Zabrinutošću protiv neizvesnosti života.

Ulogujte se / Kreirajte profil

Zabrinutošću protiv neizvesnosti života.

.

Become a Patron!

.

 

Usled preživljene traume ili nepovoljnih događaja kao što su teže bolesti, siromaštvo, ratovi, opravdano je osećati zabrinutost za egzistenciju. Ali, neki ljudi i u onim situacijama u kojima nema izgleda za neku opasnost pokazuju stalnu zabrinutost. Dešava se da čak i u prijatnom okruženju ljudi ne mogu da se opuste i uživaju. Fizički su prisutni, ali pažnja nije usmerena na ovde i sada, zaokupljeni su razmišljanjima o mogućim opasnostima. Da provalnik ne obije kuću, da se deci ne desi nešto loše, da ne dođe do saobraćajne nesreće ako je neko blizak otišao na put…

Kao i sve drugo i zabrinutost se uči, odnosno usvaja kao obrazac ponašanja. Zabrinuti roditelji lako mogu preneti na dete takvo ponašanje. Takvi roditelji zapravo deci šalju poruke kako je život neizvestan, te zato treba uvek biti na oprezu.

Svima su nam poznate sledeće poruke upozorenja.

“Nevolja dođe kad se najmanje nadaš.” Ova poruka definitivno govori da uvek treba biti na oprezu, bez opuštanja!

“Taman kad pomisliš da je sve u redu, desi se nešto loše.”

“Nesreća nikad ne dolazi sama.”

Jako je zanimljiva poruka majki ćerkama:

“Kad postaneš majka videćeš šta je briga.” Što bi neka devojčica, a buduća žena, poželela onda da postane majka, ako joj je od tog momenta zagarantovana briga do kraja života?” Ili, često u šali čujemo: “Ko se rano oženi pred sobom ima ceo život da se kaje.” Šta ti onda ostaje? Ili kasno da se oženiš pa da se kraće kaješ ili još bolje da se nikako i ne ženiš.

Po meni jedna od najsurovijih poruka koja se šalje deci je: “Čim se toliko smeješ oplakaćeš.” Znači, ne treba biti veseo, srećan, uživati u trenutku, jer ćeš tako prizvati neku nesreću. Roditelji mogu nesvesno deci staviti zabranu na smeh usled njihovog ličnog nezadovoljstva, osećaja neuspešnosti, depresivnog raspoloženja, ućutkivanjem deteta ili pokazivanjem razdražljivosti zbog buke koju pravi dečiji smeh. Ispada da je biti veseo dok je drugome loše, a posebno ako su ti drugi tvoji roditelji, sebično.

Pored toga što bi bilo dobro ne biti sebičan, dobro bi bilo izbeći i krivicu. Ako se u porodici gajila zabrinutost za novac i egzistenciju, dete koje poželi da bude uspešno i da više ne živi na rubu egzistencije može osetiti krivicu u odnosu na svoje roditelje, ali imati i strah od odbacivanja. Zvuči paradoksalno ako krenemo od ideje da je svrha roditeljstva podsticanje razvoja i autentičnosti dece, ali ako su roditelji ti koji su samo kukali i brinuli tokom tvog detinjstva, kako kao uspešan odrasli izaći pred svoje neuspešne roditelje, koji su ceo život brinuli za tebe, a ti sad svojim ličnim uspehom bacio u senku njihovu brigu i pokazao beskorisnost iste. Eto krivice, a evo i straha od odbacivanja. To dete više ne pripada porodici zabrinutih, a roditelji mogu biti ljuti što se odmetnuo, postao bolji – drugačiji, on nije taj koji brine, već onaj koji dela, a sa druge strane, kako je pripadnost bitna može se desiti da se zanemari potreba za uspehom i samoaktualizacijom.

This image has an empty alt attribute; its file name is canva-null-1.jpg

Briga negativno može da utiče na uspeh i tako što smanjuje produktivnost. Ako recimo stalno brinemo kako ćemo dobiti otkaz na poslu, ili kako će nas ostaviti devojka/dečko, gledajući na stvari iz pozicije brige radićemo sve ono što će doprineti i ostvarenju te brige. Na kraju se stvarno može desiti da dobijemo otkaz na poslu jer je briga umanjila efikasnost usled stalne tenzije. Ako brinemo da će nas ostaviti dečko/devojka nećemo uživati u odnosu, nećemo biti autentični, zadovoljni, sposobni da osećamo, ništa od onoga što bi moglo biti privlačno drugome nećemo pokazivati.

Ako je briga kontraproduktivna, čemu bi onda ona mogla da služi? Iracionalne brige bi mogle da nam zamene stvarne probleme sa kojima nam je teško da se nosimo. Umesto da razmisljamo kako da nađemo bolji posao i više zarađujemo možemo brinuti recimo o poskupljenju namernica i o tome kako sledeći mesec nećemo imati dovoljno novca da platimo sve račune. Umesto što brinemo, recimo mogli bismo da delamo, da krenemo u potragu za plaćenijim poslom. Ali, to ne radimo jer iza iracionalnih briga može se kriti problem donošenja odluka i potreba za sigurnošću. Kako je život neizvestan, a onda i opasan, kako da znaš koju odluku da doneseš, a i svaka promena podrazumeva rizik, onda bolje “sprečiti nego lečiti”. Odnosno, kako je sve neizvesno, te ne znaš šta će biti sutra, nemoj još i ti da izazivaš nesreću. Šta ako novi posao bude zahtevniji, šta ako se posle nekog vremena ne pokažeš kao dobar radnik i dobiješ otkaz? Sadašnji posao mozda jeste manje plaćen ali je siguran i poznato ti je okruženje. Svaka promena sa sobom nosi rizik, ali isto tako i ne donošenje odluke i stagnacija sa sobom nosi još veći rizik.

Briga može da uguši i stvarna osećanja. Recimo, žena može izražavati zabrinutost za muževljevu sigurnost zbog njegovih čestih odlazaka na planinarenje, a zapravo osećati ljutnju što njoj ne poklanja dovoljno pažnje.

Briga osim što loše utiče na mentalno zdravlje, koči razvoj, ista loše utiče i na somatsko zdravlje. Usled konstantne zabrinutosti javlja se nesanica, poremećen rad štitne žlezde, glavobolje, visok krvni pritisak…

Ko su zabrinuti ljudi? Oni koji ne žive sada i ovde, oni koji smišljaju negativne događaje koji se nisu desili. Istina da ništa u životu nije sigurno, ali briga neće rešiti problem, osigurati bolju budućnost ili sprečiti da se nešto loše desi.
Ako ne brinete ne znači da vas je baš briga, znači da ste spremi preuzeti rizike i izaći na kraj sa zahtevima života.

“Nema smisla otvarati kišobran dok ne počne kišiti.”  Alis Hegan Rajs

(Izvor: Upravljanje brigama – Meri Meklur Gulding i Robert L. Gulding)

Bojana Kučinar

Psihologiziranje

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments