Ulogujte se / Kreirajte profil

Bizmark i naše vreme – okretanje diplomatskoj karijeri

Tokom godina, Bizmark stvara poznanstva bez budućnosti. Jedino predstavljaju izuzetak prijateljstva sa Amerikancem Džonom Lotropom Motlijem, budućim ambasadorom i mladim baltičkim grofom Aleksandrom fon Kajserlingom.

Negovana veoma čvrstom vezom, to su bila dugotrajna prijateljstva. Sa Amerikancem Bizmark razmenjuje misli o omiljenim piscima, dok ga baltički grof, koji je odličan pijanista, upoznaje sa delom Betovena. I sa jednim i sa drugim će održavati živu prepisku koja će se nastaviti i mnogo posle pošto će napustiti Alma mater, a koje će viđati tokom njihovih proputovanja kroz Berlin.

Po izlasku sa univerziteta, Bizmark ima ambiciju da se okrene diplomatskoj karijeri. Pošto se konsultuje sa tadašnjim ministrom inostranih poslova Johanom Ansijonom, ovaj ga savetuje da se pre okrene ka administraciji u službi Zollvereina, mišljenje motivisano nedostatkom vere u junkersku snagu da vodi spoljašnju politiku. Za Bizmarka je to tek odložena partija. Najpre svoje prve veštine stiče u sudskoj administraciji, a zatim i u pokrajinskoj u Eks-la-Šapelu, u Rajnskoj oblasti Pruske. Pošto je guverner te provincije, grof Adolf fon Arnim-Bojcenburg, zadovoljan njegovim radom, koristi ga na raznim zaduženjima, kako bi svog mladog štićenika što bolje iskovao i pripremio za mnogo ozbiljnije zadatke.

Iskreno govoreći, mladi Bizmark ima druge prioritete. On se upušta u više sentimentalnih avantura za koje kosmopolitsko društvo Eks-la-Šapela nudi veoma povoljan teren. Treba takođe reći, da je on lepi div od metar i devedeset i tri centimetara visine, odvažnog hoda. Ali bez obzira na to nije uvek bio srećne ruke! Posle prvog neuspeha, ćerka engleskog pastora, respektivnog člana džentrija, mlada Izabel Loren-Smit mu uzvraća osećanja dotle da se dvoje mladih obećavaju jedno drugom. Ta veza je u svakom slučaju dovoljno ozbiljna da Bizmark sledi svoju „verenicu“ kada ona napušta Eks-la-Šapel sa svojom porodicom. Kako bi se oslobodio svojih obaveza, morao je da traži odmor koji mu je velikodušno odobren. Sve do sada je normalno, osim što se uzdržavao od povratka na posao pošto mu je odmor istekao. Da se barem veza sa mladom Engleskinjom održala! Međutim, pošto je poverovao da je ovaj brak moguć, Bizmark mora da prihvati realnost. Ciljao je previsoko. Ova prva ljubav se završava razlazom. Najzad, mnogo manje romantična od svog vatrenog udvarača, šarmantna Izabela popušta mnogo čvršćim argumentima jednog engleskog bankara. Za Bizmarka, zaključak je utoliko više gorak jer je živeo preko svojih mogućnosti te je tokom tih nekoliko meseci nagomilao dugove.

Kako god da je kasnije o tome pričao, očigledno Bizmarka potresa ovo nesrećno iskustvo, što se nadovezuje na njegovu profesionalnu neodlučnost, pa je čak i uvećava. Tokom sledeće dve godine njegov život je više nestalan. Bizmark se ponovo zapošljava u administraciji u Potsdamu, a zatim provodi godinu dana u vojsci, da bi po izlasku maštao o ponovnom traženju svog životnog poziva u službi države. Početkom 1839, porodične obaveze stavljaju tačku na njegove unutrašnje dileme. Prvo bolest a zatim i smrt supruge, žrtve raka, primoravaju Ferdinanda fon Bizmarka da preduzme određene mere što se tiče reorganizacije vođenja imanja. Smatrajući da je već dovoljno star da nastavi vođenje poslova, on odlučuje da podeli imanje svojim sinovima, zadržavajući za sebe posed u Šenhauzenu. Radi se uostalom o privremenom rešenju. Pošto je Ferdinand, kad je došao red na njega, pozvan pred lice Boga krajem 1845, podela je ponovo izvršena. Već useljen u Kniphof, imanje koje su njegovi roditelji stekli u Pomeraniji malo posle njegovog rođenja, Oto dobija i Šenhauzen.

Bizmark se vraća svojim korenima

Oto se tako vraća u mesto svog rođenja koje je napustio još 1816. kada su se njegovi roditelji preselili u Kniphof.

Nije se tu vratio sve do 1836. tokom kratkog boravka, ali dovoljnog da ostavi za sobom opis ovog veleposedničkog zdanja čija konstrukcija datira iz 1700. godine. Pod njegovim perom, ono poprima izgled dvorca Uspavane lepotice: „Tokom pune četiri nedelje, živim u ovom začaranom, starom zamku, sa plafonskim lukovima i zidovima četiri stope debelim, od nekih tridesetak odaja, od kojih su dve nameštene, sa fantastičnim tapiserijama iz Damasa, od kojih je ostalo samo nekoliko parčića na kojima se mogu razaznati boje, sa gomilom pacova, i dimnjacima kroz koji vetar urliče, ukratko u starom zamku mojih predaka gde se sve sastalo kako bi vam pokazalo pravi spleen.“

Sudbinski tok je velikim delom odlučio da Bizmark, početkom 1839. postaje seoski plemić. Nesumnjivo računa na to da tako pronađe neophodna sredstva kako bi vratio dugove koje je napravio tokom prethodnog perioda a kojih se još nije oslobodio. Takođe treba i da popravi stanje na imanju koje je sada dobio u zaduženje. Međutim, iako nametnut neophodnošću i okolnostima, ovaj izbor se slaže sa njegovim najdubljim željama. Za početak Bizmark se oslobađa tereta koji je osećao tokom administrativne karijere, a koja ga je sve više opterećivala. Kao dokaz je i njegovo priznanje septembra 1838, iz koga jasno proizilazi da se svih ovih godina izjedao u sebi: „Pruski funkcioner je kao muzičar u orkestru; bez obzira da li je prva violina ili svira triangl, niti vidi niti utiče na celinu, on treba da svira svoju malu ulogu kako je napisana za njega, bez obzira da li je smatra dobrom ili lošom. Ali ja lično želim da stvaram muziku onako kako ja smatram da je dobro, ili je neću uopšte ni stvarati.“ Očigledno se nazire nešto od Rastinjaka kod ovog dvadeset trogodišnjeg mladića. Ako još i ne govori: „Berline, na nas je red!“, čuva se za budućnost. To će biti najviši korak ili ništa!

Dotle, Bizmark se vraća svojim korenima. Kao vlasnik imanja, sa velikim žarom se posvećuje novim zadacima. Može da se pohvali neospornim uspehom. I pored nepovoljnih poslovnih prilika tokom četrdesetih godina, pod njegovom palicom dolazi do finansijske stabilnosti na imanjima koja vodi i samim tim otvara put ka prosperitetu. Istovremeno Bizmark vodi život na visokoj nozi, tipičan stil života plemićkih veleposednika u Pomeraniji a i drugde. Redovno učestvuje u lovu koji organizuju njegovi susedi, trošeći tako višak energije. Jedva da postoji neko slavlje u okolini na kome nije viđen.

Ovaj povratak korenima nije bio dovoljan da Bizmarku vrati unutrašnji mir. „Dosađujem se do smrti“, reći će svom ocu 1. oktobra 1843. Redovno ga obuzimaju depresivne faze. Ta nestabilnost se pokazuje u mnogobrojnim putovanjima na koja ide tokom svih ovih godina kao i u njegovoj sklonosti ka piću. Putuje naizmenično u Francusku, Englesku, Škotsku i Švajcarsku. Čak planira i dalje destinacije kao što su Egipat ili Indija, ali od ovog plana ga sprečava venčanje mlađe sestre Malvine sa Oskarom fon Arnimom. Sem toga, ograničava se na svakodnevno posećivanje seoskih plemića iz okoline. Oštrog jezika, lako ih zadirkuje. „Psi, konji i prijatelji junkeri“, to je njegovo društvo, izjavljuje bliskom prijatelju. Ukratko, ove nove odgovornosti ne zadovoljavaju u potpunosti njegova očekivanja, te je i dalje u potrazi za unutrašnjom stabilnošću.

Tajna pravog preobraćenja

Njegov otac je bio slepi vernik, što ga nije predodređivalo da se upušta u teološke rasprave. Što se tiče majke, ona je bila isuviše u racionalnom svetu da bi bila uvučena u religioznu pobožnost. I kao posledica njenog uticaja, Oto je veoma rano prestao da praktikuje molitve. Tako da je njegov odnos prema religiji bio spoj ravnodušnosti i skepticizma.

Ovakva pozicija nije mogla da ostane nepromenjena usled serije događaja koji su uticali na Bizmarka do najdubljeg dela njegove ličnosti. Odlučujuću ulogu je imalo prijateljstvo sa Moricom fon Blankenburgom i Marijom fon Taden. Moric je bio nekadašnji Otov kolega iz Graue Kloster gimnazije i vlastelin, a Marija je bila ćerka Adolfa fon Taden-Triglafa, centralne figure iz pomeranske junkerske sredine, i verenica, a kasnije i Moricova žena. Oboje ga uvode u krug pijetista. Ova protestantska struja rođena početkom XVIII veka, posle zatišja, doživljava ponovni procvat, naročito po zamkovima i velikaškim kućama u Pomeraniji. Kao reakcija na ortodoksni protestantizam koji se sve više povlači pred dvostrukim uticajem prvo prosvetiteljske filozofije, a zatim i idealizma, ova struja propoveda jednu živu religiju koja pruža toplinu oko srca, naročito uz pomoć molitve.

Moric i Marija udružuju snage kako bi spasili dušu svom prijatelju. Još jednom se dokazuje da su putevi Gospodnji nedokučivi. Bizmarkova odbrana, do tada malo osetljiva na njihove pokušaje, popušta kada je Marija zbog bolesti na korak od smrti. On, koji je zaboravio način, prepušta se molitvama za tu mladu ženu čiji šarm i velikodušnost ga duboko impresioniraju. Otvoreno rečeno postoji obostrana fascinacija. Ovo dvoje mladih ljudi teško prikrivaju privlačnost koja postoji među njima. Uostalom i njegov odlazak iz Pomeranije i nastanjivanje u Šenhauzen je takođe rezultat bega od jedne situacije bez budućnosti. Malo posle je objasnio jačinu šoka koji će mu poremetiti život: „Sve što se u meni kolebalo je ponovo oživelo na vest o ozbiljnoj bolesti koja nam je i odnela našu prijateljicu. Prva vatrena molitva se otrgla iz mog srca a da nisam ni pomislio da razmišljam o opravdanosti jedne takve molitve. U isto vreme sam osećao i jaku patnju usled nesposobnosti da molim, i prolio sam bujicu suza, što mi se nije desilo od najranijeg detinjstva.“ Tu gde su argumenti razuma bili nemoćni, Marijina smrt, oktobra 1846, dovodi do njegovog preobraćenja.

Osim ovog ličnog iskustva, ali odlučujućeg, Bizmark u pijetizmu pronalazi odgovor svojim potrebama. Ona mu najpre nudi prednost jedne vere koja je odvojena od preterane strogosti dogme. Takođe nije ni van značaja to što je pijetizam oslobođen autoriteta svešteničke hijerarhije sa kojima će najčešće imati hladne odnose. Svakodnevna molitva i čitanje Biblije ga pošteđuju redovnom prisustvovanju crkvenim službama. Ovo preobraćenje mu donosi moralnu podršku, koja mu je u više prilika bila od koristi. Kada se oženio, u njoj nalazi neophodnu snagu da se odupre telesnim iskušenjima kojima bi da je drugačije, njegova vernost bila dovedena u pitanje. Nasuprot tome, Bizmarku vera nije izvor političke inspiracije. I kada dođe vreme za to, ona neće uticati na njegovo ponašanje. Ona ipak pojačava njegov osećaj odgovornosti. Iako ne traži od Boga da mu ovaj pokaže put, Bizmark sve vreme oseća njegov pogled i u njemu vidi sudiju svojih postupaka.

Oto ulazi u političku arenu

Ona ih je upoznala jedno s drugim sa očiglednim skrivenim mislima koja je on predosetio. Po Marijinom zamišljenom planu, Johana zauzima važno mesto. Marija je računala na to da će Johanina blagost uspeti da smiri unutrašnju Bizmarkovu žestinu. Ako se ona ublaži, kako se onda ne nadati da će se on otvoriti ka Bogu? Johana raspolaže najboljim adutima da bi mogla da ispuni očekivanja svoje prijateljice.

Njen otac pripada istom staležu kao i Oto, onom junkerskih pomeranijanaca, tradicionalnog i čvrstog stava. Johana je obrazovana devojka ali bez želje da bude pretenciozna gospođa. Toliko je argumenata kako bi Oto pronašao pored ove mlade, uravnotežene devojke stav koji mu još nedostaje, utoliko više što mu je sve teže da podnosi samoću na koju su ga nagnali brojni neuspesi.

Ako je Bizmark u početku na distanci, Johanin šarm čini svoje. Potpuna rešenost se događa tokom grupnog putovanja do planine Harc na Marijinu inicijativu: „ Posle našeg zajedničkog putovanja tog leta“, ubrzo će pisati ocu mlade devojke, „ostala mi je samo jedna sumnja da znam da li će ostvarenje mojih želja biti u skladu sa srećom i mirom gospođice Vaše ćerke.“ Neće dugo sebi postavljati ovo pitanje. Marijina smrt požuruje Otovu odluku da zatraži Johaninu ruku od G. Putkamera. Dva meseca kasnije, njegov sledeći korak je u obliku dugog pisma u kome opisuje svoje poreklo i priču svog života, veoma dragocen dokument za istoričare, pa čak i ako se povremeno malo udaljava od istine. Brak je proslavljen 28. jula 1847. Nije dugo trebalo da se pokaže da je Marija bila u pravu i da je njen uticaj bio dvostruko odlučujući. Oto pored Johane pronalazi unutrašnji mir koji mu je bio potreban.

Jedna od njene ključne privlačnosti je i ta što je Bizmark brzo stekao ubeđenje da je sa Johanom „lako živeti“. Intuicija ga ne vara. Johana prema svom muži gaji bezgranično divljenje i ne postavlja sebi nikakav drugi životni cilj do potpune posvećenosti svom suprugu. S druge strane on prema njoj pokazuje u pravom smislu „nepokolebljivo i neiscrpno11“ poverenje. Ona će mu roditi troje dece: Mariju (1848), Herberta (1849) i na kraju Vilhelma (1852). „Da moram sada da živim onako kako sam živeo ranije, bez Boga, bez tebe, sigurno bih se zapitao zašto se ne bih oslobodio takvog života kao neke prljave košulje“, priznaće joj.

Njegov brak dolazi istovremeno sa Bizmarkovim ulaskom u političku arenu. Određene okolnosti su bile odlučujuće da napravi prvi korak. Kao i u ostalim delovima Nemačke, početak četrdesetih godina XIX veka u Pruskoj je obeležen rastućim previranjem. Vladavina Fridriha Vilhelma IV je započela 1840. pod povoljnim okolnostima. Nizom čvrstih odluka, novi suveren je želeo da pokaže svoju volju raskidajući sa strogošću pokojnog kralja. Kao vrhunac toga je osveštenje katedrale u Kelnu 1842, svečanost koju je kralj hteo da predstavi pod znakom solidarnosti vere i nacionalnog jedinstva.

Prisustvo Fridriha Vilhelma IV ovoj ceremoniji se slaže sa njegovom naklonošću prema idejama romantičarske politike. One su odjek njegovog zanimanja prema nemačkom srednjem veku u kome nalazi model političke organizacije i nacionalnog jedinstva. Pobornik „hrišćanske države“, on se udaljava od fridrihovskog tradicionalnog apsolutizma a da protivno tome nije popustio pred zovom liberalizma. Iako je naklonjen tradicionalnom predstavljanju interesa, držeći se božanskog prava, on gaji veoma živo neprijateljstvo prema bilo kom obliku ustavne monarhije. No, od samog početka njegove vladavine, raste uzbuđenje oko traženja ustava. Na više provincijskih sabora je traženo ujedinjenje u zajedničku skupštinu čitavog kraljevstva.

Uporni branilac prava

Prisustvo Fridriha Vilhelma IV ovoj ceremoniji se slaže sa njegovom naklonošću prema idejama romantičarske politike.

One su odjek njegovog zanimanja prema nemačkom srednjem veku u kome nalazi model političke organizacije i nacionalnog jedinstva. Pobornik „hrišćanske države“, on se udaljava od fridrihovskog tradicionalnog apsolutizma a da protivno tome nije popustio pred zovom liberalizma. Iako je naklonjen tradicionalnom predstavljanju interesa, držeći se božanskog prava, on gaji veoma živo neprijateljstvo prema bilo kom obliku ustavne monarhije. No, od samog početka njegove vladavine, raste uzbuđenje oko traženja ustava. Na više provincijskih sabora je traženo ujedinjenje u zajedničku skupštinu čitavog kraljevstva.

Novi stepen u pogoršanju situacije je pređen kada vlada želi da podigne zajam kako bi finansirala izgradnju železničke pruge između Berlina i Kenigzberga. Suočen sa rastom ovakve opozicije, Fridrih Vilhelm misli da je može razoružati zakazujući za april 1847. ujedinjen sabor (Vereinigter Landtag) na kome će poslanici iz osam provincijskih sabora predsedavati na smenu. Ako su neki u ovoj inicijativi videli popuštanje liberalizmu ubrzo će promeniti ton. Nadležnost skupštine će se ograničiti na izglasavanje novih poreza i zajmova. Za sve ostalo Fridrih Vilhelm zadržava vođstvo. Na njemu ostaje da odredi periodičnost okupljanja sabora. Osim toga, sabor će imati po drugim pitanjima samo savetodavnu moć.

Upravo ovde Bizmark stupa na scenu. Treba da zaseda na ovoj skupštini kao aktivna podrška svojim prijateljima pijetistima a naročito pod uticajem Ludviga fon Gerlaha, predsednika apelacionog suda u Magdeburgu. Odmah je zapažen čvrstoćom svojih stavova i oratorskim talentom. Njegovi govori odudaraju od opšteg tona rasprava. On se postavlja kao uporni branilac prava krune protiv većine koja se zalaže za ustavni princip. Paralelno tome, stiče reputaciju opreznog borca aristokratskih interesa, kao i položaj na kome ga njegov odnos sa fon Gerlahom učvršćuje. Ne smeta mu da bude provokator, uloga koju već primenjuje. Napadajući direktno „sveto pismo“ liberala, on poriče da se težnja za reformom ubraja među pokretače patriotskog pokreta iz 1813. Drugi put se izjašnjava, u ime vrednosti „hrišćanske države“, protiv jevrejske emancipacije.

Ujedinjeni Landtag se održao samo tokom dva meseca. Fridrih Vilhelm ga u junu radije raspušta nego da popusti zahtevima poslanika, koji uslovljavaju izglasavanje pozajmice za određivanje periodičnosti njihovog okupljanja. Međutim, kralj odbija ovakvu trgovinu koja bi otvorila put ustavnom režimu. Ovakvom odlukom je pokazao autoritet i nametnuo svoju volju. No, moguće da je ova pobeda bila mač sa dve oštrice. Brutalan kraj ovakvog iskustva hrani snažnu struju prepunu frustracije koja se može okrenuti protiv svog autora.

U roku od dva meseca Bizmark je izašao iz anonimnosti. Tokom svojih govora, on je sebe predstavljao kao nadu „konzervativne partije“. Osim toga, ovi govori su mu omogućili da ga primeti Fridrih Vilhelm. Ne mora dugo da čeka znak kraljevske naklonosti. Ovaj ga poziva na večeru kada im se putevi ukrštaju u Veneciji u junu mesecu. Prvi tu dolazi na odmor, dok se drugi tu zaustavlja na svom proputovanju tokom medenog meseca. Godinu dana ranije, jedan takav poziv bi bio nezamisliv. Ali posle epizode ujedinjenog Landtaga, Bizmark nije više mali pomerijanski plemić udaljen od aleja moći. Čak i ako se uzdržavao da mu to pokaže u Berlinu, Fridrih Vilhelm koristi priliku da mu lično da do znanja koliko je poštovao njegove odluke. Ove reči imaju vrednost kraljevskog ordena. To mu izgleda garantuje ulazak u veoma zatvoreni krug bliskih kralju i osigurava mu obećavajuću karijeru.

Potez koji razbuktava opšti požar

Početkom 1848. Bizmark je bio jako značajna ličnost. Neki su čak išli dotle da su u njemu videli preživelog iz nekog prošlog doba, „ostatak iz srednjeg veka“.

On pripada toj maloj grupi konzervativaca, mnogi bi rekli reakcionara, sposobnih da pristupe odgovornim zadacima kad bi Fridrih Vilhelm IV potvrdio svoju volju da preuzme stvar u svoje ruke, posle događaja sa ujedinjenim Landtagom. Međutim, razvoj događaja vodi ka drugačijem ishodu. Posle revolucije 1848. Bizmark se udaljuje od aleja moći. Njegovi stavovi ga isuviše suprotstavljaju novom pruskom političkom toku da Fridrih Vilhelm ni ne pomišlja da ga ponovo iskoristi. On ipak ne nestaje sa scene. Bizmark se tako pojavljuje kao glas opozicije, konzervativne partije koja se pojavila kao reakcija na revoluciju i kraljeve ustupke.

Ponovo pronalazimo korene revolucionarnom pokretu u Parizu. Februarski dani i pad Julske monarhije izazivaju talas, kome ne treba dugo da dođe do nemačkih zemalja. Pokrenut iz Rajnske oblasti i Badena se proširuje na teritoriju Nemačke. Na kraju stiže do Berlina 18. marta. U međuvremenu se dogodio takav politički potres koji uzburkava nemačku scenu. U Beču je 13. marta došlo do pobune i pada režima koji je Meternih proslavio. Kancelar, simbol reda ustanovljenog 1815, je prinuđen da da ostavku i da pobegne u izgnanstvo. Pod uticajem ovog pada popuštaju i poslednje brane.

Suočen sa rastućim nezadovoljstvom, Fridrih Vilhelm se pokazuje potpuno neodlučnim. Rastegnut između različitih partija, on počinje da se odlučuje za put ustupaka. Najavljeno je ukidanje cenzure i ponovno pozivanje na ujedinjeni Landtag. Međutim 18. marta situacija izmiče kontroli: vojska puca na masu koja se okupila ispred kraljevskog dvora. Daleko od toga da smiruje, ovakav potez razbuktava opšti požar. Vojska se veoma brzo suočava sa pobunjenim gradom. Krvave bitke se odvijaju tokom cele noći. Sledećeg jutra krajnji ishod dostiže brojku od 230 mrtvih. Potišten zbog ovih tragičnih događaja, Fridrih Vilhelm potpuno menja stav i naređuje vojnicima da obustave vatru i da se povuku iz Berlina, što je bilo protivno volji generala. Ubrzo potom se klanja leševima žrtava, da bi dva dana kasnije poneo boje nemačke nacije: crnu, crvenu i zlatnu. Obraćajući se Berlincima, drži govor kojim zaprepašćuje svoju okolinu: „Nosim ove boje koje nisu moje, ali ja ne želim ni krunu ni vlast, želim slobodnu Nemačku, ujedinjenu Nemačku.“ U proglasu objavljenom tog istog dana on zaključuje: „Pruska se od danas uliva u Nemačku.“ Govor koji dobija naročiti odjek, kroz sve nemačke države, u trenutku kada je započet pokret koji treba da dovede do izbora nacionalnog parlamenta. Uskoro je oformljeno liberalno ministarstvo od dva predstavnika rajnske buržoazije, Ludolfa fon Kamphauzena i Davida Hansemana; a zatim je ponovo pozvan ujedinjeni Landtag koji se raduje najavljenom skorašnjem ustavu i pun entuzijazma, skoro jednoglasno upućuje pohvale kralju. Samo dva poslanika odbijaju da se pridruže ovom horu hvalospeva: baron fon Taden i Bizmark.

Žan – Pol Bled

Prethodni nastavak

Sledeći nastavak

Danas online

[youtube]gY86ADsJvcY[/youtube]

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *