Ulogujte se / Kreirajte profil

Велика сеоба људи

.

Become a Patron!

.

Седам милијарди људи данас има само једну стварну домовину, тамо негде у каменитим етиопским брдима, на истоку Африке. Наиме, сви докази које данас имамо потврђују како анатомски модеран човек, Homo sapiens, настаје у источној Африци пре око 200.000 година. Остали хоминиди из рода Homo, као и сви припадници еволутивно старијих врста, пре тога су такође милионима година трчали унаоколо по афричким саванама. А извесно је и да су их неки напуштали. Но, еволуција је човека као врсту затекла крај реке Аваш у депресији Афар, данашњој Етиопији.

О томе сведоче палеонтолошки и археолошки налази. Ниједан хомосапиенс старији од 200.000 година до сада није пронађен нигде изван Африке. Само један контроверзни налаз у Израелу, стар 450.000 година, могао би се узети као показатељ који обара ову теорију, али апсолутна већина истраживача сматра да је ту реч о костима неандерталаца или неке друге врсте, а не о првим људима.

Са друге стране, генетичка истраживања која прате старост генетичких маркера у женској митохондријалној ДНК и на мушком Y хромозому неминовно потвђују да су први људи заиста настали пре око 200.000 година и да су потекли из источне Африке. Другим речима, сви људи данас имају само једну стварну домовину, тамо негде у Етиопији. Уз тај податак, свака од савремених идеја о крви и тлу постаје још блеђа него што тренутно јесте.

 

АФРИКА

Друга ствар, која очигледно проистиче из чињенице о стварној људској прапостојбини, јесте непрекидна сеоба која ће уследити и која ће људе пратити као усуд. Старије еволутивне врсте, попут Astralopithecus afarensisa или Homo erectusa, ако су и напуштале Африку, нису се тако далеко прошириле. Прецима човека Африка је очигледно била довољна. Она је била њихов дом, њихово место где ће расти и развијати се милионима година све док им мозак не постане довољно велики.

Међутим, човек ће се, у еволутивним временским скалама посматрано, зачас населити на свим крајевима планете – од плодних речних долина до највиших планинских врхова, градећи насеобине и на најнегостољубивијим местима као што су ужарене пустиње и ледена пространства на северу.

Можемо да замислимо прве људе како живе у долини Омо крај данашњег етиопског села Кибиш, баш на месту где ће чувени Ричард Лики 1967. године наћи најстарије људске фосиле, назване Омо и датоване на 195.000 година старости.

Предео у коме бораве заиста не личи на рајско насеље – пре би се могао схватити као пејзаж у који су људи изгнани из раја. Ситно растиње и каменито тло око велике реке Омо. Прва људска плeмена сакупљају ретке плодове ишчекујући велике кише које доносе бујице, повремено лове и чекају дан кад ће кренути у освајање далеких, бољих светова.

Са овог подручја креће прва сеоба. Она се пре око 150.000 година грана на три групе које се шире целом Африком. И онда, пре око 80.000 година, прве групе људи напуштају Црни континент и насељавају Евроазију, док се један део спушта све до Аустралије. Пре око 15.000 година у три таласа, човек стиже на другу страну света и осваја Америку, а пре око 1000 година осваја и сва удаљена пацифичка острва.

Сеоба која траје још се није завршила. У непрекидном кретању, поједине генетичке групе се, гоњене увек истим мотивом који покреће све миграције до данас – потрагом за бољим, сигурнијим и издашнијим световима – враћају у делове света из којих су потекле, док неке нове групе освајају сасвим нова подручја. Како је текло насељавање света?

 

ЕГЗОДУС У ЕВРОАЗИЈУ

Човек је из Африке, наводно, први пут отишао већ пре око 125.000 година. Неки налази указују да су две групе прешле на Арабијско полуострво и да су неке од њих чак стигле до Кине, будући да су у јужним кинеским покрајинама нађени остаци људи стари око 100.000 година. Но, главна миграција из Африке тек предстоји. Пре тога, човек ће се сасвим раширити овим континентом.

Судећи по генетичким истраживањима, први афрички људи се пре око 100.000 година деле на три групе – Л0, Л1 и Л2-Л3. Ове ознаке се односе на такозване хаплогрупе са истим генима на митохондријалној ДНК – то су генетички записи који се иначе не манифестују у било каквим особинама, не трпе селекциони притисак и од једне мутације до друге не мењају се временом кроз хиљаде и хиљаде потомака.

Кромањонци у Европу долазе са Црног мора пре око 45.000, али нова група продире из Азије пратећи коридор који је у шуме, растиње и планинске венце усекла река Дунав. Тако се, уз Дунав, шире континентом. Постоји обиље доказа о присуству људи. Један од најпознатијих је фосил Оција, нађен у Алпима, који је припадао првим кромањонцима.

Међутим, у средњој Европи се већ пре око 43.000 година јавља такозвана Орињачка култура, названа тако по налазишту Орињак, која се простирала широм Европе. Ова култура је знала не само за ватру, примитивне алате и оружја, него чак и за музичке инструменте, који су пронађени на једном налазишту у Немачкој. Људи у овом периоду освајају и друге уметности о чему сведочи и најстарија осликана пећина Шове, ChauvetPontd’Arc, коју су људи настањивали пре 30.000 година, а која је откривена у јужној Француској још у 19. веку.

Са даљим променама климе, људи се шире северније и јужније, да би пре око 20.000 година настањивали цео континент. Међутим, у то доба наступа и последњи глацијал, кад долази до већег захлађења и мањка хране на северу. Према једној од теорија, у наредним миленијумима људи се, бежећи од хладноће, повлаче у посебне заштићене зоне, да би се потом поново проширили континентом, што се иначе назива културном дифузијом. То је, међутим, предмет велике дебате и међу археолозима и међу генетичарима.

Према теорији коју је предложио савремени италијански генетичар Луиђи Кавали-Сфорца, долази до сасвим другачије дифузије, што је значајно подржано и археолошким налазима. Наиме, према тим налазима, људи у доба последњег глацијала сасвим напуштају Европу, одлазе на Блиски исток или пак изумиру.

Након поновног отопљења, по Кавали-Сфорца теорији, Европу насељава сасвим нова група људи која пре око 12.000 долази са Блиског истока. Шире се прве културе и на њима се, из миленијума у миленијум, рађају прве европске цивилизације. Пре око 10.000 година људи откривају оно што данас називамо пољопривредом, што доводи до великих неолитских миграција широм континента, у потрази за плодним тлом. Ова потрага за ресурсима ће трајати хиљадама година и заправо никада неће ни престати.

 

ПУТ У АМЕРИКУ

Последња истраживања, која су објављена прошле недеље у часопису Nature, показују да су људи нови континент вероватно освајали у три таласа. Највеће досадашње истраживање ДНК америчких Индијанаца, које је водио професор Андрес Руиз-Линарес са Универзитетског колеџа у Лондону, показује да већина америчких „староседалаца“ потиче од групе која је Америку населила из Сибира преко Беринговог мореуза пре око 15.000 година, али и да су неки од њих потекли од још две друге групе које су у Америку највероватније дошле другим путем.

Како је заправо дошло до насељавања Америке? То питање је много више предмет недоумица него праћење тачних рута и путева при насељавању других континената. Најраспрострањенија теорија је да су Америку пре око 20.000-15.000 година заиста населили људи који су прешли из Сибира на Аљаску. Наиме, током једног од глацијала, Берингов мореуз, који данас раздваја Азију од Америке, био је сасвим залеђен. Тако су северњаци, путујући преко леда, освојили и север америчког континента, а потом се проширили на југ.

Алтернативне теорије, односно оне које објашњавају долазак у алтернативним таласима насељавања, подразумевају путовање морем.

Према једној до њих, људи су у примитивним чамцима и сплавовима били у стању да преплове Пацифик и да се населе у Јужној Америци, на територији данашњег Чилеа, на исти онај начин на који су касније освајали далека острва.

Ма како невероватно звучала ова теорија, будући да се до правог преласка Пацифика морало чекати још 30.000 година, генетичка истраживања показују да је неког раног кретања морем ка Америци заиста било, јер палео-Американци садрже и неке гене који сигурно нису дошли са севера Азије, преко залеђеног Беринговог мореуза.

Но, у наредним епохама отвориће се још један пловни пут ка Америци – онај преко Атлантика. Освајање Новог света тим путем трајаће хиљадама година. У међувремену, археолози су у Карипском архипелагу, на Тринидаду, нашли људске остатке старе 5000 година, што указује на то да је овај архипелаг тако давно већ био насељен. На прве госте са истока неће тако дуго чекати.

Сматра се, наиме, да је пре Кристофера Колумба на десетине морепловаца препловило Атлантик и укотвило се на острвима која ће он сматрати западном Индијом. Готово је сигурно да је то пошло за руком Викинзима, који након Гренланда плове све до Њуфаундленда, где чак оснивају прве америчке колоније. Но, Колумбо ће, мада не први, 1492. године покренути револуцију са својим каравелама отиснутим пут Новог света.

Колумбово откриће, као и бројна велика поморска путовања која ће уследити, отвориће нове коридоре миграција, нове светове за освајање и насељавање. Као и у епохама пре и вековима потом, појавиће се прилика за све оне несрећне и незадовољне да се отисну ка новој шанси. Са истим оним осећањем са којим је група незадовољних Л2 ратника напустила предео око реке Омо у депресији Афар.

Текст: Слободан Бубњевић

Елементаријум

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.