Ulogujte se / Kreirajte profil

”Biti Džon Malkovič ”- obogaljena individuacija

”Čim čovek hoće da izbegne sve rizike i hoće da iskusi život samo u svojoj glavi, u formi predstava i fantazija, čim se preda razmišljanjima ‘kako je trebalo da bude’ i kako ne bi pogrešio želi gde je moguće da podržava druge, za njega nema nikakve šanse za samostalni vlastiti razvoj.” Ove reči Jolande Jakobi, izražene u knjizi ”Put individuacije”, su mi se učinile kao dobar šlagvort za ono o čemu planiram da pišem. Ukratko, posvetiću se pitanju procesa psihološke diferencijacije čiji je cilj individualni razvoj osobe, a koji se odvija preko ili uz pomoć arhetipskog ideala celovitosti i zavisi od toga koliko je zdrav odnos između Ja i nesvesnog. Još bih naglasila, na početku, mada ćemo se tome vraćati više puta, a na razne načine tokom ovog pisanija, cilj individuacije nije dosegnuti ili postići savršenost. Ukoliko čovek teži baš tome, do razvoja ne dolazi. Nema individuacije, čak i ukoliko ima preobražaja, u suštini nema kreativnosti, igre, dešavaju se stereotipije koje menjaju, možda, samo oblike. Dakle, preobražaj i individuacija nisu sinonimi. Preciznije, ne znači da je svaki preobražaj razvoj ili individuacija. Preobražaj predstavlja sastavni deo procesa individuacije pod kojim se, pak, podrazumeva razvoj čiji je cilj ucelovljenje. Ili, da citiram J. Jakobi, ”…svaki proces individuacije sadrži lanac tokova preobražaja.”

Da bi ovo što govorim postalo vidljivije, poslužiću se filmom ”Biti Džon Malkovič”. Zbog onih koji možda nisu gledali film, a i zbog podsećanja onih koji jesu, ukratko ću prepričati radnju.

DSC0736-M5 (1)

Kratak sadržaj filma

Mesto glavne radne se odvija u Njujorku, u poslovnoj zgradi Mertin Flemer na sedmom i po spratu gde se nalazi tajni prolaz koji vodi u dušu, mozak ili glavu Džona Malkoviča na petnaest minuta sve one koji bi da se nađu u tuđoj koži, ili da osete kako je biti neko drugi. Taj prolaz otkriva Kreg Švarc, nesnađeni muškarac, neostvareni umetnik, lutkar koji živi pored svog života i pored svoje isto tako nesnađene žene Loti u stanu natrpanom životinjama, psom, majmunom, iguanom, papagajem, ribicama. Uglavnom, život im promiče tako što se Loti bavi životinjama, a Kreg se igra sa svojim lutkama, u početku sa onima koje predstavljaju njegovu ženu i njega, kasnije i s Maksin. Usput, ovlaš zaključuju da im nije vreme za bebu, pošto nisu zaposleni. Našavši posao Kreg nalazi i Maksin i tajni prolaz koji će mu promeniti život, ali ne u pravcu proširenja porodice, stvaranja deteta, produbljivanja ili bar uspostavljanja odnosa sa svojom ženom. Naprotiv. Nastaje opšta zavrzlama. Maksin, strasna, zavodljiva devojka, očarava oba supružnika do stadijuma zaljubljenosti i sa njom oboje stupaju u odnos, koristeći telo Džona Malkoviča. Neko drugi za to vreme čeka to isto telo i pravi momenat za ulazak u njega, kako bi nastavio da živi u nedogled. To je gospodin Lester, vlasnik firme koji zapošljava i Krega i Maksin na čudnoizglednom međuspratu svoje zgrade, toliko niskih plafona da ljudi mogu da se kreću jedino pogureni. No, kako ćemo kasnije saznati, to i nije Lester, već sam vlasnik gorepomenute zgrade. On je, zapravo, kako sam kaže, u vrlo skupom odelu, u tuđem telu, kako bi izbegao smrt. Ali, kako je uopšte došlo do pojave tog neobičnog sprata, vidimo iz redova koji slede…

”Nekada davno, pre mnogo godina, daleke 1800. godine, Džejms Mertin, irski kapetan broda, je gledao kako da investira u budućnost jedne velike zemlje (SAD). Došavši u Njujork, odlučio je da podigne poslovnu zgradu koju bi nazvao Mertin Flemer, po sebi i po nekome drugom, ko se kako kaže legenda, zvao Flemer.
Jednoga dana kapetan Mertin je primio neočekivanog posetioca.

– Kapetane Mertin?
– Šta želiš, devojčice?
– Ja nisam devojčica, kapetane, ja sam žena malih proporcija.
– Dobro, ali to nije moja krivica i zato, ako si došla po milosrđe, marš napolje, demonu!
– Ne tražim milostinju, samo da me sasluša ljubazan čovek plemenitog srca.
– Govori, ako moraš.
– Kapetane Mertin, ja sam hrišćanka koja se boji Boga kao i Vi. Plašim se da krov sveta nije skrojen po mojoj meri. Kvake su previsoke, stolice su nezgrapne, a visoki plafoni ismevaju moj stas. Nisam ni udata, kapetane. Na kraju krajeva, ko bi oženio osobu kao što sam ja? Zašto ne postoji mesto dovoljno sigurno i udobno za mene?
– Ženo, tvoja priča me je pomerila kao nijedna pre. Moja rodjena sestra je bila sičušna i umrla je. Zato ću te oženiti i izgradiću u mojoj sgradi sprat između 7. I 8. Sprata, koji će biti na pola, tako da će konačno postojati mesto na božjoj zelenoj zemlji koje će omogućiti tvojoj zlosretnoj vrsti da živi u miru.”

Capture325235325

Maksin i Kreg, koji samo što su dobili posao, prate ovu priču preko video-plejera i otpočinju dijalog. Kreg komentariše kako je priča potresna, a Maksin kaže da je to obično sranje. Mišljenja je da je prava priča o 7 i po toliko puna zla da nikada ne može biti dostupna Amerikancima koji uvek iznalaze nemoguće i vrlo su spremni da ‘kupe maglu’. Kreg je pita da li je to istina, ona mu odgovara kako je istina rezervisana za budale.

Nadalje u filmu, kada je Kreg otkrio portal, zajedno sa Maksin osniva preduzeće koje omogućava nesrećnima da budu neko drugi, makar i petnaest minuta. Naravno, na tu ideju dolazi Maksin, dok je Kreg i dalje zapitan kako će da živi svoj život dalje, da li je on Džon Malkovič ili obrnuto, šta je život, ima li života posle života, gde je nestala daska od ragastola s kojom je krenuo kroz portal, da li je ona još uvek u glavi Džona Malkoviča i sl. Svoju ženu obaveštava da će raditi noću, da je otkrio portal i ona insistira da vidi kako je to biti Malkovič. U njegovom telu doživljava nešto posebno, drugačije i postaje potpuno konfuzna po pitanju seksualnog identiteta. Misli da je transeksualna i želi da promeni pol, sve dok ne zakaže sastanak pravom Malkoviču u vreme dok je u njemu obitavala Loti. Tu se razvija strastven seksualni odnos gde su i Malkovič i Loti stopljeni u odnosu sa požudnom Maksin. Kreg je očajan, nije u igri, nesrećno je zaljubljen što mu isto tako zaljubljena (ali ne u njega) Maksin i predočava, jasno mu govoreći da je gubitnik i da je izabrao nesrećnu varijantu. On odlazi kući, upire pištolj na slepoočnicu svoje žene (Loti) i tera je da se javi Maksin da zakaže sastanak s Malkovičem kako bi on (Kreg) ušao kroz portal i konačno bio s Maksin. Kreg svoju ženu zaključava u kavez s majmunom.

Za sve to vreme, Džon Malkovič je u čudu šta mu se dešava, poverava se svom prijatelju Čarliju da osećada neko postoji kroz njega. Kreg, nadalje, uspeva da kontroliše Malkoviča dok je u njemu i naravno, ponovo na inicijativu Maksin, prave pakleni plan za njihov život u budućnosti. Rešavaju da Kreg ostane u Malkovičevom telu, da iskoriste njegov račun u banci i dosadašnji uspeh, s tim što rešavaju da Džon više neće biti glumac, nego lutkar. On kao takav doživljav neviđen uspeh na tom polju. Maksin i Malkovič-Kreg se venčavaju. Maksin je trudna. Loti je očajna zbog novonastale situacije, pati za Maksin, traži pomoć od Lestera, pošto se setila da je kad je bila kod njega sa Kregom, otkrila sobu u kojoj su bile izložene fotografije koje oslikavaju razvojni put Džona Malkoviča. Lester joj otkriva svoju tajnu, da čeka da Malkovič napuni 44 godine, kako bi se sa svojim prijateljima preselio u njegovo telo i nastavio da živi. Nudi i njoj da im se pridruži. Dok je Kreg u pozorištu, otimaju Maksin koja je već u poodmakloj trudnoći (osmi mesec) i teraju Krega da izađe iz Malkoviča, kako bi oni ušli. Ljuta Loti napada Maksin pištoljem i ova kako je bežala upada u portal sa sve Loti i nalaze se u ličnom nesvesnom Malkoviča. Izleću u jarak u Njudžersiju, gde Maksin saopštava Loti da je začela dok je ona bila u Malkovičevom telu i kako su njih dve, zapravo roditelji. Za to vreme, Kreg izlazi iz Malkoviča i nalazi svoje dve žene, vapeći za Maksin koja ga bezdušno ostavlja, isto kao što je svojevremeno ostavila i Loti. Malkoič je na par sekundi napokon sam, da bi ga ipak zaposeli Lester i prijatelji. Maksin i Loti nastavljaju život sa svojom ćerkom Emili. Lester i prijatelji, sada Malkovič, nastavljaju svoje živote i u susretu sa Džonovim prijateljem Čarlijem, Malkovič mu otkriva svoju tajnu i nudi mu zajednički život, besmrtnost u telu male Emili kada napuni 44 godine, pokazujući mu sobu sa njenim fotografijama koje oslikavaju njen psiho-fizički razvoj. U to vreme, Kreg koristi portal i gleda Maksin kroz Emili.

428 (1)

Kratak osvrt na likove iz filma

Lester

Ostati večito živ, bez obzira što to znači prestanak biti Ja, a postati neko drugi, bar licem kojim se predstavlja svetu. To je potreba gospodina Lestera koji se seli iz tela u telo sa sebi bliskim ljudima. Smisao njegovog postojanja je biti živ u najbukvalnijem smislu reči. Tokom filma njega vidimo prvo kao Flemera, zatim kao Lestera i na kraju ga prepoznajemo, kako bi on rekao, u skupom odelu, alijas telu Džona Malkoviča. On je vlasnik firme čiji neobični sprat ima isto tako neobičnu istoriju. Iz potpune diskomunikacije, konfuznih dijaloga, inkoherentnog govora u prostorijama poslovne zgrade, a između sekretarice i Krega, kao i izmedju Krega i Lestera, film nas odjednom uvodi u bajkovitu priču koju su vodili Flemer i žena-kepec. I tako saznajemo, iz video projekcije namenjene tek zaposlenim ljudima, kao je nastao sprat sa poluspuštenim plafonima na pola od uobičajene visine, na kome su vrata sa malim kvakama, a stolice kao u obdaništu. Tu zapravo saznajemo nešto o irskom kapetanu, čije je srce postalo plemenito nakon potresne priče žene malih proporcija. Odnosno, on je mogao da saoseća sa njom tek pošto ga je podsetila na nekog njemu bliskog, ko je preminuo, a ko je bio sićušan. Reč je o njegovoj sestri. Reč je i o njegovom obogaljenom, nezbrinutom delu ličnosti. Kao da je uradio nešto za nju/kao da je uradio nešto za sebe, pomogavši ženi-kepecu. Preobrazio je prostor i predmete u njemu i sveo ih na dimenzije dovoljno udobne za ‘male’ ljude. Izgleda je u slučaju našeg gospodina Lestera ta potreba za besmrtnošću upravo bila njegov kamen spoticanja. Kad je napravio sprat koji je bio namenjen istinskoj sreći zlosretnih, pronašao je i vrata koja vode u tuđe telo, gde kad se osoba ‘preseli’ u pravom trenutku, nastavlja da živi. Taj kamen spoticanja, koji je doživljavao kao kamen mudrosti ga je svodio na stereotipiju. Na ponavljanje istog obrasca da bi ostao večno živ, ali po cenu žrtvovanja sebe samog. Izgubivši sebe, izgubio je šansu da individuira.

Korisnici Dž. M. preduzeća

Sve sporedne uloge u filmu, svi oni nesrećnici koji biraju mogućnost da budu Malkovič beže od mogućnosti da se suoče sa sobom, sa svojom nesrećom, pa makar to bilo i na petnaest minuta. Oni beže od sebe. Ponovo, individuacija onemogućena.

028 (1)

Maksin

Maksin ne vidi osobu s kojom je, uzbuđuje je čežnja naspram nje same u oku drugog, požuda koju budi u tom nekom. Ona juri lagodnost života, ne pitajući za cenu i da li će to ugroziti nekoga. Njen prvi susret sa Kregom i s nama, gledaocima filma je u gradi Mertin Flemer, na međuspratu između sedmog i osmog, tokom video projekcije o istorijatu zgrade. Među prvim rečenicama koje izgovara čujemo njen stav prema istini, da je rezervisana za budale. Njen kapacitet za uživljavanje ili saosećanje sa pričom je skroman. Interesuju je konkretne stvari. Materijalne. Krega je procenila kao budalu, ali se ne libi da bude ljubazna sa njim, mogućeg profita radi. Naravno, o lojalosti nema reči. U sledećrm trenutku joj je intrigantan sam Malkovič, s kojim ugovara večeru. Međutim, u njegovim očima otkriva čežnju Loti, koja se baš tada zadesila u njemu. Sada se na to peca. No, njena interesovanja su kratkog daha, sklona je da ih promeni za druga koja joj u tom momentu predstavljaju veći izazov. Loti je nesposobna za odnos sa drugim, iz prostog razloga što drugog ne opaža uopšte, postoji isključivo radi udovoljenja svojih potreba i nagona. Preobražaji zarad potrebe da utoli svoju večitu glad za zadovoljstvom je skreću s puta individuacije.

Loti

Loti otkriva prijatnost svog tela, ali tek bivajući u telu drugog. Dakle, tek pošto je otkrila uživanje u sebi, moći će da stupi u odnos s nečijim drugim telom. Nažalost, do kraja će ostati nesvesna sebe, ostaće u fascinaciji, očarana Maksin. Za razliku od njene ‘izabranice’ nju vidimo kao požrtvovanu ženu na početku filma, koja osim što brine o mužu, brine o čitavom zoo-vrtu koji je napravila u njihovom stanu. Ta briga je do te mere prenaglašena, bizarna, da ona vodi šimpanzu na psihoterapiju. Brigujući, ženski aspekti nje same kao da su međusobno posvađani i kao da ne mogu da nađu svoja prava mesta, što kulminira Lotinom potpunom konfuzijom kada počinje da sumnja u svoj seksualni identitet, ušavši u Malkoviča. Tada se zaljubljuje u Maksin, u sve žensko što ona nije, zavodnicu, lukavu i manje brižnu osobu. Zapravo sve te svoje aspekte projektuje na Maksin, ne otkriva ih u sebi. Na taj način zatvara put individuaciji. Dolazi do preobražaja, stare Loti više nema, rođena je neka nova. No, da li se razvija, da li je ona osvestila šta zapravo čini?

Kreg

Biti neko drugi, naći se u tuđoj koži, osetiti kako drugi čuje, vidi, pokreće se…jeste težnja glavnog junaka, po njegovim rečima. Da li je to baš tako, videćemo kasnije…Težnja da se bude neko drugi je uvek iskorak iz mogućnosti pronalaska sebe, otkrivanja smisla svog života. U takvom stanju nemoguće je pokrenuti se, videti, čuti kao Ja, sebe iznutra, sebe pred drugima, postati samim sobom. Lutkar svakodnevno beži u svet fantazija. Igra se dvema lutkama na uvek istu temu: ljubavna priča. Lutke izgledaju kao žena i on. Zanimljivo je da on traži život u svetu lutaka, dok u realnom životu beži u san i živi za trenutak ulaska u svet marioneta koje potpuno sam i jedino on može da kontroliše. Igra njegovih lutaka je hermetična, ne izlazi pred publiku. On sam želi da postane poznat, ali baš to mu nikako ne polazi za rukom. Svaki dan mu je isti, učmao, dok…se ne pojavi Maksin koja ga pomera, privlači, oživljava, u koju se najobičije zaljubljuje. Druga stvar koja ga izmešta je pronalazak skrivenih vrata, tunela i konačno ulazak u pogled nekog drugog i to sasvim drugačijeg od njega samog. Ulazak u telo, dušu, mozak, ni njemu nije jasno gde tačno, Malkoviča, poznatog i uspešnog glumca. Poput njegovih lutaka i ova osoba glumi, ali ta osoba je prepoznata u svetu. Ima publiku, ima priznanja. Ima sve što Kreg nema. Potreba, okidač za ulazak u Malkovičevo telo je iz požude za Maksin, stvarnom Maksin. Više mu nije dovoljna lutkica s kojom bi se igrao, on želi pravu Maksin i istinsku poput Malkovičeve slavu. Ali u Džonovom telu i može da zadovolji potrebe Maksin koja ume da iskoristi (zloupotrebi drugog). Na njenu inicijativu Kreg zaposeda Malkovičevo telo, um i dušu, sve zarad posredovanja sa svetom, Džon postaje Kregova persona. Ili, tačnije, Kreg počinje da upotrebljava Malkovičevu pojavu u kontaktu sa drugima. Dobija ono što mu je falilo. Aspekt koji mu je bio neophodan za pokretanje, da se ostvari kao umetnik, muškarac, a na putu mu je dete s novom ženom, dakle, možda i kao otac. Nažalost, prevelika žrtva, prestaje da bude onaj koji jeste. Još gore, nikad ne postaje ono što jeste.

Nešto o individuaciji

Za razliku od psihoanalitičkog učenja, gde je doba odraslog shvaćeno kao epifenomen događaja iz detinjstva, Jung je pokušavao da razotkrije ljudsku egzistenciju u njenoj celovitosti, od početka do kraja, sa svim svojim fazama i stupnjevima. Manje se interesovao za odgovore na pitanja odakle nešto dolazi i zašto (neki siptom npr.), već kuda, čemu to vodi. S pojmom individuacije u učenju K.G. Junga se prvi put surećemo u ”Psihološkim tipovima” (1920.g.) i ukoliko bismo pratili njegov rad, videli bismo da je to centralna tema njegovog interesovanja koja će doživeti kulminaciju u njegovoj knjizi ”Mysterium Coniunctionis”, koja predstavlja istraživanja o odvajanju i spajanju duševnih suprotnosti u alhemiji. Proces individuacije može biti prirodni i veštački. Prvi teče autonomno, bez učešća svesnog rasčlanjivanja, dok je potonji analitički podstaknut, svesno doživljen i prorađen. Individuacija je, zapravo, proces psihološke diferencijacije i ima za cilj individualni razvoj osobe. To je proces kojim osoba postaje psihička “individua“, kako kaže Jung, i na taj način izdvojeno, nedeljivo jedinstvo ili celina. Ukoliko govorimo o nedifrenciranoj psihi, inividualnost je subjektivno identifikovana sa personom, ali je zapravo posedovana od strane unutrašnjeg, neprepoznatog dela sebe. U takvim slučajevima, nečija individualnost biva doživljena kroz drugu osobu, putem projekcije. Podsetimo se šta je persona – idealni aspekti pojedinca kojima se on/a predstavlja spoljašnjem svetu, funkcionalni kompleks koji nastaje zbog prilagodjavanja; pre nego što će se izdiferencirati iz Ja, persona se doživljava kao individulnost. Kao socijalni identitet s jedne i idealna predstava s druge strane, teško da ostavlja prostora da govorimo o individualnosti, dakle o kvalitetima ili karakteristikama koje mogu da razlkuju jednu od druge osobe. Nakon ovog kratkog podsećanja, vratimo se našoj temi. Zašto sam ovo izlaganje naslovila ”obogaljena” individuacija? Zato što mi se učinilo da nijedan lik iz filma ne ide putem individuacije, iako svaki na neki način doživljava preobražaj. Kao pucanj u prazno. Setimo se Loti, Kregove žene, za koju sam nagovestila da su ženski aspekti nje same posvađani. Ona kao da je čas ‘puella’, čas otelotvorenje arhetipa velike majke. Medjutim, ne vidimo je kao zavodnicu. Taj njen deo je projektovan na Maksin, ona ga ne osvešćuje. Taj aspekt ostaje posedovan od strane unutrašnjeg, neprepoznatog dela nje same i kao takav, projektovan na drugu osobu, u ovom slučaju na Maksin. Kod Krega, osim istog slučaja zaljubljivanja u Maksin, gde je neminovno vidljiva projekcija anime, primećujemo i poistovećivanje sa Malkovičem. Dakle, Kregova individualnost biva identifikovana sa personom Džona Malkoviča. Ovog puta vrlo bukvalno, pošto ono što koristi Kregu jeste profesionalna uloga Malkoviča, njegova priznanja, uspeh, renome. Ako pričamo o preobražaju ne možemo sporiti da se to dogodilo Kregu, ali da li je induviduirao, da li je osvestio neprepoznate delove sebe, da li je postao sobom? Na neki način i Loti i Kregu je bio potreban ulazak u sebe ili saslušavanje ‘saopštenja’ iz nesvesnog, nešto jače Ja i pristanak za učešće u napornim borbama sa sopstvenim demonima. Kad kažem demonima, mislim na komplekse koji su kadri da drže osobu toliko čvrsto da ova iznova ponavlja iste obrasce koji je čine zlosretnom na bilo kom polju postojanja. Niko nije rekao da individuacija ne boli. Dolazak do celovitosti podrazumeva svesno proživljen život. Kao takav, on je pun lepog, ali i bolnog. Iz tog razloga većina ljudi bira liniju manjeg otpora, oslanja se na ispunjenja bioloških i materijalnih potreba, usmereni su na dobit i doživljaje zadovoljstva. A zadovoljstvo se uvek tiče potrebe, dok je užitak vezan za želju. I Maksin i Kreg pokušavaju da popune svoje potrebe, praznine, a ne da osveste svoje želje. Svako od njih se, ustvari, ‘čuva’ od borbe sa sopstvenim demonima, tj. ne upoznaje se sa kompleksima koji ih ‘drže’. Lester juri besmrtnost, Maksin lagodnost.

Proces individuacije protiče u znaku osvešćena. Tokom prve polovine života je usmeren na formiranje čovekovog Ja, dok je za drugu polovinu karakteristično uspostavljanje trajnog odnosa izmedju Ja i Jastva. Postajanje sobom je put razvoja i sazrevanje duše, što, pak, podrazumeva naizmenično nazadovanje i napredovanje, užurbanost i mirovanje. Taj put možemo zamisliti kao spiralan. Iako se tokom individuacije prolazi kroz određene etape, one se ne odigravaju baš kao u knjizi. Globalno ih možemo pratiti po razvoju osnovnih tipoloških crta i karakteristika individue. Prvi zadatak, tokom prve polovine života, razvoj Ja, podrazumeva zauzimanje stava pojedinca i diferencijaciju preovlađujuće funkcije svesti, zatim širenje svesti i formiranje odgovarajuće, prikladne persone. Po Jungovom učenju, zauzimanje stava u odnosu na objekat može biti ekstrovertovano ili introvertovano. Prvi stav podrazumeva da se upravlja prema objektu, potonji prema utisku koji objekat izaziva kod subjekta. Postoje četiri funkcije svesti (mišljenje, oseti, osećanja, intuicija) i one mogu biti izražene kroz ekstrovrtovan ili introvertovan stav. Međutim, najčešće viđeni su prelazni, mešoviti oblici. Ukoliko se jedna funkcija previše rabi, ostale ostaju potisnute i to može dovesti do ozbiljnih neurotičnih smetnji. Na neki način, diferencijacija stava i funkcija svesti nam može biti merač uspešne ili neuspešne individuacije. Očekuje se da se tokom života, kasnije, koriste ostale funkcije koje nisu imale vremena da se ‘pohabaju’. Sad da vidimo kako stoje stvari sa personom. Rekli smo da ona treba da bude prikladna. Šta to znači? Znači da se osoba, pa onaj deo nje koji ima obavezu da komunicira sa okolinom, dakle sama ‘persona’ može da se koristi vladajućim načinom mišljenja i funkcionisanjem individue. Ona nastaje iz onoga što u svakodnevici važi za ideal Ja i onoga što se očekuje od nekoga. Setimo se Krega. Da li je on udovoljio drugom zahtevu, očekivanjima drugih? Svoje žene, svoje profesije, Maksin? Nije. I šta mu se desilo? Poprimio je neurotičan izgled. Nesnađenost u govoru, u pokretima tela, u jednostavnim komunikacijama. Tek prelaskom u telo Malkoviča, prelazi iz stava introverzije u ekstroverziju, počinje da upotrebljava personu, doduše već izgrađenu, na Malkovičev način uklopljenu, prikladnu.

Vratimo se daljim tokovima individuacije. Tokom prve polovine života, paralelno sa Ja, raste i senka koja se sastoji od potisnutih, neiživljenih psihičkih osobina čoveka koje su zarad svojih moralnih, socijalnih nepodobnosti, otcepljene. Da bi individuacija bila uspešna, očekuje se osvešćenje senke, i ne samo to, već i integrisanje njenih sadržaja, što jedino omogućava celovitost čoveka. E, sad je konačno vreme da pomenemo junaka Džona Malkoviča iz istoimenog filma. Njega sam više puta pomenula kao nekog koga je Kreg iskoristio po pitanju persone. Ovde, naravno, ne raspravljam o pravom Džonu Malkoviču, nego o liku koji je prikazan u filmu. On živi sam, u čistom, sređenom stanu. Čita ”Wall Sreet” dok doručkuje, sprema svoje uloge i deluje, bar Loti, jako usamljeno. Susreće se sa ljudima, taksistom, gostom restorana, koji mu se dive, dele komplimente, on im se uljudno zahvaljuje. Karijera mu je besprekorna. No, susreće li se on sa sadržajima svoje senke? U samom filmu deluje kao da je poistovećen s personom. Kad se to desi, znamo da senka ‘škripi’, što i vidimo pred kraj filma, kada u (negovo) nesvesno uleću Maksin i Loti. One se sudaraju (i mi kao gledaoci) sa gomilom potisnutih, za javnost neprihvatljivih delova Malkoviča. Npr. miriše ženske kilote na perverzan način, u autobusu punom dece, posvećena mu je pesma ‘little Johnny-Malko-Pee’, pošto je urinirao u gaće u tom istom, a njemu je neprijatno dok pevaju i plače i sl. Sve to ne bi bilo problematično da su ti sadržaji osvešćeni i integrisani, što nije slučaj. Kao ovakvi, ne uklapaju se u ideal Ja, jer bi narušili personu. I tako osoba, u ovom slučaju Malkovič, ne dolazi do celovitosti. Opet obogaljena individuacija. Sprečena u razvoju. Data u 24 kadra.

Telesna zaglavljenost naših junaka na međuspratu, Malkovičeva u sopstvenoj personi, njihova potreba da pobegnu od suočavanja sa sobom, težnje za idealima, nepreuzimanje odgovornosti, traženje krivca u nekom/nečemu drugom, sve to je samo projekcija senke koja traži da bude prepoznata, zatim prihvaćena. Naravno, ako smo spremni da otkrijemo sebe sa svim svojim vrlinama i manama. Tek tada čovek može da se nađe na putu individuacije koja nije obogaljena i svedena na puke preobražaje koji čine samo to da osoba šlajfuje u mestu (ostaje neurotična). Film ”Biti Džon Malkovič” je smešten u žanr komedije, a zapravo je tragički prikaz (savremenog) čoveka, onog kojeg kroz život vode kompleksi koji ga čvrsto, nemilice drže. S druge strane, tom istom čoveku je data mogućnost da riška po sebi. Da li hoće ili ne je stvar ličnog izbora. Kao i to hoće li se upitati: da li mogu da nosim svoje demone (komplekse) ili ću dozvoliti da oni nose mene? Jer: ”Dokle god ne osvestite nesvesno, ono će upravljati vašim životom i zvaćete ga sudbinom.” (K.G. Jung)

Za P.U.L.S.E Žanet Prinčevac de Villablanca

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *