Ulogujte se / Kreirajte profil

Porodica – Bertrand Rasel: Osvajanje sreće

Od svih ustanova koje smo primili u nasleđe, nijedna u sadašnje vreme nije toliko rastočena i izbačena iz koloseka kao porodica. Naklonost roditelja prema deci i dece prema roditeljima može da bude jedan od najvećih izvora sreće, ali u stvarnosti u današnje vreme odnosi između roditelja i dece u devet slučajeva od deset izvor su nesreće za obe strane i u devedeset devet od stotine slučajeva izvor nesreće bar jedne od dveju strana. Neuspeh porodice da pruži osnovno zadovoljstvo koje bi u načelu mogla da pruži, jedan je od najdubljih uzroka nezadovoljstva toliko rasprostranjenog u naše doba. Odrastao koji želi srećno da živi sa sopstvenom decom ili da iim pruži srećan život mora duboko da razmisli o roditeljstvu i, pošto je razmislio da postupi mudro. Porodica je isuviše obiman zadatak da bi se o njoj opširno govorilo u ovoj knjizi, izuzev problema koji smo postavill, naime, osvajanja sreće. I čak u vezi s tim problemom možemo od njega da uzmemo u pretres samo toliko koliko je poboljšanje u moći svakog pojedinca bez promena u društvenoj strukturi.

Dabome da je to teško ograničenje, jer su uzroci porodičnih nesreća u današnji dan najrazličitiji: psihološki, ekonomski, socijalni, vaspitni i politički. Gde su u pitanju imućne klase zajednice, dva uzroka su se splela da žene porodicu teže osete nego ikad u ranijim vremenima. Ova dva uzroka su, s jedne strame, otvaranje karijere pojedinim ženama, a s druge strame, nestajanje domaće posluge. U staro vreme žene su bile nagonjene u brak nepodnošljivim uslovima života za usedelicu. Usedelica je morala da sedi kod kuće u materijalnoj zavisnosti prvo od oca, a posle jednog od braće, ne baš oduševljeno. Ona nije imala zanimanja da ispuni svoje dane, ni slobodu da se zabavi izvan zaštitnih zidova porodične zgrade. Niti je imala priliku ni sklonost za polne pustolovine, o kojima je ona sama bila duboko ubeđena da su odvratnost ako se vrše izvan braka. Ako je uprkos svima stražama izgubila čednost prevarom nekog lukavog zavodnika, njen položaj je bio krajnje žalostan. Opisan je sasvim tačno u Vekfildskom svešteniku:

Jedini izlaz da pokrije svoj greh,

Da sakrije sramotu ispred očiju ljudi,

Da svog ljubavnika nagna na kajanje.

Da se zagrcne od suza, jeste — da umre.

Moderna usedelica ne smatra da je smrt potrebna u takvom slučaju. Ako je dobro obrazovana, neće imati teškoća da sebi obezbedi ugodan život i za to je nezavisna od porodičnog odobrenja. Kako su roditelji izgubili ekonomsku moć nad svojim kćerkama, postali su i mnogo obazriviji u izražavanju moralnog neodobravanja; nema ni smisla koriti nekoga ko neće da se osvrne ni na kakve prigovore. Neudata mlada žena profesionalnih staleža je otuda u mogućnosti danas, pod pretpostavkom da po inteligenciji i privlačnosti nije ispod osrednjih, da provodi sasvim prijatan život sve dotle dok je kadra da se uzdrži od želje za decom. Ako je pak savlada ta želja i mora da se uda, gotovo je sigurno da će izgubiti svoj posao. U pogledu udobnosti života ona pada na niži stepen nego onaj na koji je navikla, pošto plata njenog muža jedva da će biti veća od one koju je ona imala i mora da dostigne za potrebe čitave porodice a ne samo jedne žene. Posle slobodnog života gorko će joj pasti što se za svaki izdatak mora da obraća drugome. Iz svih tih razloga, takve žene se kolebaju da se u brak otisnu.

Žena pak koja ima hrabrosti za takav skok, suočiće se u poređenju sa ženama ranijih pokolenja, s novim i strašnim problemom: s malobrojnošću i rđavim kvalitetom domaće posluge. Sledstveno tome, ona će se vezati za kuću, prinuđena da sama svršava tričave zadatke sasvim nedostojne njenog znanja i iskustva ili, ako ih ne vrši sama, da upropasti svoje živce u grđenju nesavesne posluge. U pogledu telesne brige o deci, ako se postarala sama da se obavesti o tome, doći će do zaključka da je nemogućno, sem da se izloži opasnosti najteže nesreće, da decu poveri negovateljicama i uopšte da prepusti drugome brigu o najosnovnijoj predohrani u pogledu čistoće i higijene, izuzev ako sebi može da dozvoli izdatak za skupu obrazovanu negovateljicu u nekom zavodu. Pod bremenom mnoštva tričavih sitnica ona će u istinu biti srećna ako ne izgubi svu svoju draž i tri četvrtine svoje inteligencije. Često prostim vršenjem nužnih dužnosti takve žene postaju teret svojim muževima i muka i nevolja svojoj deci. Kad padne veče i njen muž se vrati s posla, žena koja priča o svojim dnevnim nevoljama prava je napast, a žena koja ne priča, rasejana je. Žrtve koje je dala za decu toliko su je obrvale da je gotovo sasvim pouzdano da će tražiti veću zahvalnost nego što je poželjno da očekuje, dok će stalna izgubljenost u tričavim sitnicama svakodnevnog posla napraviti od nje džandrljivu ženu skučena duha. Najopasnija od svih nepravdi koje će imati da otrpi jeste u ovome: posledica vršenja porodičnih dužnosti biće gubitak naklonosti porodice, dok da je porodicu zanemarila i ostala vedra i prijatna, porodica bi je verovatno volela[i].

Te nevolje su suštinski ekonomske prirode, a evo još jedne koja je gotovo isto toliko teška. Mislim na teškoće koje se pojavljuju u vezi sa stanovanjem, tim problemom koji potiče od nagomilavanja stanovništva u velikim gradovima. U srednjem veku gradovi su bili seoski kao što su današnja sela. Deca još pevaju dečje stihove:

 Kod Pavlovog zvonika raste drvo
Puno i prepuno jabuka,

 Mala londonska deca trčkaraju oko njega
I štapovima ruše jabuke.

A onda trče od džbuna do džbuna
Dok ne dođu do londonskog mosta.

Otišao je Pavlov zvonik i nije mi poznato kad su nestali džbunovi između katedrale i londonskog mosta. Nekoliko vekova je minulo otkako su londonski dečaci imali zadovoljstva koja pominju ovi stihovi, ali nije tako davno kada je većina stanovništva živela u selima. Gradovi nisu bili veliki; lako je bilo da se iz njih izađe i ni najmanje nisu bili neobični vrtovi uz kuće. Danas je u Engleskoj gradsko stanovništvo u ogromnoj prevazi nad seoskim. U Americi je još ta prevaga mala, ali se veoma brzo povećava. Gradovi kao što su London i Njujork toliko su golemi da treba mnogo vremena da se iz njih iziđe. Oni koji žive u gradovima obično se moraju zadovoljiti sa stanom kome, razume se, ne pripada nijedan pedalj zemlje i u kojem su ljudi primorani da se pomire s apsolutnim minimumom površime. Ako ima male dece, život u stanu je težak. Za njih nema mesta za igranje niti za njihove roditelje mogućnosti da pobegnu od njihove buke. Dosledni tome, profesionalni ljudi i žene sve više i više teže da žive u predgrađima. S gledišta dece to je sasvim u redu, ali to u priličnoj meri dodaje zamora očevom životu i u velikoj meri smanjuje ulogu koju bi valjalo da on igra u porodici.

Nije mi namera da se upustim u razmatranje tako zamašnih ekonomskih problema, pošto su izvan zadatka koji nas zanima, naime, šta jedinka tu može da učini i da tako nađe sreću. Bliže prilazimo ovom problemu kad pređemo na psihološke teškoće koje postoje u današnje doba između roditelja i dece. One su stvarno deo problema koje je na dnevni red iznela demokratija. U staro vreme bilo je gospodara i robova: gospodari su određivaili šta ima da se radi i uglavnom voleli su svoje robove, jer su njihovi robovi doprinosili njihovoj sreći. Robovi su verovatno mrzeli gospodare, mada se to ni izbliza nije tako sveopšte dešavalo kao što bi to želela da prikaže demokratska teorija. Ali čak iako su mrzeli svoje gospodare, njihovi gospodari su bili nesvesni ove mržnje i u svakom slučaju gospodari su bili srećni. S opštiin prihvatanjem ekonomske teorije sve se to izmenilo: robovi koji su pre prihvatali svoju sudbinu, sad su prestali da to čine; gospodari koji ranije nisu sumnjali u svoja prava, sad su počeli u njih da sumnjaju i da se kolebaju. Došlo je do trvenja koje je izazvalo nesreću na obema stranama. Ne iznosim to kao dokaz protiv demokratije, jer su pomenuti neredi takvi da se neminovno dešavaju u važnim prelaznim vremenima. Ali nema smisla zatvarati oči pred činjenicom da je ljudima vrlo neprijatno što je takva promena u toku.

Promena u odnosima između roditelja i dece je istaknuti primer opšteg širenja demokratije. Roditelji više nisu sasvim sigurni u svoja prava prema deci; deca više ne smatraju da duguju poštovanje svojim roditeljima. Vrlina poslušnosti koja se pre zahtevala bez pogovora postala je nesavremena i s pravom. Psihoanaliza je uplašila obrazovane roditelje da bi nehotično mogli da nanesu štete svojoj deci. Ako ih poljube, mogli bi da izazovu Edipov kompleks; ako ih ne poljube, mogu da zavitlaju bes ljubomore. Ako narede deci da učine nešto, u njih bi mogli da usade osećanje greha; ako ne narede to, deca bi mogla da prime navike koje roditelji smatraju nepoželjnim. Kad ugledaju dete da sisa palac, iz tog izvlače bog bi znao kakve strašne zaključke i ne znaju šta da urade da ga u tome spreče. Roditeljstvo koje je nekad bilo u znaku nadmenog vršenja moći, postalo je plašljivo, zabrinuto i ispunjeno sumnjama. Prošlo je vreme starih jednostavnih igara i to upravo u trenutku kad, s obzirom na novu slobodu žena-samica, mati mora da žrtvuje više no ranije pri odlučivanju da postane mati. U ovakvim prilikama savesne matere zahtevaju suviše malo od svoje dece, a nesavesne suviše mnogo. Savesne majke uzdržavaju svoje prirodne naklonosti i postaju bojažljive; nesavesne majke traže u svojoj deci naknadu za zadovoljstva kojih su se morale da odreknu. U prvom slučaju, dečja ljubav je prigušena, a u drugom, suviše podsticana. Ni u jednom slučaju nema one proste i prirodne sreće koja se stiče u naiskladnijim porodicama.

Imajući u vidu sve te nevolje, je li ikakvo čudo što broj rađanja opada? Opadanje broja rađanja u stanovništvu uopšte dostiglo je tačku kad će uskoro početi da ih nestaje, ali u imućnim staležima ta tačka je već davno prevaziđena, ne samo u jednoj zemlji, nego praktično u svim civilizovanim zemljama. Nema mnogo statistika na raspolaganju o broju rađanja među imućnima, ali dve činjenice mogu navesti iz gorepomenute knjige Džin Ejling. Izgleda da je u Stokholmu u godinama od 1919. do 1922. plodnost profesionalnih žena bila samo jedna trećina ostalog stanovništva i da je među četiri hiljade diplomiranih na Velesli koledžu u Sjedinjenim Američkim Državama u periodu od 1896. do 1913. celokupan broj dece bio oko tri hiljade dok bi za sprečavanje nestajanja rase trebalo da bude 8000 dece i da nijedno od njih ne umre mlado. Ne može biti sumnje da civilizacija koju je stvorila bela rasa ima tu jedinstvenu karakteristiku da ukoliko ljudi i žene više apsorbuju ovu civilizaciju, utoliko postaju jaloviji. Najcivilizovaniji su najjaloviji; najnecivilizovaniji su najplodniji; i između tih dvaju polova odigrava se stalno pomeranje. U sadašnje vreme najinteligentnije grupe zapadnih naroda izumiru. Za nekolicinu godina zapadni narodi kao celina smanjiće se brojno ukoliko se njihove rezerve ne popune useljavanjom iz manje civilizovanih oblasti. Ali čim useljenici prihvate civilizaciju zemlje koja ih je primila, i oni će srazmerno da postanu jalovi. Jasno je da civilizacija koja ima takve karakterne osobine nije stabilna; ako se ni na kakav drugi način ne može navesti da svoje brojno stanje održi, pre ili posle mora da izumre i ustupi mesto nekoj drugoj civilizaciji u kojoj je potreba za roditeljstvom sačuvala snagu da omete opadanje stanovništva.

Zvanični moralisti u svima zapadnim državama pokušali su da pristupe rešavanju ovog problema putom bodrenja i sentimentalnosti. S jedne strane, kažu da je dužnost evakog bračnog para da ima toliko dece koliko je Božja volja, bez obzira da li će ta deca biti zdrava i srećna. S druge strane, sveštenici-muškarci torokaju o svetim radostima materinstva i tvrde da je velika porodica bolesne i siromašne dece izvor sreće. Država se pridružuje s postavkom da je potrebna odgovarajuća količina topovske hrane, jer kako bi se uspešno primenila sva ta sjajna i umna oruđa ako ne bi ostalo dosta stanovništva da ga ona unište? Čudno je da se kaže, ali pojedini roditelj, iako takvo rasuđivanje prihvata kad su u pitanju drugi, sasvim je gluv kad je reč o njemu samome. U zabludi je psihologija sveštenika i patriota. Sveštenici mogu da imaju uspeha dok „pali” njihova pretnja ognjem pakla, ali samo mali deo stanovništva uzima ozbiljno tu pretnju. Izvan takve pretnje jedva da išta može da utiče na držanje u takvoj suštinski privatnoj stvari. Što se države tiče, njena postavka je prosto svirepa. Ljudi mogu da pristanu da drugi daju svoje sinove za topovsku hranu, ali teško da će ih primamiti izgled da to učine sa sopstvenim sinovima. Sve što država može da učini, to je da siromašne održava u neznanju, pokušaj koji je na osnovu statističkih podataka izuzetno neuspešan sem u najzaostalijim zapadnim zemljama. Vrlo malo ljudi i žena će pristati da rađaju decu iz nekog osećanja javne dužnosti, čak kad bi bilo daleko jasnije nego što jeste da takva javna dužnost uopšte postoji. Kad ljudi i žene imaju decu, oni to čine ili zato što veruju da će ta deca doprineti njihovoj sreći, ili zato što ne znaju kako to da spreče. Poslednji razlog još dejstvuje vrlo moćno, ali je u stalnom opadanju. I ništa ni država ni crkva ne mogu učiniti da spreče dalje opadanje rađanja. Potrebno je, dakle, ako bela rasa hoće da opstane, da roditeljstvo opet bude u stanju da stvori sreću roditeljima.

Kad čovek posmatra ljudsku prirodu nezavisno od sadašnjih prilika jasno je, mislim, da je roditeljstvo psihološki sposobno da pruži najveću i najtrajniju sreću koju život može da pruži. Nesumnjivo da je to više istina za žene nego za muškarce, ali je više istina i za muškarce, nego što je većina modernih ljudi sklona da pretpostavi. Uzima se to kao istina gotovo u celokupnoj književnosti pre današnjeg doba. Hekuba se više brine za svoju decu nego za Prijama; Makdaf se više brine za svoju decu nego za svoju ženu. U Starom zavetu ljudi i žene strasno žele da ostave za sobom potomke; u Kini i Japanu taj stav sačuvan je do današnjih dana. Ovde bi se kazalo da se ta želja može pripisati kultu predaka. Ja međutim mislim da je suprotno istina, naime da je kult predaka slika interesovanja koje ljudi pridaju produženju svoje porodice. Vrativši se na profesionalne žene o kojima smo maločas govorili, jasno je da nagon za decom mora biti silan, jer inače nijedna ne bi pristala na žrtve koje deca traže. Što se mene tiče, govoreći u svoje ime, ja sam u roditeljskom osećanju našao veću sreću nego ijednu koju sam doživeo. Mislim da kada prilike nateraju ljude ili žene da se odreknu te sreće, ostaje neispunjena jedna veoma duboka potreba i da to izaziva nezadovoljstvo i nemir čiji uzrok može da ostane potpuno nepoynat. Da čovek bude srećan u ovom svetu, naročito kad mladost mine, neophodno je da o sebi misli ne samo kao o jednoj izdvojenoj jedinki čiji dani će ubrzo doći kraju, nego kao o delu životne reke koja teče od prvog semena do daleke i nepoznate budućnosti. Kao svestan osećaj izražen određenim imenom, to bez sumnje zahteva hipercivilizovano i intelektualno gledište o svetu, ali kao neodređona nagonska emocija ona je primitivna i prirodna i njeno odsustvo je ono što je hipercivilizovano. Čovek koji je sposoban za neko veliko i značajno delo koje udara svoje obeležje na buduće vekove, može da iživljava taj osećaj kroz svoje delo, ali za ljude i žene koji nemaju izuzetnog talenta jedini način da to postignu jeste da imaju decu. Oni koji su dozvolili da njihova oruđa za produženje vrste zakržljave, odvojili su se od životme reke i, postupivši tako, došli u tešku opasnost da će se sparušiti. Za njih, manj ako nisu izuzetno bezlični, smrt je kraj svega. Svet koji će iza njih doći, ne tiče ih se i zbog toga im se i njihov rad čini tričav i beznačajan. Za čoveka koji ima dece i unučadi, i njih voli prirodnom naklonošću, budućnost je važna, bar do kraja njihovog života, ne samo moralom ili nategnutom maštom, nego i prirodno i nagonski. I čovek čije je interesovanje prošireno do te mere preko svog ličnog života, sposoban je da ga proširi još i dalje. Kao Avram, on će naći zadovoljstva u pomisli da će njegovo seme naslediti obećanu zemlju, mada se to neće ispuniti za nekoliko pokolenja. A kroz takva osećanja on se spasava pomisli o uzaludnosti svega, koja inače umrtvljuje njegove emocije.

Osnova porodice je, dabome, činjenica da roditelji osećaju naročitu vrstu naklonosti prema svojoj deci, različitu od one koju osećaju jedno prema drugome ili prema drugoj deci. Istina je da neki roditelji imaju malo ili nikako roditeljske naklonosti, a i to je tačno da su neke žene sposobne da osećaju naklonost prema tuđoj deci gotovo isto onako silovito kao prema svojoj. Uprkos tome, ostaje gruba činjenica da je porodična naklonost naročita vrsta osećanja koje čovek ili žena daju svojoj deci i nikakvom drugom ljudskom biću. Tu emociju mi nasleđujemo od svojih životinjskih predaka. U ovom pogledu Frojd mi ne izgleda dovoljno biološki potkovan u svom stanovištu, jer ma ko da posmatra životinjsku mater sa njenim mladuncima, videće da njeno držanje prema njima uzima sasvim drugačiji vid nego prema mužjaku s kojim ima polne odnose. I taj isti različiti i nagonski vid, mada u izmenjenom i manje konačnom obliku, postoji i među ljudskim bićima. Da nema tog naročitog osećanja gotovo ništa ne bi moglo da se kaže o porodici kao ustanovi i deca bi se isto tako mogla da prepuste brizi profesionalaca. Međutim, kako stvari stoje, naročita naklonost koju roditelji imaju za decu, pod pretpostavkom da im nagoni nisu zakržljali, od važnosti je kako za roditelje tako i za decu. Vrednost roditeljske naklonosti prema deci ogleda se uglavnom u činjenici da se na nju može osloniti više nego na ma koju naklonost. Čovek svoje prijatelje voli zbog njihovih vrednosti, svoju ljubavnicu zbog njenih čari; ako vrednost ili čari nestanu, mogu da nestanu i prijatelji i ljubavnice. Ali upravo u časovima nevolje se najviše i obraćamo svojim roditeljima, u bolesti i čak i u moralnom slomu, ako su roditelji one prave vrste. Svi osećamo zadovoljstvo kad nam se dive zbog naših zasluga, ali veći deo nas je skromna srca da oseti da je to divljenje podložno promeni. Naši roditelji nas vole zato što smo njihova deca i to je nepromenljiva činjenica tako da se osećamo sigurniji kad smo s njima nego ma s kim drugim. U časovima uspeha to može da izgleda nevažno, ali u slučaju neuspeha to pruža utehu i bezbednost koja se nigde drugde ne može naći.

U svima ljudskim dodirima lako je postići za jednu stranu, ali daleko teže da se ona postigne za obe. Tamničar možda uživa u čuvanju zatvorenika; poslodavac može da uživa u tome da se istresa nad zaposlenima; vladar može da uživa u vladanju svojim podanicima oštrom rukom i starovremski otac je nesumnjivo uživao da ulije vrlinu u svog sina posredstvom šibe. Sve su to samo jednostrana uživanja; u toj sprezi položaj druge strane je manje prijatan. Dolazimo do toga osećanja da nešto nije u redu s tim jednostavnim zadovoljstvima i naše uverenje je da dobar čovečan odnos treba da zadovolji obe strane. Ovo se pogotovu može primeniti na odnose roditelja i dece s rezultatom da roditelji dobijaju daleko manje zadovoljstva od dece nego što su dobijali ranije; dok, s druge strane, deca manje trpe od svojih roditelja nego u prošlim pokolenjima. Ne čini mi se da postoji ikakav stvaran razlog zašto bi roditelji dobijali manje zadovoljstva od svoje dece nego u pređašnjim vremenima, mada je izvan svake sumnje takav slučaj danas. Niti verujem da ima ikakvog razloga zašto roditeljima ne bi polazilo za rukom da uvećaju sreću svoje dece. Ali to traži, kao i svi ravnopravni odnosi kojima teži današnji moderan svet, izvesnu delikatnost i nežnost, izvesno poštovanje ličnosti drugoga, a koje ni najmanje ne umanjuje ratobornost običnog života. Osmotrimo roditeljsku sreću prvo u svojoj biološkoj suštini i, onda, kakva bi ona trebalo da bude u roditelju nadahnutom onom vrstom nežnog stava prema drugim licima, koji smo istakli kao suštinski, u jednom svetu koji veruje u jednakost.

Iskonski koren roditeljskog zadovoljstva je dvojak. S jedne strane, u njemu je osećanje da se obnavlja jedan deo sopstvenog tela, produžujući njegov život i posle smrti ostatka tog tela, i možda, u svoje vreme, isto tako obnavlja sebe, i time što obezbeđuje večnost svog semena-plazme. S druge strane, tu je, i prisna mešavina moći i nežnosti. Novo stvorenje je nemoćno i u roditelju se pojavljuje pobuda da podmiri njegove potrebe, pobuda u kojoj se iživljava ne samo roditeljska ljubav prema detetu, nego i roditeljska želja za vlašću. Sve dotle dok se misli da je dete nemoćno, naklonost koja mu se pruža nije nesebična, pošto je ona u smislu zaštite izloženijeg dela samoga sebe. Ali već u vrlo ranom detinjstvu dolazi do sukoba između roditeljske sklonosti ka vlasti i želje za dobro deteta, jer dok je vlast nad detetom u neku ruku predodređena prirodom stvari, ipak je poželjno da dete što pre nauči da bude nezavisno u što širem obimu, što nije prijatno za roditeljske želje za vlašću. Neki roditelji nikad ne postaju svesni tog sukoba i ostaju despote sve dok deca ne stasaju da se bune. Drugi se, međutim, osveste na to i nađu se u vrtlogu suprotnih emocija. U tom vrtlogu izgubi se i njihova roditeljska sreća. Posle svega, na svoju najveću žalost utvrde da sva ljubav kojom su obasuli dete, dovodi do nečeg sasvim različitog od onog čemu su se nadali.

Oni su želeli da ono postane vojnik a vide da je pacifista ili, kao Tolstoj, oni žele da bude pacifista, a on ode u Crnu stotinu. Ali teškoća nije samo u tom poznijem razvoju. Ako hranite dete koje je već samo sposobno da se hrani, vi time dokazujete da vam je više stalo do vlasti nego do dečjeg blagostanja, mada vam se čini da je vaš postupak izraz želje da mu olakšate da jede. Ako mu suviše živo stavite do znanja opasnosti, vi to verovatno činite iz pobude da ga zadržite u svojoj zavisnosti. Ako mu demonstrativno izrazite naklonost na koju očekujete odgovor, vi time verovatno imate nameru da ga privučete pomoću emocija. Na hiljadu načina, krupnih i sitnih, prisvojni nagon odvešće roditelje stranputicom, sem ako ne budu veoma oprezni i savršeno čista srca. Svesni tih opasnosti, moderni roditelji neki put izgube strpljenje u postupku s decom i na taj način još su im manje od koristi no da su spontano učinili greške, jer za dečju misao ništa nije poraznije no odsustvo čvrstine i samopouzdanja od strane odrasloga. Bolje je dakle biti čista srca nego oprezan. Roditelj koji iskreno želi dobro deteta, više no vlast nad njim, ne treba da čita knjige o psihoanalizi da bi postupio ovako ili onako; njega će njegov nagon povesti pravim putem. I u tom slučaju odnos između roditelja i deteta biće skladan od početka do kraja, bez bunta kod deteta, ni razočaranja kod roditelja. Ali to zahteva od strane roditelja još od prvih dana izvesno poštovanje detinje ličnosti — poštovanje koje ne sme da potekne samo iz načela moralnog ili intelektualnog, no da bude nešto duboko proosećano, gotovo mističkim uverenjem, do te mere da stav prisvajanja i despotizma postanu potpuno nemogućni. Dabogme da ovakav stav nije poželjan samo prema deci: on je veoma potreban i u braku i u prijateljstvu takođe, mada je u prijateljstvu manje težak. U nekom boljem svetu on će prožeti političke odnose između grupa ljudskih bića, iako je ova nada tako daleko da ne vredi da se na njoj duže zadržavamo. Ali ma koliko sveopšta bila potreba za takvom blagošću, ona je pre svega potrebna gde su u pitanju deca, ali zbog njihove bespomoćnosti, njihove sićušnosti i male snage, niske duše su sklone da ih preziru.

Ali da se vratimo na probleme koji su predmet ove knjige. Punu radost roditeljstva u modernom svetu mogu postići samo oni koji duboko umeju da osete taj stav poštovanja prema detetu o kome sam govorio. Jer za njih neće biti potrebe da u sebi mučno ugušuju ljubav za vlašću niti da strahuju od gorkog razočaranja, koje zahvati despotske roditelje kad deca dođu do slobode. I za roditelja takvog stava ima daleko više radosti u roditeljstvu, nego ikad za despotskog roditelja u vreme njegove najveće moći. Jer ljubav koja je nežnošću prečišćena od svih sklonostl ka despotizmu, može da pruži uzvišeniju radost, blažu i sposobniju da gvožđe niske vrednosti svakodnevnog života pretvori u suvo zlato mističnog zanosa, više nego ijedna emocija na raspoloženju čoveka koji lomi koplja i bije bitku da se održli u ovom klizavom svetu.

Dok pridajem veoma visoku vrednost roditeljskoj emociji neću time da kažem ono što se inače govori da za ljubav dece prvenstveno matere imaju da čine sve što mogu. U tom pogledu bilo je ustaljeno mišljenje koje je bilo na svom mestu kada se ništa nije znalo o nezi dece sem nenaučnih nagađanja koje su babe ostavljale u nasleđe svojim kćerkama. Danas se mnogo radi na nezi dece, što najbolje čine poglavito oni koji su se specijalizovali u nekoj grani takve nege. Toj grani obrazovanja priznaje se ono što se naziva „obrazovanjem”. Od matere se ne očekuje da svom sinu predaje matematiku, ma koliko ga mnogo volela. Što se tiče učenja čitanja, priznato je da deca bolje uče od profesionalnog vaspitača nego od matere koja to ne zna. Ali u mnogim drugim granama nege dece takvo mišljenje se ne prihvata zbog nedovoljno proverenog iskustva. Nesumnjivo da izvesne stvari mati radi bolje, ali ukoliko dete raste, ima sve više stvari koje će drugi, pozvaniji bolje izvesti. Kad bi se to uopšte prihvatilo, majke bi bile oslobođene mnogih neprijatniih poslova, koji im teško padaju samo zbog toga što im to ne spada u okvir stručnog znanja. Žena koja je stekla bilo kakvo stručno znanje, trebalo bi, kako u svom ličnom tako i u interesu zajednice, da uprkos materinstva bude u stanju da nastavi s primenom svog znanja. Ona možda neće biti kadra da to učini za vreme poslednjih meseca trudnoće i dojenja, ali dete od devet meseci ne bi trebalo da bude nepremostiva smetnja majci na stručnom poslu. Kad god društvo zahteva od neke majke žrtve veće od razumnih prema svom detetu, takva majka, sem ako nije izuzetna svetica, očekivaće od svog deteta naknadu za žrtve povrh mere preko koje to ne bi smelo da ide. Majka koja se obično naziva požrtvovanom, u najvećem broju slučajeva izuzetno je sebična prema svojoj deci, jer ma koliko da je roditeljstvo važno u životu, ako se uporedi sa čitavim životom, ono samo po sebi ne zadovoljava. Nezadovoljan roditelj sklon je da bude emocionalno gramžljiv roditelj. Otuda je podjednako važno, kako za decu tako i za majku, da je materinstvo ne otkine od njenih drugih zanimanja i uposlenja. Ako ona ima izuzetnu sklonost za negu dece i znanje koje je potrebno za odgoj svoje dece, trebalo bi da se njeno znanje iskoristi šire i nju bi valjalo uzeti da stručno neguje i tuđu decu zajedno sa svojom. Pod pretpostavkom da su odgovorni najosnovnijim zahtevima države, opravdano je da roditelji imaju prava da kažu svoju reč o nezi svoje dece i o tome ko će tu negu da vrši, ukoliko dotični ne pripada kvalifikovanom osoblju. Ali ne bi trebalo da bude utvrđenih pravila o tome da neka mati sama valja da učini ono što druga neka žena bolje ume da izvede. Majke koje se zbune i imaju osećanje da su neupućene u negu dece, kao što se to dešava s mnogim majkama, ne bi trebalo da se kolebaju i ne predaju decu na negu ženama koje su za to sposobnije i stekle potrebno iskustvo. Nema nekog bogom danog nagona koji bi žene uputio kako da pravilno postupaju s decom, a brižnost koja pređe meru samo je skrivena želja za vlašću nad detetom. Mnogu decu psihološki upropašćuju matere neznalačkim sentimentalnim postupcima. Oduvek se prihvatalo gledište da očevi ne mogu da učine bog zna šta za decu, pa ipak deca umeju da vole svoje očeve kao i svoje majke. Odnos majke prema detetu u budućnosti sve će više i više ličiti na sadašnji odnos oca, ako se životi žena oslobode nepotrebnog argatovanja i deci dozvoli da se koriste sve jačim i mnogobrojnijim naučnim dostignućima o njihovoj duševnoj i telesnoj nezi u ranom detinjstvu.

[i] Ceo taj problem po svom uticaju na profesionalne staleže proučen je razumevanjem i stvaralačkom veštinom u delu Džin Ejling Povlačenje od porodičnog života.

“Osvajanje sreće” – Bertrand Rasel

Predgovor 

Prethodni nastavak:

Naklonost – Bertrand Rasel: “Osvajanje sreće”

Sledeći nastavak:

Rad – Bertrand Rasel: Osvajanje sreće

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *