Ulogujte se / Kreirajte profil

Paradoksi ljudskih prava

2905_ocp_w380_h300

Marta 1991, predsednik Džordž Buš stariji trijumfalno je obznanio da je „novi svetski poredak na vidiku… poredak u kojem će principi pravde i ferpleja zaštititi slabe od jakih, a sloboda i čovečnost udomiće se u odnosima među nacijama… Trajni mir mora biti naša misija“.

Jedanaest godina kasnije, u Nacionalnoj bezbednosnoj strategiji predsednika Buša mlađeg, nada u trajni mir, u prigušenijem tonu, dovedena je u vezu sa neočekivanim ciljem:

„Novi smrtonosni izazovi dolaze od odmetničkih država i terorista. Priroda i motivacija novih neprijatelja… čine današnju bezbednosnu situaciju složenijom i opasnijom (nego što je bila tokom hladnog rata)… Nećemo oklevati da delujemo sami, anticipirajući opasnost unapred, ako bude neophodno, radi ostvarivanja našeg prava na samoodbranu.“

„Rat protiv terorizma“, izjavio je Buš, „biće dug; oni koji nisu sa nama, naši su neprijatelji“. Te reči, prožete zloslutnošću i milenarizmom, obeležile su fin de sicle. Da li će XXI vek ponoviti gadosti XX veka? Da li će posle Finis Austriae uslediti Finis Americae? Između obećanja večnog mira i pretnje neprekidnim ratom uobličava se novi poredak čije normativne granice ova knjiga naznačuje. U periodu između navedena dva stanovišta objavljeno je moje delo End of Human Rights (Kraj ljudskih prava), u kojem su poslednje dve rečenice napisane u leto 1999. bile unekoliko proročke:

„Kada apologeti pragmatizma proglašavaju kraj ideologije, istorije ili utopije, oni ne objavljuju trijumf ljudskih prava, naprotiv, oni najavljuju njihov kraj. Svoj kraj ljudskih prava doživljavaju onda kada izgube cilj.“

U vremenu kada je posthladnoratovski optimizam bio na vrhuncu ovakvo predviđanje izgledalo bi u najboljem slučaju kao nepromišljena drskost. Međutim, pišući dve godine kasnije, posle napada na Njujork i Vašington, Majkl Ignjatijev, borac za liberalna ljudska prava, izgleda da se slaže sa mnom i pita se „da li se era ljudskih prava završava“. Ignjatijev se plaši da će u suočavanju sa terorističkim napadima, bezbednost postati primarni interes vlada, što će za posledicu imati okončavanje ere ljudskih prava.

Njegova zabrinutost svojstvena je određenom tipu liberala. Samouverene tvrdnje u poslednjoj deceniji XX veka o kraju istorije i trijumfu liberalnog kapitalizma zamenjene su, od 2001, strahom prožetim raspravama o sukobu civilizacija. Novo jus cosmopoliticum, uvedeno posle trijumfa Zapada, danas dovode u pitanje, pravdajući promenu stava teroristima, religioznim fanaticima, suicidnim bombašima i militantnim islamistima. Zapadne vlade odgovaraju uvođenjem drakonskih antiterorističkih mera, ograničavajući dalju imigraciju i proširujući nadzor sa određenih i sumnjivih grupa na sve veći deo stanovništva. Državne prakse, koje su doživele univerzalnu osudu i gotovo iščezle sa Zapada, ponovo postaju popularne. Tortura se ponovo vratila u zapadne logore i zatvore, među kojima su najčuveniji Gvantanamo Bej i Abu Graib. Ali, tortura se i izvozila, jer su avioni za predaju odvodili sumnijive u tajne logore u zemljama u kojima se tortura može primenjivati bez ograničenja. Priznanja i dokazi prikupljeni torturom potom su se upotrebljavali protiv drugih, iako se to kosi sa principom legaliteta prema kojem informacije dobijene primenom nasilja nemaju nikakvu dokaznu vrednost, te su moralno i legalno neprihvatljive.

Posle Drugog svetskog rata na Zapadu je stvoren konsenzus oko toga da izvesne činove – među kojima je tortura na prvom mestu – liberalno-demokratska društva ne smeju tolerisati i njihove vlade im ne mogu pribegavati. U tom smislu, tortura je bila proglašena neprihvatljivom i smatrana je delom varvarske i davne prošlosti. Tortura se, tvrdilo se, događa negde drugde, u egzotičnim i opasnim područjima, u diktaturama i totalitarnim režimima. Međutim, pomenuti konsenzus se danas raspada. Tortura je postala popularna tema na konferencijama o praktičnoj etici i bomba kucavica koja služi za zabavu tokom prijema i ručkova.

Kraj ljudskih prava

2104_ocp_w380_h300

Ono što posebno uznemirava jeste način na koji su advokati, kao što je Alan Deršovic, i liberalni komentatori, uključujući i borce za ljudska prava, spremni da raspravljaju o moralnosti i legitimnosti torture i da razrađuju detaljne planove o načinu njene legalizacije.Tako je Ignjatijev zainteresovan za stepenovanje torture kao dela strategije manjeg zla: „dopustiva prinuda uključuje oblike lišavanja sna… pored formi dezinformisanja i dezorijentisanja (poput držanja zatvorenika u kapuljačama) koje bi dovodile do stresa.“

Brus Akerman se suprotstavlja torturi, ali podržava preventivno zatvaranje sumnjivih i uvođenje „ustava za vanredne situacije“ na ograničeni period.1 Istorija građanskih sloboda u Velikoj Britaniji i Severnoj Irskoj uči nas da iako se vlade suzdržavaju od uvođenja stvarnih ili imaginarnih vanrednih situacija za proširenje ovlašćenja, one se opiru njihovom smanjivanju kada ta percipirana opasnost prođe. Kao što ističe lord Hofman, istražujući legalnost zatvaranja ljudi osumnjičenih za terorizam bez prethodne istrage, „stvarna pretnja životu nacije ne dolazi od terorizma, već od ovakvih zakona.“

Završetak proteklog veka protekao je u uzbudljivim raspravama o globalizaciji, podvrgavanju države strogim pravnim i moralnim normama na način koji vodi njenom odumiranju i njenoj zameni međunarodnim institucijama i kosmopolitskim zakonima. Odnedavno, međutim, država doživljava značajnu renesansu. Salus populi, vrhovna dužnost države, koja je bila zaboravljena u suočavanju sa ekonomskom globalizacijom i bučno najavljivanom pacifikacijom sveta, ponovo je ušla u politički rečnik. Neočekivano, naša civilizacija i način života nalaze se u smrtnoj opasnosti. Ekstremne pretnje zahtevaju ekstremne mere, nešto što je zapadna pravna kultura naučila posle Rima. Pravo i njegovi principi moraju se suspendovati kako bismo se zaštitili od pogubne pretnje. Liberalni političari i autori shvataju, pomalo zbunjeno, da bezbednost nadilazi ljudska prava. Akademski teoretičari vraćaju se mračnim razmišljanjima Karla Šmita i Đorđa Agambena, njegovog savremenog sledbenika. Optimističko doba nade u globalizaciju preokrenulo se u mračnu eru straha. Vanredno stanje, suspenzija pravnih principa, čak razbijanje čitavog britanskog pravnog arsenala ljudskih prava opozivanjem Akta o ljudskim pravima, nalazi se na dnevnom redu. Kao i uvek, građanske slobode predstavljaju prvu žrtvu vladinih strahova i javne anksioznosti.

Naša predviđanja o ukidanju ljudskih prava izgleda da se pokazuju kao tačna. Ovo je vreme u kojem je neophodno da dobri ljudi brane prava od vlada koje, sklone širenju straha i iskorišćavanju tuđeg straha, napadaju ta prava, čak i od liberala poput Ignjatijeva koji su, zavedeni vlašću i njenom moći, spremni da se otarase tereta ključnog principa liberalizma. Ipak, da li nedavna suspenzija određenih građanskih sloboda znači radikalno napuštanje pravnog i političkog poretka izgrađivanog posle 1989? Da li je 11. septembar vododelnica u stvaranju novog svetskog poretka? Da li Buš oseća da postoji tolika radikalna provalija između njega i njegovog oca? Moglo bi se dokazati da su se značajne politike, strategije i planovi, postavljeni pre napada 2001, nastavili, čak intenzivirali posle tih napada. Avganistan i Irak napadnuti su delimično i zbog odbrambene strategije usmerene na sprečavanje opasnosti, ali su se ti napadi opravdavali i kao sredstva za promenu režima, kao pravedni ratovi za oslobađanje Avganistanaca i Iračana od njihovih gospodara rata i diktatora. Oni predstavljaju tamniju verziju kosovskog duha u kojem je Zapad ispoljio novu spremnost da širi ljudska prava i demokratiju širom sveta. Neuspesi i ljudska beda izazvani tim ratovima i okupacijama mogu se odlično dokumentovati. U knjizi Kraj ljudskih prava predvideo sam da će ekstravagantno samohvalisanje povodom rađanja novog humanitarnog doba biti praćeno neizrecivim patnjama. Pobede u ime slobode i demokratije u Avganistanu i Iraku to su potvrdile, a ugušile su se u brodolomu ljudskih prava za lokalno stanovništvo.

Subjektivni i institucionalni aspekti ljudskih prava

2904_ocp_w380_h300

Značajno je, međutim, da se teze iznete u prethodnoj knjizi razviju u novoj klimi, ukoliko uopšte ima mnogo novog od onda. Postoji li unutrašnja povezanost između diskursa i prakse ljudskih prava, s jedne strane, i naših skorašnjih razornih ratova vođenih delimično u njihovo ime?

Da li su ljudska prava delotvorno odbrambeno sredstvo protiv dominacije i ugnjetavanja ili su samo ideološko oruđe za zataškavanje nastajuće imperije? Da bismo odgovorili na pomenuta pitanja, neophodno je osvrnuti se na tradiciju ljudskih prava koja se razvijala i praktikovala na Zapadu tokom poslednja tri veka. Ljudska prava imaju institucionalni i subjektivni aspekt. Kao institucionalni entiteti, ona pripadaju ustavima, zakonima, sudovima, međunarodnim organizacijama, raspravama i konvencijama. Ali, najvažnija funkcija prava jeste da konstruiše individualnu osobu kao subjekta (prava). Prava su sredstva i strategije za određivanje značenja i ovlašćenja čovečanstva. Čovek i njegovi derivati, humanizam i humanitarizam, u krajnjoj liniji povezani su sa pravima. Mi stičemo identitet u neprekidnoj borbi za priznanje, u kojoj su prava predmet pregovora. Zakon i prava predstavljaju osnovni cilj projekta postajanja subjektom u procesu recipročnog priznavanja nas samih i (ne)priznavanja drugih.

U prvom delu knjige dovode se u vezu subjektivni i institucionalni aspekti ljudskih prava. Najveće dostignuće prava je ontološko: prava doprinose stvaranju ljudskog identiteta. Ova funkcija prethodi i determiniše funkciju zaštite od javne (kasnije i privatne) moći koju prava imaju; ona prati i određuje svaku promenu u njihovoj formi, sadržaju i širini. Prava stiču ideološku i pravnu preeminentnost upravo zbog svoje centralne uloge u sticanju subjektiviteta i identiteta. Ta uloga postala je dominantna u zapadnim postmodernim društvima, gde ljudska prava postaju formalni izraz nezadovoljive i neograničene želje. Humanitarizam, savremena verzija humanizma, daje izraz toj ulozi. Sa stanovišta pravnog humanizma, čovečanstvo ima rigidnu i statičnu suštinu. Vojni humanizam ima za cilj da se širi po svetu. Humanitarne kampanje na Zapadu, s druge strane, stavljaju zapadnog čoveka u ulogu spasioca koji spašava žrtve iz trećeg sveta od njihovih zlih zemljaka. Institucionalna važnost ljudskih prava i propratni problemi u vezi sa njima proističu iz ove uloge. Kada ljudska prava postanu sredstvo i objekt politike, ona se moralizuje, tačnije, umanjuje se njena sposobnost da posreduje u konfliktu. Postpolitička zapadna društva napustila su – ali ne i pacifikovala – antagonizam radi savladavanja zla. Ljudi se dele na vladare, one kojima se vlada, i isključene, a ljudska prava nas izveštavaju o toj hijerarhiji i podupiru je. Prava omogućavaju odbranu od vlasti i moći, ali ona, isto tako, atakuju na život i regulišu delove tela, čime postaju glavna sredstva za biopolitičke operacije vlasti. Osnovni cilj prvog dela knjige jeste da objasni paradoksalne načine na koje idealna, transcedentna pozicija prirodnog zakona, prirodnih i ljudskih prava biva preokrenuta utoliko što pomenuti zakon i prava postaju sredstva javne vlasti i individualne želje.

U članku objavljenom 2003. Džon Mors optužio je ovog autora da je „odbojan prema demokratskoj i na pravdi zasnovanoj orijentaciji u pogledu ljudskih prava“ i da nastoji da „odbrani ljudska prava od njihovih prijatelja“ Za razliku od Jirgena Habermasa, kojeg Mors pretpostavlja meni, ja nisam neko ko sa poštovanjem i optimizmom gleda na ljudska prava. S druge strane, Stjuart Mota i Tanos Zartaludis zaključili su brižljivo čitanje Kraja ljudskih prava kritikom drugačijeg predznaka. Ta knjiga se suviše pozitivno odnosi prema pravima. Buduće radikalne politike „nadići će horizont ljudskih prava“ zato što njihov jezik dovodi u pitanje razliku i drugost, tako da ne može voditi emancipaciji.

Kombinovanje prava i moralnosti

feljton_ocp_w380_h300

Standardni retorički gest u situacijama sličnim pomenutoj jeste da kritikovani, pošto je napadnut i zdesna i sleva, uspostavi ispravan balans. Međutim, ja ne mogu da se priklonim takvom načinu odbrane: pre svega zato što se ne osećam udobno na sredini puta, na mestu sa kojeg ljudi beže, ali još važnije, zato što ne mogu tvrditi da sam mudri umerenjak, posrednik ili sintetičar, jer su obe vrste kritika delimično u pravu.

Mnoge nedoumice u vezi sa ljudskim pravima proističu iz semiotičke i semantičke otvorenosti toga termina. Ljudsko u pravima jeste fluktuirajući označitelj, ljudska prava su tanki, neodređeni pojam. Taj termin ima široku primenu i doseg, njegova semantička vrednost i referentno polje obuhvataju višestruke, raznovrsne i čak oprečne prakse i diskurse.

U terminima dosega, ljudska prava označavaju, između ostalog, raznovrsnu grupu ustavnih, pravnih, sudskih, akademskih i popularnih tekstova i komentara; pravne, političke i kulturne institucije i prakse na domaćem, regionalnom i međunarodnom nivou, koje upotrebljavaju ljudska prava kao svoj organizacioni princip; vladine i nevladine agencije koje se bave ljudskim pravima; osoblje koje radi u tim institucijama; raznovrsne kampanje, grupe i organizacije na različitim nivoima; ljude uključene u njih; različite situacije, događaje i ljude koji koriste taj termin da bi opisali ili vrednovali te situacije. Iako upotreba toga termina u svim tim tekstovima i kontekstima nije netačna, ne postoji nikakva teorija, doktrina ili empirijska deskripcija koja bi mogla obuhvatiti sve te upotrebe i dati tačnu definiciju toga polja. Ukratko rečeno, ne postoji jedno jedino polje aktivnosti pod nazivom ljudska prava niti može postojati jedinstvena teorija koja bi ga mogla opisati.

Konceptualni i semantički smisao tog termina jednako je širok. Dopustite da navedem neke od njegovoh raširenih i često kontradiktornih upotreba.

1. Ljudska prava su složen pojam. Kao prava, ljudska prava su pravna kategorija. Prava su tvorevina ranih pravnih sistema i ona čine osnovni građevinski blok zgrade zapadnog prava. Shvaćeno u širem smislu, legalna prava su relaciona. Ona uključuju ovlašćenje pojedinca, na primer, u slučaju svojinskog prava: a) njegov nosilac može ga realizovati pomoću odgovarajuće akcije jednog ili više nosilaca dužnosti koji moraju ili delati ili se suzdržati od činjenja na izvesne načine specifikovane u pravu (svojinsko pravo stvara približno univerzalnu dužnost ljudi da se ne mešaju u svojinu drugih), i b) ono se legalno primenjuje protiv nosilaca dužnosti ukoliko ne ispunjavaju svoje obaveze. Ljudska prava kao pravne institucije uključuju različite prakse, jezike, institucije, lekove i subjekte prava. U početku, njihov izvor nalazio se u državnim ustavima, zakonodavstvu i jurisprudenciji. Posle 1945. godine ti izvori sadržani su u velikoj meri u međunarodnim konvencijama, sporazumima i pravu koje se uspostavlja na ishodima prethodnih slučajeva (precedenata). Termin ljudsko u ljudskim pravima odnosi se na više ili manje konkretni smisao moralnosti koji prati instituciju legalnih prava. Formalno govoreći, ljudska prava su subkategorija legalnih prava sa specijalnim statusom i zaštitom zbog važnosti dobara i akcija koje ona brane i promovišu: dostojanstvo, sloboda i jednakost. Njihovo proučavanje u svojstvu legalnih prava pripada doktrinarnoj i institucionalnoj disciplini prava.

2. Ljudska prava su moralna prava ili zahtevi pojedinaca, koje može ili ne može priznati posebni pravni sistem. Ona uvode određeni minimum standarda u vezi sa tretmanom na koji ljudi imaju pravo i stvaraju moralni okvir u kojem državna politika, administracija i pravo treba da deluju. Institucija ljudskih prava, dakle, kombinuje pravo i moralnost, deskripciju i preskripciju, a to često dovodi do nesuglasica i retoričkog preterivanja. U vreme aparthejda Južnoafrikanac je mogao s pravom reći da ima „pravo da ne bude diskriminisan“.

AUTOR: KOSTAS DUZINAS

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *