Proročanska vizija pakla – Hijeronimus Boš

Ulogujte se / Kreirajte profil

Proročanska vizija pakla – Hijeronimus Boš

.

Become a Patron!

.

U istoriji slikarstva mogu se katkad otkriti čudna predskazanja. Predskazanja kojih slikar nije bio svestan. Gotovo kao da sâm vidljivi svet može imati vlastite košmare. Na primer, na Brojgelovom Trijumfu smrti, naslikanom šezdesetih godina XVI veka, koji se danas nalazi u muzeju Prado, već je prisutno zastrašujuće predskazanje nacističkih logora za istrebljenje.

Za većinu proročanstava, naročito onih specifičnije prirode, vremenom se ispostavi da su pogrešna, jer se tokom istorije uvek javljaju novi užasi – pa ako neki od tih užasa i iščeznu, ne ukaže se nova sreća – jer sreća je uvek ona stara. Jedino se načini borbe za ostvarenje te sreće menjaju.

Pola veka pre Brojgela, Hijeronimus Boš je naslikao svoj Milenijumski triptih (Vrt zemaljskih uživanja), koji se takođe nalazi u Pradu. Na levom krilu triptiha prikazani su Adam i Eva u raju, veliki središnji deo dočarava nam Vrt zemaljskih uživanja, dok desno krilo triptiha oslikava pakao. A ta slika pakla postala je čudno predskazanje one duhovne klime kakvu su, krajem našeg stoleća, svetu nametnuli globalizacija i novi ekonomski poredak.

Dopustite mi da objasnim kako. To nema mnogo veze sa simbolikom korišćenom na slici. Bošovi simboli verovatno su proistekli iz tajnog, poslovičnog i jeretičkog jezika nekih milenijumskih sekti XV veka, koje su jeretički verovale da je, ukoliko zlo bude savladano, moguće izgraditi nebesko carstvo na zemlji. Mnoštvo eseja je napisano o alegorijama koje se mogu naći u njegovim delima. (1) Pa ipak, ako je Bošova vizija pakla proročanska, to proročansko ne počiva toliko u detaljima – ma koliko ovi bili opsesivni i groteskni – već u opštem utisku. Ili drugačije rečeno, u onome što sačinjava prostor pakla.

Tu nema linije horizonta. Nema kontinuiteta u delanju, nema zastanka, nema puteva, nema prepoznatljivog obrasca, nema prošlosti i nema budućnosti. Postoji samo buka neujednačene, fragmentisane sadašnjosti. Na sve strane su iznenađenja i čulni utisci, pa opet, nigde nema nekog ishoda. Ništa ne protiče: sve biva prekinuto. To je neka vrsta prostornog delirijuma.

Uporedite taj prostor sa onim što možete videti u svakodnevnom reklamnom bloku, u tipičnom televizijskom izveštavanju CNN-a ili komentarima vesti u ma kojem od sredstava informisanja. Postoji slična nekoherentnost, slično divljanje nespojivih strasti, slična mahnitost.

Bošovo predskazanje odnosilo se na sliku sveta kakvu nam danas prenose mediji pod uticajem globalizacije i njene zločinačke potrebe da neprestano prodaje. Obe slike su poput slagalice čiji se ukleti delovi nikako ne mogu uklopiti u celinu.

Vrt zemaljskih uživanja (Pakao)

A to je upravo bio termin koji je subkomandante Markos upotrebio u jednom pismu o novom svetskom poretku pro šle godine… Pisao je iz Čijapasa, u jugoistočnom Meksiku. (2) On današnju planetu vidi kao bojište četvrtog svetskog rata. (Treći je bio takozvani hladni rat.) Cilj zaraćenih strana jeste osvajanje čitavog sveta posredstvom tržišta. Oružana sredstva su finansijska; pa opet, milioni ljudi bivaju osakaćeni ili ubijeni svakog časa. Cilj zavojevača je vladavina svetom iz novih, apstraktnih centara moći – tržišnih megalopolisa koji neće biti podložni nikakvoj kontroli osim one zasnovane na logici investiranja. U međuvremenu, devet desetina muškaraca i žena žive na ovoj planeti s nazubljenim delovima slagalice koji se ne uklapaju.

Nazubljenost na Bošovom platnu toliko je slična da sam maltene očekivao kako ću na njemu naći onih sedam delova koje je Markos pomenuo.

Prvi deo koji je pomenuo ima na sebi znak dolara i zelene je boje. Taj deo predstavlja novu koncentraciju svetskog bogatstva u sve manjem broju ruku i do sada neviđen obim krajnjeg siromaštva.

Drugi deo je trougaonog oblika i predstavljen je jednom laži. Novi poredak tvrdi da racionalizuje i modernizuje proizvodnju i ljudsko pregalaštvo. U stvarnosti je zapravo reč o povratku u varvarstvo s početaka industrijske revolucije, uz bitnu razliku što ovog puta varvarstvo nije sputano nikakvim protivnim etičkim obzirima ili načelima. Novi poredak je fanatičan i totalitaran. (Unutar njegovog sistema nema prava na žalbe. Njegov totalitarizam se ne odnosi na politiku – koja je, po njegovom sudu, prevaziđena pojava – već na globalnu monetarnu kontrolu.) Prisetite se dece. Na svetu sto miliona dece živi po ulicama. Dvesta miliona ih je uposleno kao globalna radna snaga.

Treći deo je okrugao poput začaranog kruga. Predstavljen je prisilnom emigracijom. Preduzimljiviji među onima koji ne poseduju ništa, nastoje da emigriraju kako bi preživeli. No, novi svetski poredak danju i noću funkcioniše shodno načelu da je svako ko ne proizvodi, ne troši i nema dovoljno novca da ga uloži u banku – suvišna osoba. Stoga se on prema emigrantima, bezemljašima i beskućnicima ponaša kao prema izmetu sistema: eliminiše ih.

Četvrti deo je pravougaonog oblika kao ogledalo. Predstavljen je kontinuiranom saradnjom komercijalnih banaka i svetskih iznuđivača dugova, jer je i zločin globalizovan.

Peti deo je više ili manje petougaonik. Predstavljen je fizičkom represijom. Nacionalne države su u novom poretku izgubile svoju ekonomsku nezavisnost, političku inicijativu i suverenitet. (Nova retorika većine političara predstavlja pokušaj prikrivanja njihove političke nemoći, za razliku od civilne ili represivne.) Novi zadatak nacionalnih država jeste da upravljaju onim što im je dodeljeno, da štite interese tržišnih megapreduzetnika i, nadasve, da kontrolišu i nadziru suvišne osobe.

Šesti deo je u obliku škrabotine i predstavljen je komadanjem. S jedne strane, novi poredak ukida granice i razdaljine komunikacionim tehnologijama kojima se obavlja trenutan prenos valuta i poslovnih ugovora, uspostavljanjem obaveznih zona slobodne trgovine (NAFTA) i nametanjem svima odreda jednog i neupitnog zakona tržišta; s druge strane, međutim, on uslovljava fragmentaciju i proliferaciju granica podrivanjem nacionalne države – na primer, bivšeg Sovjetskog Saveza, Jugoslavije i tako dalje. „To je svet slomljenih ogledala“, napisao je Markos, „koji odslikava neostvarivo jedinstvo neoliberalne slagalice.“

Sedam smrtnih grehova

Sedmi deo slagalice ima oblik džepa i predstavlja raznolike džepove otpora novom poretku koji se javljaju širom sveta. Zapatisti u jugoistočnom Meksiku jesu jedan od takvih džepova. Drugi se, u drugačijim okolnostima, neće nužno opredeliti za oružani oblik otpora. Mnogi džepovi nemaju neki zajednički politički program. A kako bi i mogli, budući da obitavaju na rasutoj slagalici? Pa ipak, u njihovoj heterogenosti možda počiva nada. Zajedničko im je to što ustaju u odbranu suvišnih osoba, sledećih-na-spisku-za-odstrel, kao i njihovo uverenje da je četvrti svetski rat zločin protiv ljudskog roda.

Sedam delova slagalice nikada se neće uklopiti na neki smislen način. Taj gubitak smisla, taj apsurd, endemska je pojava u novom poretku. Kao što je Boš dobro predvideo u svojoj viziji pakla, nema linije horizonta. Svet je u plamenu. Svaki lik nastoji da preživi usredsređujući se na vlastite potrebe i opstanak. Klaustrofobija, u svom najgorem obliku, nije posledica neke prenaseljenosti, već nedostatka ma kakvog kontinuiteta između jedne ljudske radnje i one koja za njom neposredno sledi. U tome se ogleda pakao.

Kultura u kojoj živimo je možda klaustrofobičnija od svih prethodnih; u kulturi globalizacije, kao u Bošovom paklu, nigde se ne nazire drugde ili drugačije. Ono što je dato jeste tamnica. Suočena s takvom redukcijom, čovekova inteligencija traži izlaz u pohlepi.

Poslednji sud

Markos je pismo završio sledećim rečima: „Neophodno je izgraditi novi svet, svet koji je u stanju da obuhvati mnoge svetove, da obuhvati sve svetove.“

Bošova slika nas podseća – ako se predskazanja mogu nazvati podsećanjima – da se prvi korak ka izgradnji nekog alternativnog sveta mora sastojati u odbacivanju slike sveta kakvu nam usađuju u mozak, kao i svih onih lažnih obećanja koja se svuda nude radi opravdavanja i idealizovanja zločinačke i nezasite potrebe za prodajom. Od životne važnosti je stvaranje drugačijeg prostora.

Pre svega, mora se otkriti neki horizont. A za tako nešto nužno je iznova otkriti nadu – ma koliko to delovalo nemoguće iz vizure onoga što novi poredak govori i čini.

Nada je, međutim, čin vere i mora biti podržana drugim konkretnim akcijama. Na primer, akcijom zbližavanja, odmeravanja razdaljine i hodanja ka nečemu. To će voditi saradnji koja poriče diskontinuitet. Čin otpora se ne sastoji samo u odbacivanju apsurdne slike sveta kakva nam se nudi, već u njenoj javnoj osudi. A kada pakao bude osuđen glasovima iznutra, prestaće da bude pakao.

U džepovima otpora kakvi danas postoje, druga dva dela Bošovog triptiha, koji prikazuju Adama i Evu i Vrt zemaljskih uživanja, mogu se izučavati pri svetlosti baklje u pomrčini… jer su nam preko potrebni.

Trijumf smrti

Želeo bih da opet citiram argentinskog pesnika Huana Helmana. (3)

smrt lično je došla sa svojom
dokumentacijom iznova ćemo započeti
borbu
iznova ćemo započeti
svi ćemo je iznova započeti
borbu protiv potpunog uništenja sveta
mali kompanjerosi koji nikad ne odustaju ili
koji plamte poput vatre u sećanju
opet
iznova
i uvek iznova.

 
preveo Miodrag Marković
 
Izvor: XXZ Portal
 
 

(1) Jedan od najoriginalnijih, ma koliko osporavan, bio je Milenijum Hijeronimusa Boša Vilhelma Frangera (Faber & Faber, 1952).

(2) Pismo je avgusta 1997. objavljeno u celokupnoj svetskoj štampi, kao i u Le Monde Diplomatique u Parizu.

(3) Huan Helman, Nezamisliva nežnost (Unthinkable Tenderness), sa španskog prevela Džoan Lindgren (University of California Press, 1997).

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments