana, upravo tranzitna viza, koju autorka definiše kao „dozvolu da prođemo kroz neku zemlju, a dobijamo je onda kada se ta zemlja uveri da u njoj nećemo ostati“ (str. 47). Potpuni apsurd konzulatske administracije dočarava nam glavni junak:

„Bio mi je, dakle, odmah potreban dokaz da odlazim, kako bi me pustili da ostanem“ (str. 68).

On se tokom boravka u „spasonosnoj luci“ nalazi u začaranom krugu i bezizlaznoj situaciji, uporno posećujući konzulat Meksika, gde traži dobijanje potrebnih dokumenata. Svakako da Meksiko nije slučajno odabran, jer je upravo Ana Zegers zbog svog antifašizma, emigrirala u tu državu, gde je stekla veliku književnu popularnost i odakle će se posle sloma Trećeg rajha vratiti u svoju domovinu.

Ono što dodatno dočarava kafkijansku atmosferu u romanu jesu redovi ispred konzulata u kojima ljudi čekaju danima. Autorka nam na vrlo slikovit način opisuje te ljude:

„Bili su tako bledi i produvani, kao da je iščekivan brod poslednja skela pred potop, a uskraćena im je čak i ta skela, zato što su bili još pomalo živi, predodređeni za retke patnje“ (str. 77).

Portret emigranta

Glavni junak ovog romana zapravo nema ime. On je nacistički zarobljenik, koji prolazi i kroz logor u Francuskoj, zemlju u koju je emigrirao, pokušavajući preko Marseja da se dokopa neke prekomorske zemlje, u ovom slučaju Meksika. Nakon samoubistva izvesnog Vajdela, neimenovani junak preuzima njegov identitet i uspeva da pobegne iz Pariza od smrti, koja se „približavala sve više i više, pod zastavom s kukastim krstom, škrgućući zubima i još u punoj snazi.“ (str. 70)

Apsurdnu situaciju dodatno usložnjavaju lažna dokumenta koja glase na ime izvesnog Zajdlera. S jedne strane, opremljen lažnom zaostavštinom prvog (za kojim uporedo traga i Mari, Vajdelova supruga), a s druge lažnim dokumentima drugog, ovaj zapravo bezimeni junak, čije pravo ime i ne saznajemo do kraja romana (naslućujući samo da bi to mogao biti Georg Hajzler, junak „Sedmog krsta“), priključuje se rekama izbeglica koje se u dugačkim kolonama slivaju u pravcu Sredozemnog mora.

Vajdel je bio pisac, politički angažovan, antifašista i levičar koji je napisao knjigu protiv Adolfa Hitlera i koji je nakon ulaska Vermahta u glavni grad Francuske izvršio samoubistvo. Bio je to trenutak kada su francuske trobojke smenjene crvenim zastavama sa svastikom, kada je demokratija smenjena totalitarizmom, a sloboda ropstvom. Pseudo-Vajdel, kako bismo mogli nazvati glavnog junaka, za sve to vreme nastoji da se potpuno integriše u svoj novi identitet kako bi pribavio potrebna dokumenta za odlazak iz Francuske. Čitava situacija u kojoj se nalazi glavni junak i ljudi oko njega najbolje se može opisati rečima: „Tada su svi imali jednu želju: da otputuju. I svi su imali jednu jedinu bojazan: da ostanu.“ (str. 138)

U Marseju, kao i pre toga u Parizu, naš junak živi na ivici, u konstantnom strahu od mogućih racija koje se odvijaju širom marsejske luke. Posećuje mesta gde nema previše ljudi, bira stolove u ćoškovima krijući se iza dnevnih novina. Uz to, sve vreme traje proces dobijanja odgovarajućih papira za ugrožena lica, za koja se čeka danima. On svojim očima gleda sve te ljude koji u dugačkim redovima čekaju pred konzulatima, tražeći svoju slamku spasa. Besmislenost čitave ove situacije potcrtana je momentom u kojem Pseudo-Vajdel ljude poredi sa ovcama koje đavo pokušava da okupi u tor od bodljikave žice. Kako se sve to vreme dešavalo da spasonosnih brodova nije bilo ni na vidiku, mnogima je čak dolazilo da skoče u more i pronađu svoj spas u vidu smrti u morskim talasima.

Poput efekta kotrljajuće grudve snega, apsurdni aspekt ovog romana doživljava vrhunac u trenutku kada glavni junak odustaje od oslobođenog mesta na brodu „Montreal“, prepuštajući već mnogo puta ustupljenu kartu drugome, u čemu se najbolje ogleda besmislenost same „tranzitne vize“. Produbljivanje ovog začaranog, nonsensnog administrativnog kruga oko dobijanja viza, autorka nam dočarava u vidu potapanja ovog broda. Svi oni „srećnici“ koji su uspeli da se dokopaju tranzitne vize, morali su sada da ponavljaju krug i potraže izlaz u dobijanju dokumenata za naredni brod.

Književni tranzit junaka

„Tranzitna viza“ se u izvesnom smislu može posmatrati kao nastavak romana „Sedmi krst“, koji je u SAD i ekranizovan tokom Drugog svetskog rata. Da je upravo jedini od sedmorice preživelih junaka „Sedmog krsta“ postao glavni lik „Tranzitne vize“ na to upućuje i jedna bitna reminiscencija umetnuta već na početku romana:

„Primera radi, ja sam, 1937. pobegao iz koncentracionog logora u Nemačkoj. Noću sam preplivao Rajnu. Pola godine sam se prilično ponosio time. A onda su i svet i mene zadesile neke nove stvari. Sad, kad sam po drugi put bežao iz logora,ovog puta iz francuskog, setio sam se tog prvog bega – Mali Franc i ja smo krenuli zajedno.“ (str. 8–9)

Ovo prizivanje prošlih događaja i doživljaja, te osvrtanje na „prvi beg“ implicitno ukazuje i na momenat „tranzita“ samog književnog junaka iz jednog romana u drugi.

Ana Zegers je inspiraciju za ovu knjigu pronašla u sopstvenom životnom iskustvu, pišući je u aktuelnom istorijskom trenutku dok je preživljavala sve emigrantske peripetije. Godine 2018. u režiji Kristijana Pecolda pojavio se i film koji verno prati sled događaja u samom romanu.

Za P.U.L.S.E: Mihailo Jauković

  Ana Zegers, Književnost, Mihajlo Jauković, Tranzitna viza