Ulogujte se / Kreirajte profil

Moje meditacije o Njegoševim meditacijama

Njegoš, pre svega poeta, posle svega pesnik, ali je u tom pesništvu zabeležena kosmička drama stvaranja i drama nešeg individualnog postojanja.

Prošlo je više od dva veka kako je rođen pesnik i vladar Petar II Petrović Njegoš, pesnik za koga upravo važe njegove reči iz njegove ,,Bilježnice’’ da je  ,,čovek umno zrno bačeno u prozračnu brazdu vremena’’. Samotni cetinjski pesnik. Verovao je do kraja da je svetlost kao umnost naše duše dokaz da pripadamo ne samo prirodi, već i besmrtnom obliku duhovnog postojanja. Njegoševa klasična lepota i sjajna pojava, znak je harmonije duha i tela, i onih uzvišenih darova na kojima se ukrašen ,,nad milionima drugih’’ zahvalio Bogu. Njegoš nam ukazuje da je lepota kao božanska poezija uzrok fizičke lepote, i tu prelesnu divotu i njenu spiritualnost i krasotu obuhvatio je u Luči mikrokozma. Satkan od žara ,,zapaljene duše’’, sposoban da se kreće kroz prostor i vreme, poezijom je probijao koprenu obmotanu nad čovekovim ograničenim mogućnostima znanja, sa ciljem da poezija postane put istine i istina puta na kojoj se stiču sva saznanja o tajni stvaranja i tajni čovekove sudbine.  Njegoš je svestrani genij, pesnik, mislilac, poeta i filozof koji je spajao jezikom pesništva filozofske ideje, religiozni doživljaj i pesničku sliku u jedinstveni simbol. Nema nijednog značajnog pitanja egzistencijalističkog ili filozofskog, istorijskog plena ili najšire metafizičke ravni koje njegov radoznali intelekt ne nastoji da pesničkim načinom objasni. Njegoševo poetsko kazivanje je mišljenje uliveno u slikovitost pesničke forme, sa idejom da se dokuči suština. Tako on govori pesnički, ne samo zbog lepote poetskog jezika i estetskih vrednosti poezije, već prevashodno njega zanima sama istina.

U celom našem kulturnom nasleđu, Njegoš je original po tome što je uspostavio svojom poezijom, simbolima i porukama vrednost našeg jezika, običaja, morala, istorije ali i političkih i društvenih prilika, postavši uzor kulturoloških obrazaca na kojima se osnovi slojevitost identiteta Crne Gore. Istovremeno, on je duboko ostao posvećen filozofskim idejama o smislu postojanja i stvaranja, inspirisan da odgonetne zagonetnost životnog bitisanja.

Petar II Petrović Njegoš

Ovaj radoznali duh zavetovan saznanju, imao je unutrašnji žar, eros – takav da je zapaljenost njegove duše sagorela njegov mladalački polet tela, posedovao je skrivenu opijenost kojom je nadahnuta pesma Noć skuplja vijeka. Pre svega, on je poeta,  posle svega poeta. Njegoš pripada onoj vrsti stvaralaca u evropskoj civilizaciji čija briljantna misao sadrži pojmovnu celinu. Na svim bitnim pitanjima on pravi misaone sinteze koje u sebi sadrže nedvosmisleno jasne poglede. Ako pogledamo u celini Njegoševo književno delo i njegovu bez sumnje vanvremensku poruku, možemo s pravom zaključiti da pesnik o suštinskim pitanjima postojanja i samog smisla bića sveta, ima pouzdano stanovište i intelektualno postavljene odgovore. Na tim sigurnim polazištima u ontološkoj ravni, Njegoš će temeljiti svoje ideje o politici, istoriji, društvenim kretanjima ili običajima sadržanim u tradiciji narodnog duha. Njegoš je čvrsto, u temelju bića, uspostavio umnost i um kao zakon (logos) postojećeg, koji se kao idealna norma manifestuje u prirodi kao lepota, u međuljudskim odnosima kroz moral u ljudskoj istoriji kao pravednosti. Pravednost koja ,,toržestvuje’’  i ne dozvoljava da je zlo pobedi. I ta ontologija pravde i napori u očuvanju pravednosti u temelju je zemaljskog i nadzemaljskog oblika postojanja.

Njegošev idejni koncept predstavlja celinu koju će on izražavati podjednako u svim svojim delima, i sukobe u sudarima dobra i zla, sagledavši iz najviše ravni kao pobedu svetlosti nad mrakom, poredka nad haosom, pravde nad svim oblicima nasilja. Njegošev konačni sud uvek je bivao izveden iz njegovih iskustava, ne toliko njegovog filozofskog obrazovanja, koliko istinske životne mudrosti, jednog promišljenog razumevanja pravila života u kome ,,pravde ime treba da svetkuje’’ sve što je uvedeno u život. Njegoš ima duboke pesničke zaključke o postojanju i pretpostojanju, pita se o smislu večnosti i vremena, prostora i kretanja, pravde i morala, svetlosti i lepote, da bi na tom temelju došao do odgovora o smislu našeg življenja.

Pesnik iz porodice vladara i pisaca, sjedinjen zauvek sa Lovćenom, postao je svetionik, duhovna mera kojom se od tada meri sve što je vredno, u duhovnoj istoriji Crne Gore. Njegoševo poetsko kazivanje nastalo u zanosu intuicije i razuma, to razotkrivanje mišljenja u poeziji, znak je da je poezija postala spona različitih kultura i civilizacija, delo neuporedivo, nemerljivo i samodovoljno kao svedočanstvo do koje uzvišene tačke može uzrasti duhovnost ovog prostora.

.

Noć skuplja vijeka

Možda jesmo nosioci ljubavi, ali ljubav će zauvek biti tvorac nas. Ona je nepresušni izvor, inspiracija pesnicima i piscima. Ljubav budi ono najlepše u čoveku. Ona je retko blago koje nas prati kroz  ceo život. Pesnici je opisuju kao poseban doživljaj koji se ne može opisati rečima.

Petar II Petrović Njegoš je bez sumnje, po mišljenju mnogih, najveći pesnik našeg jezika, koji spada među najznačajnije sinove južnoslovenskog podneblja. Umetnička reč je pratila njegov život od kolevke do groba. Ona opisuje duboke, mračne provalije i visoke vrhove u ljudskim sudbinama, emocijama i mislima. Razapeta je između dva suprotna pola: između sreće i nesreće, nade i očaja, radosti i tude, ljubavi i mržnje, života i smrti, hrabrosti i straha, osvete i opraštanja, između Boga i prirode. To posebno važi za poeziju, koja je suptilni odsjaj talasanja ljudske duše, jer pesnik opisuje ona duboka lična i istovremeno univerzalna ljudska osećanja, koja obično tiho i tajno doživljava svako ljudsko srce, koja svi mi poznajemo, ali koja može tako razumljivo, iskreno, hrabro i lepo da izrazi samo plemenita duša, i koja može da zapiše samo brižljiva ruka nadarenog umetnika.

U Njegoševom životu i poeziji bilo je žena, odnosno ženskih likova, koje su ostavile trag u njegovom stvaralaštvu. Njegoševa prelepo doživljena ljubavna ispovest počiva u pesmi ,,Noć skuplja vijeka’’. Te stihove možemo mirno uporediti sa najlepšim ljubavnim pesmama u čitavoj svetskoj književnosti. Ova ljubavna pesma, bez sumnje predstavlja potpuno drugačiju tvorevinu od svega  što je Njegoš napisao. On govori o noći koja je vrednija od čitavog života, nenadmašno opisuje susret dvoje mladih, jednog duhovnika, ,,pustinjaka’’,  zamišljenog mladića koji uživa u lepotama jedne primorske noći, pod ,,plavom Lunom’’ i jedne ,,vile’’ koja se odnekud pojavljuje pred njim, koju on opisuje kao jedinstvenu, bisernih očiju, plemenite duše. Ova danas čuvena pesma dugo je čekala da bude objavljena bez tih izmena koje je tuđa ruka naknadno unosila pretvarajući možda njegov lični doživljaj u neki apstraktan. Ta predivna vizija zvezdane i mesečne letnje noći, na obali mora, začinjena čarima i lepotom žene, njenim odsjajem u očima mladog čoveka, svim onim što u takvoj noći može doneti mladost i taj ,,susret najlepši na svetu’’, susret dvoje mladih zaljubljenih, sročena je u 64 šesnaesteračka stiha. Počinje nenadmašnim uvodnim opisom noći u kojoj će se odigrati i ta nezaboravna ,,drama’’, kada je i jednom duhovniku krasota žene ,,razvijala umne sile’’.  Dok Perast još uvek pohode modri talasi i dok plava luna još uvek nebo krasi, na Lovćenu Vladika kao spomen stoji, dok umesto njega zbori ,,Noć skuplja vijeka’’.  Crkveni je zakon ostao u mraku te letnje noći, nakon što je požudno oko ispratilo Dijanin hod, a raspletene kose rasplamsale čežnju. Ljubav se vinula iz tame, u naručje raskošne crnokose lepotice. Muzika ljubavi koja je tajno naselila božanske prostore, stopila se sa morem. Ljubav je tekla kao beskrajna reka. Sve zemaljsko i kosmičko u vodu je palo. Noć je postala skuplja, večnija veka. Pesma ,,Noć skuplja vijeka’’ postaje greh.

Njegoševa Bilježnica je ostala da nam oda tajnu. Svaka reč nam omogućava da idemo ka mističkom rešenju pesme. Njegoš na magičan način pomera fokus. Zbližili su se a zatim udaljili, a meseca nestaje.

,,Noć skuplja vijeka’’ je bez premca kruna čitavog Njegoševog pesništva, a nama služi kao dokaz da se ni Vladika nije uspeo izboriti sa ženskom lepotom.

.

Njegoš o pesničkoj misiji

Pesnici još u antici počinju da pupe u najlepše ruže ovog sveta. Njihov svet je poseban, onakvih boja kakav je prozor kroz koji ga posmatraju. Dospeti u taj svet, postati deo njega, mogu samo posebni ljudi, oni koje je izabrao Svevišnji, darovao im poseban talenat i na taj način ih pretvorio u zvezdu koja se nikad neće ugasiti. Jedna od zvezda koja večno gori jeste naš Njegoš, koji se zariva svetu i životu pod kožu, otkrivajući tako kroz poeziju, najdublje životne tajne.

Njegoš nas svojom poezijom, otkrivajući nam te najdublje životne tajne, uvodi u lavirint pesničkog sveta, u kojem ćemo se izgubiti ako ne živimo tu umetnost i tu poeziju. Pesnik miluje svet, smatrajući ga svojim, mada mu se ponekad čini tako dalekim i tuđim. On oseća žeđ za životom. Pokušava da se izbori za neki drugačiji, pravedniji svet, a biva duboko uveren u nemoć ljudskog roda da ovaj svet pretvori u pristojno mesto za život ili smrt. Biva uveren u moć da se pronađe život pre smrti, pre nego što se počne tragati za životom posle smrti. U moć da se poveruje u život kako bi se na kraju poverovalo u smrt, i obrnuto, da se poveruje u smrt, kako bi se poverovalo u život. Pesnik traga, posmatra izdaleka, ljubi, a zatim i stvara. Tajna pesnikovog stvaranja isto je tako duboka i neobjašnjiva kao i tajna Božjeg stvaranja. Pesnik ne ćuti svoju reč. On otvara prozor svoje duše, u tišini pogledom grli more, dušom udiše sneg, a srcem voli život. Pesnik je i lutalica i beskućnik, koji se smeje i plače dok mu duša sniva, ne znajući za prolaznost koja biva u vremenu.

Tako zamišljen, mudar i slatkorečiv sve što postoji pretvara u stihove. Ali nije ni kod njih sve tako lepo. Nečije su sudbine kao bore na licu starca koji mirno sedi za šankom i ispija gorku času zaborava. Nečija su lica toliko pregažena životom da liče na izgužvano ćebe koje se nalazi među nogama nekog ko pati od nesanice. Ali i to je pesniku dovoljno, jer se on ne rađa već je Bogom stvoren, potomak je zvezda i mladog meseca, ne zna za starost i godine, a nebo i zemlju dugom preseca. On je zreo, još dok je mlad, kao da živi hiljadu leta. Najviše slavi svog svetog Tvorca. Iako je zarobljen i zanesen u svojoj mašti, on će vek provesti stvarajući sa istim žarom u svetlu i tami. U samoći stvaranja naginje se i napinje izvan sebe prema onom najvišem. U tom ekstatičnom stanju otkriva se dubina sveta. Pesnički, tvorački akt otkriva punoću života i izvor postojanja kroz otkrivenje besmrtnosti, a otkrivenje te najdublje tajne čoveka i sveta otvara vrata čovečnosti čoveka. Ta čovečnost se izliva i otkriva iz pesničkog i religijskog iskustva koja potiču iz otkrovenja. Najbliži od svih umnih stvorenja Bogu jeste čovek, pesnik. Kao božanski nadahnuti stvaralac, Njegošev pesnik smatra svojom svetom obavezom da tumači Božja čudesa iz sveta prirode. Ruku i misao piščevu vodi Bog, i kroz delo pesnikovo govori upravo Svevišnji i Svemogući Tvorac. Njegoš nam daje do znanja da je nemir stalno stanje pesnikovog duha, koji traga za suštinskim istinama o prirodi, životu i čoveku spajanjem duhovnog i materijalnog, do kojeg dolazi u trenucima posebnog božanskog nadahnuća.

Njegoš, koji je Božiji dar za nas, koji bdi nad nama i obasjava nas večnim plamenom, zbog čega smo privilegovan, nagrađen i Božjom rukom pomilovan narod. Vladika Rade je veliko ime koje pamtimo, izgovaramo, poštujemo i slavimo. Ime koje je istorijom zasluženo, otporom i trajanjem, hrabrošću i mudrošću, moralom i patnjom. Prastara je njegova propoved. Prastara i uvek nova. Njegoševska. Sveprisutna. Sudbina mu je namenila tešku ulogu vladara. A Njegoš ju je hrabrošću i duhovnošću oplemenio. Pred licem života se nije pretvarao. Dao mu je svoje zanose i padove, napore napetih žila, svoja pregnuća. Ono što priroda ostavi nedovršenim, nadogradi veština. Oplemeni, ulepša, obogati čoveka. Nepokoriva je snaga duha. Ništa je ne može savladati – ni ropstvo, ni siromaštvo, ni bolest, ni smrt. Neiscrpne su teme poetske duše Njegoševe. Zbog toga su bezgranične njene mogućnosti. Razboritost je kormilar Njegoševe misli. Mudrost ga je poučila istini. U amanet smo dobili reč i čojstvo. A šta bi bio čovek bez to dvoje? Neskladna gomila znanja, sličan mašini. A čovek ne sme biti mašina. Zavapiće za svojim ljudskim ciljem, kad-tad.

Reč je kreacija ljudskog uma, koja izaziva treptaj duše. Pobuđuje misao, ili je produbljuje. Njena lepote je čudesna, a sila nenadmašna. I kao svako dobro delo, nastaje iz najčistijih pobuda. Slobodna je. I večna. Ne traži dužnike. Ne znam kako… Kao da neka nevidljiva ruka ponekad nebom ispisuje najtananijim linijama:

Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi!

.

Za P.U.L.S.E Teodora Perović

Lektura i korektura: Milica Veljković

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *