Жртвовани Жрнов

Наравно да би тражење келтског Авалона на београдској планини Авали била псеудоисторијска теорија завере која се граничи са апсурдом, но то се ипак не би могло рећи када би се рушење средњовековног авалског града Жрнова повезало са слободним зидарством и масонима Краљевине Југославије.

Планина Авала била је у прошлости за Београд везана и духовно и практично, и судбински и војностратешки, па су тако на њој вођене борбе и 1915. приликом надирања аустроугарске и немачке, а током одступања српске војске. У тим је борбама страдао и један српски дечак, тек приспео у борбене редове, што је изазвало сажаљење немачких војника, те су дечака сахранили и над раком поболи дрвени крст на којем су написали: „Ein unbekannter serbischer Soldat“.

Након завршетка Првог светског рата, локално становништво је на том месту подигло камени споменик са натписом: „Овде почива непознати српски војник“. Био је то, уствари, први Споменик незнаном јунаку, недалеко од највишег врха Авале, који су тада још увек прекривали релативно добро очувани остаци средњовековне тврђаве Жрнов.

То је уједно била и прва ближа веза старог авалског града са Спомеником незнаном јунаку, док ће друга, директна, уследити десетак година доцније, након одлуке да се ново, монументалније обележје непознатом војнику, према пројекту вајара Ивана Мештровића, подигне баш на месту саме тврђаве – која је, на тај начин, практично жртвована ради подизања споменика за који данас сви добро знамо како изгледа.

Тако се десило да 1934. разорним експлозијама заувек буду збрисани остаци оне исте тврђаве за коју је у XVII веку османски путописац Евлија Челебија рекао да спада међу шест најзначајнијих утврђења у Србији, а коју је аустроугарски путописац Феликс Каниц средином XIX столећа овековечио на својим цртежима, закључивши притом да су српски владари највероватније подигли Жрнов на темељима римске осматрачнице.

Да ли су Римљани први уочили значај Авале или су можда још Келти пре њих имали своје утврђење на брду високом 511 метара надомак тадашњег Сингидунума, тешко је прецизно рећи, као што је уопште тешко претпоставити који је српски владар подигао средњовековни Жрнов.

Међутим, оно што се сигурно зна, то је етимологија и српског и турског назива.

Жрнов, Жрново или Жрнован повезује се са изразом жрвањ, који означава алатку за обраду руде, а сасвим је сигурно да су и Римљани уочили природни потенцијал Авале, што би могло значити да њихова осматрачница није служила само за надгледање Сингидунума и околине, него и за заштиту оближњих рудника.

Стратешки значај једине београдске планине одлично су уочиле османлијске војсковође у време освајања српских и осталих балканскх земаља средином XV века. Пошто су заузели Жрнов 1442, Турци су већ након две године били принуђени да се повуку и Српској деспотовини врате најважнија утврђења, међу њима и ову тврђаву над Београдом. Међутим, крајем следеће деценије Османлије опет заузимају Жрнов, али не и Београд, који је тада био под угарском влашћу. Због тога турски војсковођа Ходи-паша проширује тврђаву додатним бедемом и шанцем, те на тај начин стари Жрнов постаје за Београд хавала – сметња. Отуда се такав назив у потоњим вековима одомаћио не само за утврђење, него и за целу планину – Авала, мада се сâм врх називао и Жрновица.

Године 1521. Турци освајају Београд и продиру даље ка средњој Европи, тако да Жрнов губи некадашњи војностратешки значај, а вероватно је потпуно напуштен у XVIII веку, када из њега одлазе последње војне посаде.

Авалска тврђава није једина која је била препуштена зубу времена зато што у неким новим условима није више имала своју сврху – слично су прошли још многи средњовековни градови на читавом балканском простору, али куриозитет је то што је стари Жрнов вероватно једино утврђење које је некада било толико значајно а доцније је, и то управо у времену када је археологија доживљавала свој зенит, било уништено свесном одлуком владара чији је народ зидао дотичну тврђаву.

Иако многи и не знају да су се на месту данашњег Споменика незнаном јунаку све до четврте деценије XX века налазили остаци једног веома важног средњовековног утврђења, иако на овом локалитету нису никада вршена планска истраживања, ипак нам цртежи Феликса Kаница и забелешке архитекте Ђурђа Поповића могу дати драгоцене податке о заувек изгубљеном Жрнову, па се чак може реконструисати и развој самог града.

Из предосманског периода потицао је Мали или Горњи град (на месту где се данас налази Споменик незнаном јунаку), коме су Турци доцније придодали две куле, а затим доградили Доњи град у облику бедема – но и поред тога што су биле грађене у различитим периодима, две су се целине савршено надовезале једна на другу, тако да је Жрнов на крају изгледао као јединствена тврђава, што се јасно може видети и на сликама.

И поред историјског значаја, па и поред изгледа којим је надмашивао многе друге тврђаве на простору Србије, авалски Жрнов данас се најчешће помиње у контексту једног контроверзног потеза чији је иницијатор био краљ Александар Карађорђевић.

Нажалост, након толико година, само се и може нагађати да ли је заиста било неопходно да један драгоцен историјски споменик буде потпуно разорен и забетониран ради изградње потпуно новог споменика. Чак и да се прихвати спекулација како је на одлуку краља Александра и Мештровића да се остаци тврђаве потпуно униште утицала њихова припадност слободном зидарству, па и да се Споменик незнаном јунаку схвати као ода паганству карактеристичном за масонерију (такве су приче заживеле највише због пирамидалне конструкције која подсећа на гробницу персијског цара Кира, али и због каријатида око војниковог гроба), ипак се ни ту не налази одговор на питање због чега су баш зидине Жрнова морале бити миниране, тим пре што се на самој Авали налази још неколико врхова који су такође били погодни за изградњу новог спомен-обележја. Сем тога, још је чудније што је краљ Александар изабрао Авалу за одавање почасти непознатом војнику, јер ако је хтео да и Југославија има споменик по узору на сличне споменике у Француској и Великој Британији, сигурно је приметио да су у дотичним земљама спомен-обележја безименим херојима подизана у срцу главног града.

Осим Жрнова, заувек је уништен и првобитни Споменик незнаном јунаку након што је тело непознатог дечака пренесено у маузолеј, па су тако, уствари, нестала два споменика – која су отприлике деценију и по коегзистирала један уз други – да би трећи био направљен.

Напоменуто је да се не зна који је средњовековни српски владар изградио тврђаву на београдској планини, али се зато зна који је члан династије Карађорђевић директно учествовао у рушењу Жрнова. Био је то десетогодишњи син Павла Карађорђевића Александар, који је бар једанпут притиснуо дугме за активирање мина постављених по старим зидинама.

За П.У.Л.С  Душан Милијић

 
0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments