Ulogujte se / Kreirajte profil

Mehanizam misli: Filozofija nauke i naučni metod

Sazrevanje naučnih potencijala čovečanstva je (bio) spor, dug, isprepletan proces rasta, sa naizmeničnim periodima stagnacije i meteorskog uspona. Kao potporni proces koji je navodio bistru ali bunovnu misao čoveka od antike do kompleksnosti moderne, razvoj filozofije nauke je evoluirao uporedo sa metodologijom, odvajajući nauku od mita i metafizike. Aristotelu, Bejkonu, Aviceni i Kunu dugujemo za velelepne teorije i praktična ostvarenja koliko i Njutnu, Darvinu i Mariji Kiri.

Platon i Aristotel (detalj sa Rafaelove freske "Atinska škola")

Platon i Aristotel (detalj sa Rafaelove freske “Atinska škola”)

Pouzdano se sme reći da savremene distinkcije između naučnika i filozofa nije bilo sve do XIX veka. Od samih početaka pisane istorije, svaki misaoni poduhvat, čak iako je imao i praktičnu stranu, pripadao je jednom jedinstvenom skupu što je obujmila filozofija prirode. Stvarnosti, u svoj onoj višeznačnoj i skrivenoj građi koja je čini onakvom kakva jeste (ili kakvom se pokazuje), vekovima se pristupa iz svih uglova, ali samo je nauka sistematska studija realnosti, zavisna od iskustva, posmatranja činjenica i testiranja istih; ona je ispoljavanje ljudske veštine da misli logički. “Pošto je objektivno dokazivo, naučno znanje je jedino pouzdano” (Chalmers). Kako, međutim, znati da li je zbilja pouzdano? I, kada smo kod toga, da je znanje – znanje, a ne zabluda?

Preci dva sveta

U kolevci zapadne civilizacije, staroj Heladi, došlo je do sudbonosne dihotomije, prvog zabeleženog raskršća koje je puteve razdvojilo na one za naučnike i one za filozofe. Kontrast Platonovog genija naspram Aristotelovog bio je igra arhetipa i dalekovidosti. Platon je čvrsto verovao da se čovek rađa sa znanjem o svemu, uspavanom u svesti, koje se budi procesom učenja. Njegovo je stanište bilo stanište dedukcije (izvlačenja zaključaka iz opšteg o pojedinačnom) – empirijsko znanje je samo lično mišljenje, govorio je, te su čula ta koja filtriraju znanje stečeno posmatranjem.

Za razliku od njega, Aristotelovo viđenje problema porekla znanja je poticalo iz poređenja sa onim što je već poznato i posmatrano. On je uveo termin “prvog principa” radi ilustracije njegovog verovanja da je sticanje znanja proces “kalemljenja” iskustva na ono što se već pouzdano zna i drži istinitim. Čuven je njegov odgovor na Platonovu “idealnu Republiku”. Takvo uređenje, naravno, podrazumeva i savršenog vladara, “Kralja-Filozofa”, mudrog i benevolentnog. Platonov argument je da takvo savršeno ljudsko biće može postojati, stoga je moguće naći i takvog kralja. Aristotel je kontrirao ovoj ideji nazivajući je nemogućim konceptom, jer on nije ni čuo ni video takvog čoveka u zabeleženoj istoriji. Drugim rečima, induktivno rezonovanje je potrebno da bi se ustanovile neke osnovne premise pre naučne demonstracije.

Ove dve škole misli rodile su deduktivno rezonovanje, jedan od kamena temeljaca naučnog metoda. Aristotelova upotreba dedukcije je za cilj imala mišljenje da se svaka pojava može objasniti razumom, sve dok je prisutan prvi princip. Kleo se u posmatračke nauke i izvršenje merenja i opservacija – konkretno, to je postizao razvrstavanjem mnogih životinja u porodice i opisom hidroloških ciklusa. Ova svojevrsna “šizma” je uzrok zbog koje se Platon često naziva Ocem Filozofije, a Aristotel Ocem Nauke i naučnog metoda.

“Nauka je organizovano znanje” – Herbert Spencer

Izvan Starog kontinenta

Avicenna

Avicenna

Kulminacija i pad uticaja grčkih polisa odložila je do daljnjeg uspon teorijske nauke i kontemplacije nad njom. Nezadrživa ekspanzija rimske vučice, mačem i ognjem, pretpostavljala je praktičnost nad svemu ostalom – što je crta svojstvena i izvorištu isključivo primenjene nauke sa centrom u najvećem gradu Apenina. Sklonosti pre-Rimskog sveta antike ka filozofiranju stupile su u spoj sa tehnikama meditacije o prirodnom svetu hindusa preko treće strane – islamske kulture.

Tokom ranog srednjeg veka sa evropskog tla je isčilelo nasleđe oduševljenosti umom i telom, anatemisano dogmama trvrdokornog hrišćanstva. Kriza znanja nije se odrazila na države bliskog Istoka čija je tradicija i realtivna mirnodopska politika omogućila svojevrsno zlatno stoleće sa osvita X i XI veka. Ibn-Sina, zapadu poznatiji kao Avicenna, jedan je od najplodonosnijih islamskih filozofa, hemičara, filozofa, logičara, matematičara, poeta, psihologa, teologa i državnika bilo kog doba. Osim što je utro put modernoj farmakologiji svojim poznatim delom Kitab al-Shifa’ (“Knjiga lečenja”) i medicinskim kanonom Al-Qanun fi’l-tibb, jedan je od prvih mislilaca koji je uveo metafizičku sliku Boga u pitanja saznanja, ali i verovavši da su prva etapa sticanja istine univerzalna pitanja, a druga i konačna eksperimenti. Tokom zatočeništva, stvorio je jedan od do tada najvećih misaonih eksperimenata kojim je dokazivao samosvest čoveka i supstancijalnost duše.

Ibn al-Haytham

Ibn al-Haytham

Ibn al-Haytam, konačni proponent univerzalnosti muslimanskog duha tog vremena, načinio je izdašne kontribucije principima optike, inježnjeringu, fizici, konceptu inercije i prvom zakonu kretanja još pre Njutna, reformi Ptolomejske astronomije, ali i nauci u totalu, premijerom naučnog metoda. Formulisao je savremen kvantitativan i empirijski pristup nauci (najpre fizici) u sprezi sa značajem koji je Avicenna pružio eksperimentima. Radom na vizuelnoj percepciji i optičkim iluzijama, udahnuo je dah života i eksperimentalnoj psihologiji, na osnovu čega možda nije ni preveliko čudo što je prvi ispravni opis camere obscure baš njegov uspeh. Međutim, ono po čemu je on najsudbonosniji za našu priču su koraci od hiljadu milja za progres filozofije prirode – ujedinjenje indukcije predviđanja i generalizacije sa dedukcijom eksperimenata. Ništa manje bitno po razvoj naučnog duha nije bilo njegovo insistiranje na pogrešivosti naučnika i apel da budu otvoreni za kritiku. Uvidevši odakle dopire ta misao, Al-Biruni je nadogradio ovaj filozofski princip jamčivši da je eksperimente neophodno izvršavati po više puta usled fluktuacija do kojih dolazi sa svakim i da ponavljanje jedino neutrališe greške.

Preporod

Iluministički plam zatinjio je još jednom nad prostorima od Atlantika do Urala uporedo sa sve većom napregnutošću ka apsolutnom koji je obuzimao evropskog čoveka – apsolutnom vlašću, apsolutnim znanjem, apsolutnim duhom. Sa Renesansom, Kopernikanski obrt uslovio je nov nemir potrage za utopijom sveta pomirenog sa Starim vekom i novim, u kojem crkva nija opravdala svoju samonametnutu ulogu cenzora i mentora svega pod kapom nebeskom. Priroda stvarnosti

Francis Bacon

Francis Bacon

izmicala je svoju senku sa revolucionarnim delom, Galileja (koji je još onomad naglašavao potrebu za racionalizmom, kao i matematikom i geometrijom kao idealnim oruđem idealizacije koncepata), Đordana Bruna, Tiho Brahea, ali pre svega, Francisa Bacona. Zaštitnik nauke (“Nauka je slika istine” i “Znanje je moć” njegove su krilatice) i induktivnog metoda (iz kojeg se iz pojedinačnog izvode zaključci o opštem) kao osnove naučnog reznonovanja, osmislio je osovinu “činjenica-aksion-zakon” do koje se stiže eksperimentisanjem, posmatranjem i testiranjem hipoteza. U kontekstu njegovog vremena, takav metod je bio srodan sa hermetizmom, alhemijom i okultnim učenjima. U knjizi Novum organum (“Novi metod”) raskrstio je sa aristotelizmom (koji je u načelu smatrao tačnim, ali mu je falilo “adaptacije na stvarnost”) i naglasio da je ključno sakupiti što je moguće više podataka i izvesti uopštene zaključke nakon toga, sve vreme vodeći računa da strane pretpostavke ili teorije ne utiču na nalaze koji proizađu odatle.

Bacon je verovao da je univerzum u svoj svojoj gigantskoj kompleksnosti, neobjašnjiv dedukcijom i Aristotelovim prvim principom, u čemu se sa njim slagao i Dekart, poučen vlastitim neuspehom da učini upravo to, uz asistenciju božanskog principa u koji je verovao. Snažna semiotička osnova Baconovog empirizma je privukla i uticala na mnoge entuzijaste ali i gigante poput Njutna, Loka, Voltera, Huka, Kanta…

Christian Hyugens je bio propagator hipotetičko-deduktivnog metoda, prvi u istoriji – posredi je postupak u kojem naučnik postavlja hipotezu i zatim dedukuje verovatnoću njene tečnosti, empirisjkim posmatranjem. On je nauku i matematiku tretirao kao dve zasebne oblasti, odvajajući ih po ideji da matematika (posebno geometrija) može da dokaže nešto van sumnje, dok nauka ne može, bar ne nedvosmisleno. U ovom periodu (XVII vek), metafizička filozofija i istorija filozofije nauke se konačno razmimoilaze. Huygens i Njutn su se slagali u tome da nauka ne može da pruži definitivne odgovore, već samo verovatnoću tačnosti određene pretpostavke.

“Nauka je ono što se zna, filozofija ono što se ne zna” – Bertrand Russell

Divizije i konačno uobličavanje

Do XX veka počele su se javljati sumnje da li se filozofsko znanje treba posmatrati odvojeno od naučnog, kao drugačija vrsta razumevanja. Ono što ne ide u prilog tim težnjama jeste da ljudi koji su razvili naučni metod nisu uopšte bili naučnici. Drugo, empirizam koji je u srcu naučnog metoda je filozofsko gledište velike većine naučnika. U XIX veku, filozofsko-naučna debata je poprimila nov tok. Crvka je bivala ugrožena onim što je zvala podrivanjem verskih učenja u režiji nauke. John Herschel se uhvatio u koštac sa ovom, ispostavilo se, večnom i vrelom debatom koja će tek u XX veku uzeti maha, i podsetio da se nauka ne bavi ispitivanjem religijskih verovanja niti pitanjem postojanja Boga. Osim toga, on je radio na daljem profinjenju Baconovog i Huygensovog rada.

krug-rezonovanja

Tek u viktorijanskom dobu je spontano preduzeta “šizma” filozofije na onu koja se bavi naukom i onu čiji je predmet teologija. Rastuća sekularizacija navela je filozofe da se priklone ili jednom ili drugom taboru i na koncentrisanje na razbistrivanje sve brže akumulacije naučnog znanja i nicanja novih grana i disciplina.

A bilo je to vreme do tada nezapamćenog gomilanja novog znanja i prodora svežeg progresa. Darvin, druga industrijska revolucija, atom, sve više komplikovanija politička svetska politika…sve to zahtevalo je dublju nego ikad specijalizaciju filozofa za određena polja nauke, pokrenuta sada, po prvi put u istoriji, i etičkim pitanjima – isprva “stidljivo” i na mala vrata. Pjer Dijem je načinio posebno radikalan rez odvajajući fiziku od ostalih naučnih disciplina, baš kao što je tokom XVII veka izvršena separacija te nauke od filozofije smatrajući je jezgrovito različitom, pre svega strukturološki, jer je u velikoj zavisnosti of teorije i matematike. Bio je poklonik holizma, protivljenja izdeljenog posmatranja univerzuma kao se na ovaj način percepira kao isprepleten, međuzavisni entiteta.

Najveće ime filozofije nauke XX veka, doba munjevitih i sumnjivih napredaka, tek je trebalo da se pojavi. Karl Popper, britanski filozof austrijskog porekla, oštro je podvukao da je metafizika nepodložna posmatranju i da stoga nije nauka. Osnovno pitanje čija rešenja filozofija nauke treba da uzima u obzir je o razgraničavanje (demarkacija) nauke od ne-nauke i

Karl Popper

Karl Popper

pseudo-nauke. Osnovni princip logičkog pozitivizma (grana kombinovanja empirizma sa racionalizmom u okviru koje su delovali Russel, Wittgenstein, Carnap…) je verifikacija – da iskaz ima naučno značenje samo ukoliko se može dokazati da je tačan ili netačan – tj., proverljiv. Popper je, neprijateljski raspoložen prema indukcionizmu, obrazložio da je ključna odlika nauke falsifikacionizam – opovrgljivost hipoteze ili tvrđenja, tj. mogućnost da mogu biti kontradiktovane posmatranjem ili ishodom eksperimenta. Problem sa njegovim razgraničavanjem je što, ako se filtriraju kroz ovako usku definiciju, antropologija, društvene nauke, pa čak i psihologija, nisu nauke, jer zavise od studije slučaja što nije podložno opovrgljivosti.

Posebno je interesantna Popperova varijacija na temu teorije verovatnoće. Što je teorija “logičnija” i verovatnija, to je njena naučna i informativna vrednost manja. Za istinski naučni progres, od najvećeg značaja su najmanje verovatne teorije, od kojih se mora pažljivo izdvojiti “kukolj” besmislica.

Svojim najvećim “patentom” – smenom paradigmi – Thomas Kuhn se upisao među najuticajnije filozofe nauke XX veka. U knjizi Struktura naučne revolucije, jednoj od najcitiranijih akademskih knjiga svih vremena, filozofija nauke je značajno približena istoriji nauke, odnosno celovitom razumevanju nauke kao organizma koji se razvijao kroz vreme minimalnim rastom, koji nije linearan i kontinuiran, a nakon čega usledi revizionarna revolucija, velika promena u bazičnim pretpostavkama vladajuće teorije ili nauke. Ova smena temeljnih teorija je ono što se naziva smenom paradigmi. Osim što je negirao ideju nauke kao kumulativnog znanja, važećeg za aristotelovsku tradiciju, to šta čini naučnu istinu, rekao je Kuhn, defniše i opšta jednoglasnost naučne zajednice.

Kunova "Struktura naučne revolucije"

Kunova “Struktura naučne revolucije”

Ni filozofija nauke nije oblast izuzeta od pojave izvesnih enfant terrible-a, buntovnika koji svojom anarhičnom vizijom doprinose svežoj budnosti i neočekivanim a korisnim vijuganjima. Paul Feyerabend je bio veliki oponent Poperovog kritičkog racionalizma; disident uzvišene mašte koji se protivio svakoj privrženosti naučnom metodu jer je “zabranjivao slobodan protok ideja” i naglašavao da ga malo naučnika uopšte prati. Nije verovao u striktne definicije onoga što obrazuje nauku. 1978. godine je u svojoj prekretničkoj knjizi skovao termin “epistemološka anarhija” kao oličenja principa “sve može”, verujući da dobar naučnik može razviti dobar samostalan metod koji može da se primeni na određeno polje istraživanja.

Premda je nauka oblik znanja sve manje u domenu poimanja “običnog” smrtnika, zbog sve čudnovatijih oblika i koncepata koje kao da ponovo gaze u područje metafizičkog, pa čak i natprirodnog, praćenje njenog progresa je poželjno iz nekoliko razloga. Poznavanje mehanizama njenog nastajanja i metamorfoza učiniće da zavolimo svu lepotu sistematski sortiranih činjenica u dubokoj međuzavisnosti – i kada se setimo količine mentalne gimnastike koja u to ime, poput jednog gigantskog vanserijskog salta, istrajava bez konca, ne obazirući se na kulturne barijere – razumećemo zašto je upravo misteriozno, izvor sve nauke i umetnosti, ono najlepše što možemo da iskusimo, kako je ispravno primetio veliki Ajnštajn.

Šta je naučni metod?

Konstrukcija tehnika koji drastično menja i unapređuje naše viđenje sveta, istražuje fenomene i revidira staro znanje se naziva naučnim metodom. Iako je razvijen mnogo pre njih, tek su mu Galilej, Njutn i Bejkon prokrčili put do statusa neizostavno obavezujućeg pri svakom istraživanju.

Uopšteno, receptura naučnog metoda se svodi na sledeće korake: 1. posmatranje – sticanje znanja opservacijom i iskustvom (empirizam) 2. hipotetisanje – predlaganje objašnjenja za posmatranu pojavu (induktivizacija generalizacije) 3. predviđanje – pretpostavljanje onoga što će se desiti pod određenim uslovima na osnovu hipotetisanja 4. verifikacija – proveravanje predviđanja eksperimentima 5. procenjivanje – razmatranje rezultata eksperimenta i predviđanja kako bi se ustanovilo da li je hipoteza bila validna 6. objavljivanje – omogućavanje drugima da testiraju rezultate i poboljšaju prvobitnu hipotezu

research-process

Neki koncepti filozofije nauke

Ovaj pojmovnik nekih od upotrebljivanijih principa u naučnoj metodologiji i, uopšte, promišljanju o stvarima, nipošto nije konačan i jedini. Kao što ni kompletna, detaljna istorija filozofije nauke ne može stati u jedan novinski članak, tako je i ovo kolekcija tek najzanimljivijih i opštijih načina naučne istrage.

Okamova oštrica – na osnovu pretpostavke da stvarnost mora biti osnovana na jednoj stvari, najjednostavnija teorija koja objašnjava većinu stvari je najbolja. Ovaj princip je pripisan engleskom fratru i logičaru Vilijamu Okamskom i takođe se zove princip parsimonije (najjednostavnije rešenje problema od mnogih mogućih). U najjednostavnijem obliku, Okamova oštrica kaže da ne bi trebalo praviti više pretpostavki nego što je potrebno i da je rešenje zagonetke u onoj najprostijoj.

Koherentizam – u epistemologiji, koherentizam je teorija opravdanja. Da bi verovanje bilo opravdano, ono mora pripadati koherentnom sistemu verovanja – odnonso, sistemu čiji su članovi međusobno logički dosledni i povezani. Tu doslednost, tipično, sačinjavaju tri komponente: logička konzistencija, relacije objašnjenja i razni drugi induktivni odnosi.

Nemogućnost testiranja izolovane teorije – Dijem-Kvjanova teza kaže da istraživač uvek mora dodavati pomoćne hipoteze kako bi pravio predikcije koje je moguće testirati. Kao jedna najeminentnija ilustracija ove teze uzima se neuspeh da se u XIX veku predvidi orbita Urana – zbog toga se nisu odbacili Njutnovi zakoni, već je napuštena hipoteza da ima samo sedam planeta u našem Solarnom sistemu. I, zaista, kasnije je otkrivena i osma planeta, Neptun. Kao posledica Dijem-Kvajnove teze, uzima se da je svaka teorija kompatibilna sa epirijskim posmatranjem ako se upotrebi prigodna ad hoc hipoteza.

Problem realizma – verovatno najveća briga u filozofiji nauke današnjice koji se tiče interpretacije teorija. Uzimom, na primer, da imamo neku teoriju gravitacije (kao što imamo) koja objašnjava zašto jabuka pada kada je bacimo sa vrha neke zgrade. Pošto gravitaciju ne možemo doživeti svojim čulima osim onoga što smatramo njenom manifestacijom, možemo li reći da je gravitacija stvarna? Možemo reći da gravitacija koja se odnosi na stvarnost postoji. Međutim, mnoge naše teorije u prošlosti su se ispostavljale netačnim i zamenile su ih druge, što nas upućuje na to da bismo trebali da budemo oprezniji kada se izjašnjavamo šta je stvarno a šta ne. Iz toga su se izrodila pitanja poput epistemoloških (“Da li je znanje o svetu moguće?”), metodoloških (“Koje su najbolje metoda za lov na znanje?”), etičkih (“Da li moralne vrednosti postoje u stvarnosti?”), semantičkih (“Da li je istina objektivna relacija između jezika i sveta?”) itd.

Za P.U.L.S.E: Andrej Vidović

2 komentara na tekst Mehanizam misli: Filozofija nauke i naučni metod

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *