Ulogujte se / Kreirajte profil

Atlantska Elegija

 Stradanja Male Atlantiđanke

Prolom bujice Majčinog umovanja o jedno ostrvo, ostavio je dubok otisak: – tablicu imena izgnanih duhova, među kojima predvodi ona sâma, kao zaboravom prenesena u vlastitu Kćer.

To je “ona koja više ne zna ni svoj stalež ni svoje mesto, ali koje se san još seća…”

(Sen-Džon Pers: Morekazi).

.

Vrtlog Majčinog nestanka iscrtao je koncentrične prstenove ostrvskog grada: vetrom ispisane nanose oko njenog središnje-izmaklog znanja. Ali ona sama beše – nakon povratka sa zvezdanih lutanja, gde joj iza najdalje bele magline stoji utisnut pečat klase – prognana; neprepoznata od strane ostrvljana sa kojima je svoj zemaljski život proplela. A prisustvo detinjeg Erosa, s kojim se bejaše provlačila kroz džinovsko cveće, bî zamenjeno vrtnim statuama.

Još jedna strašna promena dogodila se za vreme njenog odsustva: načinjen je popis stalnog stanovništva – koji je isključivao duhove međuprostora, što kruže između ostrva i daljnih svetova: kako svetova smeštenih na samom globusu, tako i onih koji se nalaze na delovima zvezdanog neba što se sa Zemlje nikad ne vide /a upravo to behu nerasvetljeni izvori raznorodnosti ostrva i ostrvljana, kakvi su narastali do praga čudesnog/.

Tako duhovi s naličja Plejada potražiše sebi drugo mesto za vlastite biljno-inteligentne, zvezdano-svetlosne rasade: nađoše prvo Egipat, potom Kipar, Krit i Del. I tek tu se dogodi emancipacija ljudskog roda od klase vanzemaljačkih duhova: onih koji su grb praroditeljke spustili s nebeske visine i ukopali ga u zemaljske dubine…

Jer, Majkom prosuto zvezdano semenje dovelo je do toga da biljke zrače sopstvenu blagu svetlost, a pojedine životinje steknu zvezdani razum – postanu ljudima. A zatim je došlo i do nicanja – iz noćnog krila prirode – zdanja pogodnih za život i planetarno-nebesku orijentaciju ostrvljana.

Trenutak tišine – unutar prašume prepune zvukova – beše poslednji znak opomene za napuštanje ostrva. Samo oni malobrojni, na vreme prebegli – koji nemahu osećaj premoći – behu svedoci pojave zelene zvezde što razjašnjava poreklo ostrvske klase. I samo oni – kao njome vođeni – postahu Hiperborejci. A potopljeni ostrvljani još dalje tumarahu morima, kao vazdušne skeletne prikaze: oni su davne svetleće olupine, ili kronosu prkoseći Lemuri.

.

Lemurija – smeštena negde u južnom Pacifiku – bila je daleko starija od Atlantide; posedovala je hram zenice sunca.

Odvaljen vrh piramide, ili strela sunčane vizije, sadržavala je u sebi jedinicu mraka; odnosno, njen vrhunac se /samozaokretno/ napajao na tom izvoru; ptica kondor /sunčana letilica/ je /tokom selidbe/ udahnula maglinu iz ponora ništavosti, i ova je postala sastavni deo njenog /viševrtložnog/ puta.

Stanovnici Lemurije su toliko bili uronjeni u prikazu zenice sunca, da nisu videli samu okolnost njene pojave; a to je mulj samorazornih duša – koji, strelu ove prvoizronele sveopšte-svetlosne duše, teži da obruši i usisa u dno svih beznađa.

I hram zenice sunca – nasađen na ušće podzemnih sila – i stanovnici okupljeni oko njega, potonuli su u algama obraslo podokeansko dno. Oni – odveć zaneseni lepotom – nisu vodili računa o potrebi rashlađivanja sunčanog diska, na koga su se upisivali sadržaji noćnosvetlosne kugle prorokovanja, posađene na središnje postolje unutar hrama. Iako je ovaj isti izazivao šumske požare.

Nekolicina preživelih prenela je kristalnu kuglu i njen disk na susedni kontinent, odakle su ovi najzad stigli do Atlantide. Zato, jer su samo Atlantiđani – iako lišeni predstave o pratvorcu – imali izgrađene brojne prstenove okolo mesta za sunčev hram. Tako je donesena kugla najzad izračila sadržaj svoje – diskom prečitane – unutrašnjosti na okolne prstenove; ispisala konstelaciju sunčanih pega, što odgovaraju kako licu majke stvoriteljke tako tačkama zla u ljudskoj prirodi.  

.

Ostavi dom od kristala, i izrasti,

sa patnjom, niz svod mesečinasti –

usput – kao svici u sicilskoj noći,

i drugim svetovima daj svetlosne moći!

.

Oglasi sve tajne svojega poslanstva

sazvežđima, sjajnim sred prostranstva,

i budi svakom srcu međa i kob preka,

da zvezde ne klonu pred grehom čoveka!

(Edgar Po: Al Araf)

.

Međutim, Atlantiđani nisu umeli da iz tog nepokrenutog mozaika izvuku nit posmrtno-tkajuće svetlosti pramajke, kao što su to činili Lemuri – uronjavajući u dubinu njene vizije o dalekoj budućnosti; odnosno: čineći budućnost i delujućom u sadašnjosti i prelomnom spram prošlosti.

Vekovečni rod, čije je tišteće vreme palo, preterano, u prošlost, i koji, pun slučaja, i nije živeo, u stvari, nego od svoje budućnosti. – Taj poreknuti slučaj, uz pomoć jednog anahronizma, Ličnosti, vrhunskog ovaploćenja tog roda, koji oseća u njemu, zahvaljujući besmislu, postojanje Apsolutnoga.

(Malarme: Igitur ili Elbenonova ludost)

.

Bezimena ostrvska zvezda

Preživeli ostrvljani napraviše na mestu svog prebega – velikom egejskom ostrvu – novu Atlantidu. I pošto svetlost sazvežđa nebo-okeanske majke ne obasjavaše zadugo ovo novo stanište – već samo napajaše limb Male Atlantiđanke – oni odlučiše da ovu potonju postave u centar novog hrama: ono mesto odakle bi se zraci noćnog sunca, kroz nju projekciono uveličanu, proširili na ceo polis. Ali, ona to dobi. Jer, na taj način bi se razmagnetisao unutrašnji kompas njenog astralnog tela, koji jedini pokazuje pravac doticanja-i-oticanja tamne energeje majke, kolabirajuće duž kružne staze svog progonstva.

U lako-propustni limb Male Atlantiđanke dostrujavao je gust fluid od vremena pre postanja, i unutar njega se kristalisao u rasvetu postapokaliptične budućnosti. Ali, ona bi radije bila vetrokaz prolaznih zloduha nego što bi sela u zrakasto središte hrama, što sputava silu samoosvetljavanja njegove najvlastitije nepoznanice: one što preuređuje posmrtnu budućnost ostrva – na taj način da ova ne bude fetišizirana (kao potopljen grad statua); te i da ne označi kraj Stolovanja Majki – u veličanstvenom međuprostoru neba i mora.

Mala Atlantiđanka, oborena samotna zvezda – izraz tesnaca vrtložne sile – bila je poslednji izdanak koralnog zamka i ujedno vladarka mrtvog carstva. Jer, ograničeno je trajanje loze podmorsko-razumskih bića, koja teže savršenom zdanju – onome koje na svom vrhuncu biva obrušavano u vir što potapa brodove. Ali, zarad njegovog obnavljanja ostale vile žrtvovahu svoje koralne kose, radosno ubrane zvezdane krakove: to beše poslednji njihov pokušaj orobljavanja zvezdanog neba donjim okatim ogledalom. Jer, nemoguće je bilo zaustaviti otvaranje školjke noći prema nenadanoj vatrenoj novosti; nemoguće je bilo navesti biserje da i dalje spava u sterilno beloj sferi svetlosti – što ne prima belege osvitnog rumenila kakvo se redovno utkivaše u morsku penu. Tek tim razbistravanjem praizvora svih glasova – što vrši stalni pomak kroz zonu sutonje neodređenosti čovečanstva – kćer umrle pramajke biva pridodata Plejadama. Tu neizvesnost saobračanja-u-mraku biva najzad preobražena u prostor zavelovljene prozirnosti: – prizor milionito praskozorne noći!

Oni rekoše: – Nema drugog načina da te popišemo kao stanovnika ovog ostrvskog grada, osim u vidu endemske jedinice što je nikla u srcu njegovog podzemnog hrama. Trebalo je da zauzmeš položaj na sâmom vrhu, kao zamena za majku koja je iščezla, ujedno, da budeš štit hrama od podmuklog pisara naših proviđenja. Sada si bezgranična nula, i kreneš li na put bez nama izdatog dokumenta, kojim se pravilno imenuje tvoje poreklo, bićeš bÎće predato slučaju.

Čuvši za takvo svoje obespravljenje, u limbu Male Atlantiđanke dogodio se prelom majčinog rezonantnog bića – tako da ona, gurnuta u novo majčino ništavilo (penu morskog osvita), izgubi vezu sa svojom prošlošću na zemlji (posebno, novim ostrvskim hramom). A zatim se beše bestežinski vinula u crno nebo budućnosti, razvivši svoj vodeno-plavi cvet u svetiljku noćne kupole; onu što svetli ponad ostrva, ali i spušta milosnu peteljku (fitilj) do u njegovo sadašnje vreme – kroz otvor na vrhu samonikle piramide Suncostoja. I samo taj svet, jednom zbivajući u vremenu, bî izuzet iz vremena – kao uzorni ili astralni svet. 

Izvor nadahnuća ove kratke elegije bila su Rahmanjinova “ELEGIČNA” Piano Tria.

Za P.U.L.S.E: Katarina Ristić Aglaja

Jedan komentar na tekst Atlantska Elegija

  1. Slavica Gazibara

    29/09/2017 at 20:40

    Odličan tekst!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *