Ulogujte se / Kreirajte profil

Političari između revolucija i reformi

I istorijska ljudska iskustva koja su se odrazila u velikim religijama su trajni izvori znanja i putokazi za razum koji zanimaju i one koji ne pripadaju ni jednoj od tih tradicija. Razmišljati ne vodeći računa o njima i živeti bez obzira na njih bila bi nadmenost koja bi, na kraju, čoveka ostavila izgubljenim i praznim. Sve ovo ne nudi nikakav konačni odgovor na pitanje o temeljima Evrope. Želja je bila da se zacrtaju okviri zadatka koji je pred nama. Potrebno je delovati što pre.

Političari iz svih stranaka danas obećavaju promene, naravno na bolje. Dok trenutno sve više gubi na značaju nekad mitska reč“revolucija“ odlučne reforme širokog spektra se sve više traže i obećavaju. Trebalo bi, dakle, zaključiti da u modernom društvu preovladava dubok osećaj nezadovoljstva i to baš tamo gde su blagostanje i sloboda dostigli do sada, neslućene razmere. Svet postaje sve nepodnošljiviji, a morao bi postati bolji, stoga se čini da je upravo to zadatak politike. Pošto se smatra da je poboljšanje i izgradnja novog sveta važan zadatak politike, može se shvatiti da je reč „konzervativac“ postala sumnjiva, tako da retko ko želi da ga smatraju konzervativnim. Čini se da je reč o tome, ne kako sačuvati sadašnje stanje nego kako ga prevazići.

Ovim temeljnim shvatanjem moderno poimanje politike, u stvari života u svetu, dovodi se u očiglednu suprotnost sa idejama prethodnih razdoblja čiji je zadatak političkog delovanja bilo čuvanje i odbrana postojećeg u odnosu na promene koje su pretile. Mala jezička napomena može nam ovde mnogo toga razjasniti. Kada je hrišćanstvo u rimskom svetu tražilo reč koja bi jezgrovito i razumljivo izrazila šta je Isus Hrist značio za njih, naišlo je na reč Conservator (čuvar, spasilac), kojom je u Rimu opisivan veliki zadatak i visoka služba u korist čovečanstva. Ipak, tu reč hrišćani nisu mogli i nisu hteli da prenesu na svog otkupitelja. Tim izrazom, u stvari, nisu mogli da prevedu reč Mesija – Hrist koja označava zadatak Spasioca sveta. Sa gledišta Rimskog Carstva najvažniji zadatak moralo je biti čuvanje carstva od svih pretnji, unutrašnjih i spoljnih, pošto je carstvo predstavljalo prostor mira i prava u kojem su ljudi mogli da žive sigurno i dostojanstveno. I hrišćani – savremenici apostola – znali su da cene garantovanje prava i mira koje je pružalo Rimsko Carstvo. Crkvenim ocima, pred pretećim rasulom koje su donosili prodori drugih naroda, sigurno je bilo stalo do opstanka carstva s njegovim pravnim garancijama i mirovnim poretkom. Ipak, hrišćani nisu samo želeli da sve ostane kako je bilo. Otkrivenje, koje se sa svojim viđenjem carstva nalazi na kraju Novog zaveta, svima je jasno pokazalo da tu ima nečega što se ne može očuvati, nego se mora promeniti. Činjenica da Hrist nije mogao biti označen kao Conservator nego kao Salvator (Spasitelj), sigurno nije imala nikakvo političko-revolucionarno značenje, nego je samo označavala ograničenost samog očuvanja i upućivala na dimenziju ljudskog postojanja koja prevazilazi političko delovanje za mir i red.

Pokušajmo da idemo dublje u takvo shvatanje obaveze politike. Iza alternative koja nam se do sada nejasno pokazivala u suprotstavljanju između pojmova Conservator i Salvator, pokazuju se u stvari dva različita rasuđivanja onoga što mora i može ostvariti političko i moralno delovanje, u kojem se ne samo politika i moral, nego i politika, religija i moral na različite načine međusobno prožimaju. Sa jedne strane statičko gledanje, usmereno na očuvanje, koje je možda najočiglednije vidljivo u kineskom univerzalizmu: večno isti red na nebu uzima se i kao merilo zemaljskog delovanja.

Vera usmerena ka budućnosti

Ljudi moraju prepoznati Tao, zakon bitka i stvarnosti, i u skladu sa njim moraju delovati. Tao je kosmički i moralni zakon koji garantuje sklad neba i zemlje, a time i sklad političkog i društvenog života.

Kada čovek napusti i zanemari Tao, kada živi protiv njega, remeti se red i mir, i pojavljuje se haos. U tom slučaju trebalo bi obnoviti Tao i na taj način svet ponovo postaje vidljiv. Sve zavisi od očuvanja trajnog reda ili od povratka na njega, kada je napušten. Nešto slično pojavljuje se i u indijskom pojmu Darma, koji znači kosmički, etički i društveni red kome se čovek mora prilagoditi kako bi se život skladno razvijao. Budizam je relativizovao ovo viđenje, koje je istovremeno kosmičko, političko i religiozno, time što je protumačio čitav svet kao krug trpljenja. Budizam ne traži spasenje u svemiru, nego u izlasku iz njega. Ali, nije stvorio nikakav politički pogled jer je traganje za spasenjem shvaćeno na nezemaljski način – kao usmerenje prema Nirvani. Za svet kao takav nisu predloženi novi modeli.

Nešto drugačija je vera Izrailja. I ona, u suštini, poznaje nešto poput kosmičkog reda i obećanja njegove postojanosti kada govori o savezu Boga i Noe. Ali u veri Izrailja sve je očiglednije usmerenje ka budućnosti. Kao mesto spasenja ne pojavljuje se nešto večno nepokretno, danas samo sebi jednako, nego sutra, budućnost koja još uvek nije prisutna. Knjiga Danilova, čija je redakcija završena u drugom veku pre Hrista, nudi dva velika istorijsko-teološka viđenja od velike važnosti za dalji razvoj političke i religiozne misli. U drugom delu nalazi se viđenje kipa delimično od zlata, delimično od srebra, delom od gvožđa i, na kraju, od gline. Ova četiri elementa predstavljaju sliku četiri kraljevstva. Na kraju, sve njih razbija kamen, koji se odvaja od planine, koga nije pokrenula ljudska ruka, i sve pretvara u prašinu kojoj vetar raznosi ostatke, tako da od njih ne ostane nikakvog traga. Kamen, naprotiv, postaje velika planina i ispunjava čitavu zemlju – simbol kraljevstva koje će podignuti Bog neba i zemlje i kome nikada neće biti kraja (Dn 2,44). U sedmom poglavlju iste knjige, sa još impresivnijim simbolizmom, redosled kraljevstava se pojavljuje kao promena četiri zveri nad kojima na kraju Bog – prikazan kao „pradavni“ – sudi. Četiri zveri – velika carstva svetske istorije – izlaze iz mora, i predstavljaju simbol sile smrti koja preti životu. Nakon suda sa neba silazi čovek (sin čovečji) kome su predati svi narodi, nacije i jezici, radi kraljevstva koje je neprolazno i večno.

Dok u Tao i Darma predstavama večna određenja svemira igraju određenu ulogu, a pojmu „istorije“ nema nikakvog traga, ovde je istina shvaćena kao posebna stvarnost, nesvodiva na svemir, i s njom kao potpuno novom antropološkom i dinamičkom stvarnošću započinje potpuno drukčije viđenje. Očigledno je da takvo prikazivanje istorijskog niza kraljevstava, prikazanih kao grabljive zveri nije moglo nastati kod nekog od vladajućih naroda, nego u narodu koji je svestan svoje vlastite ugroženosti zbog grabljivosti tih zveri i koji je već doživeo kako se menjaju velesile koje su mu osporavale pravo na postojanje. To je viđenje ugnjetenih koji iščekuju preokret istorije i ne mogu biti zainteresovani za očuvanje postojećeg. U Danilovom viđenju preokret istorije ne ostvaruje se političkim ili vojnim delovanjem, za te potrebe jednostavno nedostaju potrebne sile. Ona nastaje isključivo Božjim delovanjem: kamen koji razbija kraljevstva odvaja se od planine, „a da ga ne dodirnu ruka“ (Dn 2, 34).

Marksizam kao radikalni nastavak Apokalipse

Crkveni oci su videli misteriozno naveštanje Isusovog rođenja, isključivo snagom Božjom. U Hristu su videli kamen koji na kraju postaje planina i ispunjava zemlju.U odnosu prema kosmičkim viđenjima, u kojima se Tao ili Darma pojavljuju kao božanska moć, kao „božansko“, novo je ne samo pojavljivanje istorije nesvodive na svemir, nego je ova treća stvarnost i u isto vreme prva: Bog koji deluje, Bog u koga ugnjeteni polažu svoje nade. Već sa Makabejcima, koji žive u istoj epohi kada nastaju spisi Danilovi, sam čovek političkim i vojnim delovanjem mora uzeti u ruke stvar Božju. U nekim kumranskim spisima još je očiglednije stapanje teološke nade i vlastitog ljudskog delovanja. Na kraju, Bar Kobina borba znači očiglednu politizaciju mesijanizma: Bog se za preokret služi „Mesijom“ koji po dužnosti i Božjem ovlašćenju političkim i vojnim delovanjem uvodi novinu.

Sacrum imperium hrišćana kako u svom vizantijskom tako i u latinskom obliku, nije moglo niti želelo usvojiti takve predstave, jer se zauzimalo za očuvanje hrišćanski utemeljenog svetskog poretka u uverenju da čovečanstvo proživljava šesto razdoblje istorije – doba starosti – nakon kojeg će nastupiti drugi svet koji kao osmi dan Božji već ide uporedo sa istorijom u koju će konačno ući.

Apokaliptička struja – u stvari otpor vladajućim silama sveta i nada u preokret i spasenje sveta – počevši od 18 veka, pojavljuje se na nov, ovog puta nereligiozan i često protivreligiozan način. Njen radikalni oblik nalazimo u marksizmu koji se negativnim vrednovanjem prethodne istorije kao istorije ugnjetavanja nadovezuje na Danila i koji kao društvenu podršku pretpostavlja klasu obespravljenih, radnike lišene svakog prava i zavisne seljake. Iznenadnim preokretom, čiji motivi nisu do kraja istraženi, marksizam je na Zapadu sve više postajao religija intelektualaca dok su radnici do svojih prava došli reformama koje su učinile suvišnom revoluciju, taj veliki beg iz sadašnjeg istorijskog oblika. Posle reformi društvenog sistema njima više nije bio potreban kamen koji je razbijao kraljevstva: oni su radije ciljali na Danilov drugi lik, a to je lav koji kao čovek stoji na dve noge i koji ima srce čovečje (Dn 7,4). Reforma zamenjuje revoluciju, ako lav ima ljudsko srce, sa njim se može živeti.

U svetu intelektualaca, vrlo često dobrostojećih, rastao je otpor prema „reformizmu“, skoro divinizaciji revolucije. Mora se stvoriti potpuno nov svet: uočen je umor od realnog sveta čiji uzroci nisu dovoljno proučeni. Pokušajmo sada da shvatimo strukturu i intelektualne komponente te nove vrste apokalipse. Temelj te predstave istorije sastoji se, s jedne strane, od teorije evolucije prenesene na istoriju, a sa druge – vezano za prethodno – vera u napredak u Hegelovoj teoriji. Povezanost sa teorijom evolucije znači da se istorija posmatra na biološki način, štaviše materijalistički i deterministički. Istorija ima svoje zakone i svoj tok protiv kojeg se može boriti ali koji, u suštini, ne može biti zaustavljen. Evolucija je došla na Božje mesto. „Bog“ sada znači razvoj, napredak. Taj se napredak – tu nastupa Hegel – ostvaruje u dijalektičkim pokretima. Na kraju krajeva on se i doživljava u determinističkom obliku. Poslednja dijalektička deonica je skok iz istorije ugnjetavanja u konačnu istoriju spasenja, prelaz od zveri do Sina čovečjeg, moglo bi se reći sa Danilom.

Revolucija kao oblik političkog i sekularnog mesijanizma

Kraljevstvo Sina čovečjega sada se zove „besklasno društvo“. Iako se, s jedne strane po toj filozofiji dijalektički skokovi nužno događaju kao prirodne pojave, konkretno se zapravo ostvaruju – prema njihovom mišljenju – posredstvom politike.

Politički pandan dijalektičkom skoku je revolucija. Ona je u suprotnosti reformi koju treba odbaciti budući da ona stvara utisak da je zveri dato ljudsko srce i da se više nije potrebno boriti sa njom. Reforme, kažu oni, uništavaju revolucionarni zanos, stoga su one na protivničkoj strani unutrašnje logike istorije, involucija umesto revolucije, dakle neprijatelj napretka. Revolucija i utopija kao nostalgija za savršenim svetom – su povezane. One su konkretan oblik novog političkog i sekularnog mesijanizma. Idol budućnosti proždire sadašnjost. Idol revolucije je protivnik razumnog političkog delovanja u korist poboljšanja sveta. Teološko viđenje proroka Danila i apokaliptike generalno, primenjuje se na svetovnu stvarnost, ali na mitologizovan i krajnje izobličen način. U stvari, dve nosive političke ideje – revolucija i utopija – u svojoj povezanosti sa evolucijom i dijalektikom su apsolutno iracionalan mit. Neophodna je energična demitologizacija kako bi politika mogla delovati na razuman način.

Gde je mesto hrišćanske vere, bez obzira na Danila i politički mesijanizam? Koje je njeno viđenje istorije s obzirom na naše istorijsko delovanje? Pre nego što pokušam da izgradim neki složeniji sud, moramo da bacimo pogled na najvažnije tekstove Novog zaveta. Bez velikih analiza, tamo možemo da razlikujemo dve grupe tekstova: sa jedne strane tekstovi jevanđelja i Dela apostolska, koji izdaleka ukazuju na veze s apokaliptikom. Sa druge strane to je Otkrivenje Jovanovo koje – kako i samo ime kaže – pripada apokaliptičkoj struji. Poznato je da tekstovi apostolskih poslanica – u saglasju sa viđenjem o kojem je reč u jevanđeljima – nisu ni u kojoj meri dotaknuti žarom revolucije, naprotiv jasno joj se protive. Dva suštinska teksta, Rim 13,1-6, i 1 Pt 2,13-17, vrlo su jasna i oduvek su trn u oku svim revolucionarima. Poslanica Rimljanima zahteva da „svako“ (bukvalno: svaka duša), bude podređen vlastima nad sobom jer nema vlasti do Boga. Zato, ko se suprotstavlja vlasti, protivi se Božjoj odredbi. Potrebno je pokoriti se ne samo zbog prisile, nego zbog razloga savesti. Isto tako i Prva Petrova poslanica traži podređenost zakonitim vlastima „iz ljubavi prema Gospodu“: „Jer je tako volja Božja da dobrijem delima zadržavate neznanje bezumnijeh ljudi. Kao slobodni, a ne da biste imali slobodu za pokrivač pakosti, nego kao sluge Božje“. Ni Pavle ni Petar ne iznose ovde nekritičko veličanje rimske države. Iako potvrđuju božansko poreklo državnih pravnih odredaba, jako su daleko od obožanstvenjivanja države. Upravo zato što vide ograničenost države koja nije Bog i ne može se prikazivati Bogom, priznaju ulogu njenih odredaba i njenu moralnu vrednost. Time se nadovezuju na biblijsku tradiciju.

Jozef Racinger  – BENEDIKT XVI

Danas online

Prethodni nastavak Sledeći nastavak

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *