Ulogujte se / Kreirajte profil

Концепција књижевног лика Маргарите из романа „Мајстор и Маргаритa“ у светлу традиције и модерног – 1. део

Нема сумње да када се поведе реч о најзнаменитијем роману Михаила Булгакова мало шта има ново да се дода на виртуозност којом је роман написан, на сижејну структуру романа, на чврстину којом су махом сви мотиви повезани. О философској димензији романа има шта да се каже јер ово дело је још увек актуелно снагом којом је укорењено у философску мисао запада, али и личним ставом аутора према тој мисли и остаће актуелно још задуго. А утисци које роман оставља на своје читаоце тек могу да буду предмет дискусије, мада нам је познато какав ће став о овом роману превагнути. Ипак, верујемо да сам Булгаков не би желео (као сваки добар писац) да о његовом делу буду изречене коначне истине и да престане тумачење тог романа. Напротив, уколико оно својом ширином и богатством успева да се наметне читалачкој публици и изазове је на даља промишљања, то је тек знак да се ради о успелом делу. Нас је, конкретно, у овом случају подстакла на тумачење романескна појава насловне јунакиње и њен лик биће средиште наше формалне методе испитивања и (поновног) откривања овог романа.

Уз многобројне помаке у теорији о књижевности, њеној методологији и уз бројне експерименталне покушаје у књижевним делима, XX век изнедрио је и мисао о традицији као покретачком принципу у стваралаштву аутора. Та мисао Томаса С. Елиота о садашњем тренутку прошлости довела је до бројних преиспитивања књижевне баштине и новог стваралаштва са подлогом у миту, утуљеној баштини или наношењем нових значењских слојева познатим темама и мотивима. Примера ради Томас Ман своје упориште нашао је у стваралаштву Гетеа и философској мисли Ничеа и Шопенхауера; Борхес се позивао на Поа, Берклија, Џејмса и друге, а књижевност је видео кроз метафору вавилонске библиотеке; у песништву управо је Елиот утемељио пут којим ће касније поћи многи песници симболистичког наслеђа. Код нас ерудитизам je неговао Данило Киш, са ослонцем на Библију и Талмуд; у случају Борислава Пекића то је много шира књижевна и философска лектира. И не само они. Михаил А. Булгаков, да се вратимо на извориште рада, запутио се у преиспитивање фаустовског мотива, новозаветне приче о Исусовом страдању и жртвовању, представе о ђаволу, о добру и злу итд. Нас ће нарочито интересовати мотиви за које је Булгаков нашао упориште у традиционалној, усменој култури и предању – мислимо на Маргаритино повештичење.

Margarita over Moscow - Sergey Mosienko

Margarita over Moscow – Sergey Mosienko

Без поговора можемо тврдити да сваки књижевни лик има извор у глобалној културној традицији. У овом случају Булгаков започиње дијалог са том традицијом дајући јунакињи свог романа име Маргарита, свакако свестан чињенице да nomen est omen. Помоћу имена уводе се одређени мотиви: они се уланчавају, потврђују и/или пародирају. Тако Маргариту зазива почетни епиграф[1]  из Гетеовог „Фауста“; међутим, морамо да нагласимо да ће Маргарита бити уведена у роман тек у другом делу књиге, као последњи члан тријаде главних јунака: Воланд – мајстор – Маргарита. Маргарита је истовремено вечна и верна љубав, она се налази у непосредној близини Сатане и она је напуштена љубавница. Тако сагледана, Маргарита је хипостаза Гетеове Грете из чувеног дела. Ипак, не можемо никако тврдити да је посреди некреативно преузимање готовог књижевног лика, напротив!

Име је знамење: Маргарита свакако и самим именом асоцира на Грету (Маргарету). Међутим, значајније везе између та два лика ту престају[2].  На обликовање књижевног лика, поред језика, говора и мисли (дате кроз монологе, дијалоге, ток свести, њиховог делања) утиче и контекст, подтекст и иронија, односно иронијска дистанца коју писац својим књижевним јунаком успева да успостави у односу на постојећи лик. У том светлу Маргарита је дрска и непослушна рођака Гретина, која, иако их крв везује (подтекст), живи у другачијем свету (контексту). У роману тај свет је Москва 30-их година, у једној тоталитарној држави (СССР), у држави у којој не постоји слобода, где појединац своје вредности не може да искаже а да не буде обасут дрвљем и камењем (случај који је мајстор искусио наишавши на јавну и жестоку критику још необјављеног романа о Пилату и Јешуи) и где „већина нашег становништва је потпуно свесно и већ поодавно престала да верује у бајке о богу“ (Булгаков, 2009: 37) по речима Берлиоза. Услови ће бити испуњени за појављивање Воланда и његове свите која ће путем магије, односно несвакидашњег, успети да унесе хаос и необјашњиво у тај круто уређени свет. У дихотомији свакидашњег/несвакидашњег јунаци за које можемо да кажемо да су позитивни и који прирастају срцу читалаца – Воланд, мајстор, Маргарита, Бехемот, Коровјов, Азазел – у себи имају веће присуство несвакидашњег, ирационалног, магичног, мрачног. Чињеница да су они махом представници силе мрака не нарушава њихов интегритет; уосталом, видимо у мотоу романа да су они представници силе која чини зло, а опет чини добро. Булгаков помера угао посматрања књижевних ликова као и сагледавања појмова добро и зло. Али, о томе касније. Важно нам је да истакнемо да је у роману ухваћен сувремен тренутак градске средине и једно друштво које је отуђено и површно. У таквим реалијама потребно је посматрати Маргариту у склопу романа, као и њену вештичју појаву.

fac075c780b76075c944fb67c77e6fee

Као што смо рекли, Маргарита чини трећи члан низа главних јунака, уз Воланда и мајстора. Њен лик је значајан како за саму радњу романа, тако и за унутрашњу равнотежу, било у виду опозиције или у виду грађења чвршћих веза између других ликова. Већ је истакнуто да се догађаји у Москви 30-их година XX века временски и значењски ослањају на оне из I века нове ере  и тако чине роман у роману (видети: Деветаковић, 2004). Поред подударности календарских месеца (нисан/мај) и дана (ако се приповедање у „московском“ времену прекида у петак увече, у „јерушалеимском“ времену оно ће бити настављено у суботу ујутро), између ових двају времена постоје симболи који указују на апсолутно време – пун месец и сунце. Ово истичемо да бисмо доказали да је Михаил Булгаков нарочито обратио пажњу на композицијску хармонију у роману. Зато нас не чуди који су то елементи којима је успео да изгради и истакне лик Маргаритин у делу.

Из мајстореве исповести Ивану Бездомном[3] сазнајемо да се између њих брзо изнедрила љубав и да му је Маргарита била љубавница. Међутим, исто тако сазнајемо да је Маргарита била његова прва читатељка, први критичар и најзначајнија подршка (практично једина постојећа јер је мајстор живео у излоацији). Већ смо описали Маргариту као неку врсту романтичарског симбола верне и вечне љубави: она је спремна да запостави свој интегритет због посвећености мајстору. На једном месту она ће поистоветити себе са мајсторовим романом о Пилату, односно мајсторово спаљивање романа схватиће као одбацивање. У односу ова два лика Булгаков је намеравао да прикаже истинску топлу љубав у друштвено хладној Москви, а успео је и више од тога: створио је опозитни пар у ком је мајстор оличење пасивности, а она залагања, пожртвовања и борбе, тј. активног принципа.

3ea8bf77e157d1dd785755d048cf3bb6

Што се тиче односа између Маргарите и других ликова, навешћемо неке, готово таксативно. За годишњи бал Маргарита је Воландова краљица бала, она која дочекује госте. Од украса око врата носи тешку огрлицу у облику пудлице. Ако се присетимо прве појаве Воланда у парку код Патријаршијских рибњака уочићемо да је дршка његовог штапа у облику главе пудлице[4].  На истом том балу Воландове слуге Коровјов и Бехемот биће они који ће помоћи Маргарити да издржи и до краја одигра своју улогу домаћице. А последњи члан Воландове свите, Азазел, најважнија је веза Маргарите и Воланда јер он је први који омогућава контакт између та два света (наравно, по Воландовој жељи), а на крају њеног овоземаљског живота дароваће њој и мајстору смрт. Не случајно оставили смо Азазела за крај, јер од сусрета са њим почиње Маргаритино претварање у вештицу, што је главна тема нашег рада.

Маргарита експлицитно казује која је то главна невоља у њеном животу: „Моја се драма састоји у томе, што живим са човеком кога не волим, али сматрам да је недостојно да му уништим живот. Од њега нисам видела ништа друго до добро“ (Булгаков, 2009: 299). Приставши да дође код „безопасног и безазленог странца,“ Маргарита добија од Азазаела златну кутијицу са тајанственом помадом која је уводи у тај, на прву помисао, злокобни свет. Међутим, морамо најпре да уочимо један детаљ: у традиционалној представи вештица је готово увек стара жена. Уколико вештица роди девојчицу, она је мора, а након удаје и сама постаје вештица. „Вештице су старе, обично погрбљене жене истурене браде и дугачког носа, испод ког обавезно расту бркови (то је онај ‘крст испод носа’), упалих, крвавих очију и спојених обрва. Вештица се могла препознати и ако јој се загледате у око и у њему приметите свој обрнут, наглавце окренут одраз“ (Бодирогић, 2008: 160). А Маргарита је, сазнајемо, жена тридесетих година, свакако још увек млада иако јој је несрећни нестанак мајстора донео неколико бора и испијени израз лица. Дакле, она изгледом не подсећа на вештицу. Чудновата кутијица са помадом, међутим јесте део традиционалног репертоара који иде уз вештицу. Тихомир Ђорђевић у књизи „Вештица о вила у нашем народном веровању и предању“ пише о веровањима у вештице из различитих крајева Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе, Славоније и уопште Јужних Словена и скоро сва та предања имају додирних тачака у тој помади која наношењем на тело уз одговарајућу враџбину чини да се жена повештичи. Булгаковљева вештица чини исто, али изостају речи. „Вечерас, тачно у пола десет, потрудите се, скинувши се претходно потпуно нага, даовом помадом намажетелице и цело тело. Даље можете да радите шта хоћете, али се не удаљавајте од телефона. У десет ћу вам телефонирати и рећи шта даље да радите“ (Булгаков, 2009: 301), саветује јој Азазел. Изостају речи враџбине, али ће јој телефонски позив пробудити вештичју природу. Но, пре него што ће она открити своје нове моћи њено тело ће доживети благу метаморфозу: коса ће јој се уковрџати, очи позеленити, мишићи очврснути, лице подмладити, а тело изгубити тежину. Ово је први велики корак у Маргаритином животу који ће јој вратити мајстора, а први велики раскорак Булгакова са предањем. Горе смо видели како је забележен изглед вештица, а Булгаков се, уместо да се приклони том предању, управо од њега удаљава подмлађујући и витализујући своју Маргариту[5].

d2f53d77a97bc7fbd403f7f12a665747


[1] „… Па добро, ко си ти, на крају?

– Ја сам део оне силе што вечито

жели зло, а вечито опет чини добро.“

[2] Једна даља алузија постоји на роман Александра Диме. Наиме, у питању је роман „Краљица Марго“: на једном месту Воландова свита ће Маргариту назвати „краљица Марго.“

[3] Који као и Маргарита има средње име Николејевни.

[4] Пудлица је још један далеки одјек Гетеовог „Фауста“, али и пародирање схватања да се за вештице везују црне мачке.

[5] Постоје предања која истичу да се на гумну или под крушком, најчешћим вештичјим састајалиштима, могу наћи и млађе жене које су се повештичиле и које су изгледом младолике, али су та предања ређа (видети: Ђорђевић, 1953: 10-19).

За P.U.L.S.E Виктор Шкорић

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Концепција књижевног лика Маргарите из романа „Мајстор и Маргаритa“ у светлу традиције и модерног – 1. део

  1. Pingback: Koncepcija književnog lika Margarite iz romana „Majstor i Margarita“ u svetlu tradicije i modernog | Od knjige do duše

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *