Ulogujte se / Kreirajte profil

Да ли је верујући човек и религиозан човек? – Владета Јеротић

Полазимо од претпоставке (за мене чињенице) да сваки човек у некога или у нешто верује. Вера у некога је првобитна, природна вера новорођеног детета у своје родитеље, најпре мајку (Ерих Ериксон ову прву веру назива „праповерење”).

Уколико мајка својом љубављу према детету испољеном дојењем, бригом и, приврженошћу (не и претераном бригом, јер је та брига онда знак неуротичног страха код мајке) – овој мајчиној љубави убрзо се придружује и отац – остану доследни у испољавању истинских осећања према детету (остајући стално привржени један другом у љубави) – створени су, повољни услови да вера детета у Живот остане у њему трајна.

Тада може започети и трајан процес преуобличавања (трансформације) вере.

Владета Јеротић (Фото Танјуг)

Владета Јеротић (Фото Танјуг)

Пошто ништа у космосу – кажу астрономи и астрофизичари – не може бити заувек дато, остати исто и непромењиво, а каже се с правом да „Како је горе, тако је и доле, и обратно” (наводно, вечно правило изговорено од легендарног Хермеса Трисмегиста, „трипут највећи Хермес”, митски египатски мудрац), тако треба да буде и са човековом вером.

He може, дакле, бити истина да постоји неки човек у свету који и када је стекао повољно веру у детињству и задржао је у адолесценцији и касније (што није увек случај), остаје на тој истој вери целог свог живота, без обзира колико дуго живео.

Зато често волим да наведем стару јеврејску изреку која гласи: ако не постанеш бољи, постаћеш гори! Једном речи, вера треба, па и мора да доживљава преиначавања, што значи да се она природно колеба између јаче и/или слабије вере; у повољном случају ова се човекова вера спиралним путем ипак постепено (некад и брже) пење пут несагледаног краја, јер краја заправо нема (према Христовим речима: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески).

Управо на путу преиспитивања вере, плодног незадовољства достигнутог ступња своје вере, почиње прелаз „из разреда у разред”, увек виши, до највишег, никад доступног. Овај благословени процес, Карл Густав Јунг назвао је индивидуација или „индивидуациони, процес”, а хришћанство – обожење.

Препреке (искушења) на овако дугом путу бројне су; Јунг их назива: сенка, персона, мана-личност, анимус и анима; циљ је индивидуације стићи до Сопства, психичке станице на путу индивидуације која је изнад принципа Ја, а у чијем се средишту (за хришћанске народе) налази Исус Христос.

Од јачине наше вере (никад довољно јаке!) зависи да ли ћемо искушења препознати као шансу и изазов, да бисмо даље напредовали у упознавању себе, а самим тим препознавању, откривању Бога у себи, или ће доћи до привременог или трајног застоја; пошто трајног застоја нема, наступиће регресивни психички и физички процеси у нашем трочланом бићу.

Да ли су хришћани стварно хришћани? He би требало да овакво питање одзвони у људима као сувишно, чудно, непримерено. He мора, наравно, бити дo краја у праву велики дански философ Серен Кјеркегор када је рекао да је „бити хришћанин нешто ређе од генија”, па и да је постојао увек само један хришћанин – Исус Христос

На почетку чланка нагласили смо да сваки човек верује у некога или у нешто. Погледајмо ближе шта би то нешто могло бити за човека. Мислим да се претходно ипак поставља питање да ли човек може да стварно поверује у нешто, а да претходно није поверовао у некога? Најпре Л(л)ичност, па онда И(и)деја, најпре дакле неко, па онда нешто. За људе религиозне вере, ова личност најпре је Бог који се воли и поштује.

Враћамо се наслову нашег есеја, понављајући питање: Да ли је верујући човек и религиозан човек?

На основу нашег уверења да сви људи у некога или у нешто верују, нисмо желели да по сваку цену пренесемо веру неког човека (или народа) на област религије, иако смо лично, блиски смелој претпоставци да се свака вера (у некога или у нешто) може свести на скривену (несвесну) веру у трансценденцију.

Останимо овога пута  на верницима различитих религија, са посебним освртом на хришћанске вернике. Да ли су хришћани стварно хришћани? He би требало да овакво питање одзвони у људима као сувишно, чудно, непримерено. He мора, наравно, бити дo краја у праву велики дански философ Серен Кјеркегор када је рекао да је „бити хришћанин нешто ређе од генија”, па и да је постојао увек само један хришћанин – Исус Христос.

Зашто започињемо причу о хришћанину овако (на први поглед) скептички и песимистички? Из простог разлога што је још из првих векова званично признатог хришћанског учења, прављена разлика и од хришћанских светитеља и од великих философа и књижевних ствараоца између идеалног и историјског хришћанства.

Црква Свете Петке у Бијељини (Фото Ж. Јовановић)

Црква Свете Петке у Бијељини (Фото Ж. Јовановић)

Захтеви које нам оставља Христово учење и Његове невидљиве, мистичке Цркве, заиста су идеални, тешко оствариви, али не –и неостварљиви.

Човек похађа школу прелазећи из разреда у разред. Неко заврши само основну школу (разлога, нажалост, има доста зашто не прелази у више школе), други гимназију, трећи факултет, али и у овом последњем примеру, човек остаје незадовољан (плодно незадовољан!) па наставља (слутећи) ново и друкчије школовање, откривајући трансценденцију.

Када оваква моја размишљања пренесем на просечног хришћанина у свету и у Србији, почињем да разликујем:

1. само хришћанског верника који доследно (али конвенционално и ригидно, каткад и фанатично) обавља своје хришћанске дужности, ритуално и обредно,

2. побожног хришћанина који жели, некад  успева да повећа знања из основне хришћанске школе, па их допуњује трудом и радом на себи, упознајући се ближе са хришћанског учења,

3. религиозног човека, који не само да доживотно упознаје несагледиве хришћанске поруке, већ и живи морално и етички, сходно Христовим речима: He говори само Господе, Господе, већ и чини дела која ти је Бог наложио.

Уз све моје поштовање за побожне хришћане (наравно и побожне Србе који кроз мучну српску, историју остадоше постојани!) време у коме смо живели и у коме сада живимо (то је био 20. и почетак 21. века) захтева од хришћанина даљи неопходни преображај, од побожног хришћанина у религиозног!

Искушења за хришћанина увек су била велика; Јеванђеља, апостолске посланице и Јованово Откровење, упозоравају нас на нова и тежа искушења која тек долазе. Одолеће им само они хришћани чија ће вера морати временом стално да јача, али са вером мора да расте и „енергија ума” (не више недовољног разума!) која ће нам путем сазнања и путем „скока у егзистенцију” (Карл Јасперс) омогућити да останемо или тек да постанемо стварно хришћани.

Велики руски религиозни философ Николај Берђајев у књижици вредној увек новог читања: „О савршенству хришћанства и несавршености хришћана” („Парусија”, Београд, 1985) упозорава да „адска сила” делује у хришћанству и код хришћана који то одавно више нису (јер нису постали хришћани!).

Када постанемо религиозни, једном речи, знаћемо зашто смо хришћани. Још је новоплатоничар Порфирије из 3. века писао: „Човек је дужан да зна значење знакова и знамења”, а молдавски владика Данило оставио нам је, крајем 20. века, сталну поруку: „Свако православан треба да је у могућности да објасни своју веру. He можемо заувек веровати само по традицији”.

Верујући хришћанин треба да је на путу према побожном хришћанину, а овај на сталном путу према религиозном хришћанину. Човек је за сва времена – путник (homo viator).

Владета Јеротић

Политика

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *