Ulogujte se / Kreirajte profil

Sufizam – mistici islama

Sam naslov nam pruža objašnjenje zašto je ova knjiga pridružena ciklusu „iskustva i rad individualnih i grupnih tražitelja istine”. Sufizam je kao religiozna filozofija islama u najstarijoj poznatoj definiciji opisan kao „poimanje božanske stvarnosti”. Muhamedanski mistici vole da sebe nazivaju AM al-Hak 1, „sledbenici Stvarnog”. U pokušaju da izložim  njihove glavne doktrine koristiću u izvesnoj meri materijal 0 istoriji islamskog misticizma prikupljan tokom poslednjih dvadeset godina – predmet tako obiman i višeslojan da bi za njegovo kompletno predstavljanje bilo potrebno nekoliko golemih tomova. U ovoj knjizi sam samo u grubim crtama naznačio odredene principe, metode i karakteristike unutrašnjeg života muslimana svih klasa počev od osmog veka  pa sve do danas. Kročili su teškim stazama, krčeći mračne  i zbunjujuće bogaze. Ali, iako im se ne možemo pridruziti,  svaki podatak koji dobijemo o njihovom religioznom okruženju i duhovnoj istoriji pomoći će nam da razumemo neobična iskustva o kojima izveštavaju.

3e9bb41a1f8c2da29a9f422628ba819d

1 Al-hak je izraz koji sufiji generalno upotrebljavaju kada se obraćaju Bogu.

Zato, pre svega, predlažem da razmotrimo neke pojedinosti o poreklu i istorijskom razvoju sufizma, njegovom odnosu sa islamom i njegovom opštem karakteru. Ove  teme nisu interesantne samo studentu komparativne religije. Njihovo poznavanje neophodno je svakom ozbiljnom  izučavaocu sufizma. Slobodno se moze reći da se sva mistična iskustva susreču u jednoj žiži. Međutim, s obzirom na  mistikovu religiju, rasu i temperament, ta tačka može pretpostavljati veliku raznolikost gledišta, dok različiti načini stremljenja istom cilju dopuštaju skoro beskonačne varijacije. Mada svi veliki mistični pravci imaju nešto zajedničko, ipak svaki od njih poseduje jedinstvene karakteristike u zavisnosti od okolnosti u kojima je nastao. Kao što se hrišćanski misticizam ne može razumeti bez poznavanja hrišćanstva, tako se i muhamedanski misticizam mora sagledati u vezi sa spoljašnjim i unutrašnjim razvojem islama.

Rec ‘mistik’, koja je iz grčke religije prešla u evropsku književnost, u tri glavna muslimanska jezika, arapskom, persijskom i turskom, predstavljena je pojmom “sufi’. Ipak, ovi termini nisu precizni sinonimi jer rec “sufi” ima specifičnu religijsku konotaciju i upotrebom je ograničena samo na mistike koji ispovedaju muhamedansku veru. Arapska reč, mada se u početku znatno poklapala sa grčkom – usta zapečaćena svetom misterijom, oči zatvorene u vizionarskoj  zanesenosti – već je oko 800-te godine nove ere, kada je prvi put zabeležena, imala suženo značenje. Do nedavno su trajali sporovi oko njenog porekla. Većina sufija, suprotno etimologiji, njen začetak vezuje za arapski koren koji označava čistotu. Tako bi “sufa” bio onaj koji je čistog srca ili jedan od izabranih. Neki evropski naučnici je poistovećuju sa rečju sofas u smislu teosofist ili teozof. AH, Noldeke, u svom članku od pre dvadesetak godina, ubedljivo dokazuje one muslimane askete koji su, ugledajući se na hrišćanske pustinjake, bili odeveni u grubu vunenu odeću u znak pokajanja i odricanja od taštine sveta.

Najraniji sufiji su, moze se reći, bili pre askete nego mistici. Prekomerno osećanje grešnosti udruženo sa, za nas teško shvatljivim, strahom od Poslednjeg Suda i paklenih muka, tako upečatljivo oslikanim u Kuranu, nagnali su ih da spasenje potraže u bekstvu od sveta. S druge strane Kuran ih upozorava da spasenje u potpunosti zavisi od hirovite volje Alaha koji dobre usmerava ka pravdi, a poročne navodi na rđav put. Njihova sudbina je zapisana na večnim tablicama Njegovog proviđenja – koje ništa ne može da izmeni. Samo jedno je sigurno. Ukoliko im je suđeno da budu spaseni gladovanjem, molitvama i pobožnim delima, onda će i biti spaseni. Ovakvo verovanje prirodno završava u kvijetizmu, potpunom i bespogovornom potčinjavanju  božanskoj volji, stavu koji je karakterističan za najdrevniji oblik sufizma. Glavni podstrek za religiozni zivot muslimana tokom osmog veka bio je strah. Strah od Boga, pakla, smrti, greha. No, već se osećao i uticaj suprotnog motiva. Svetica Rabija je najmanje jedan očigledan primer istinskog mističkog odricanja.

ee84ef62f19727cb634ce4fd8f4ab6fe

Do tada nije bilo nikakve razlike izmedu sufija i ortodoksnog muhamedanskog zilota (vatreni pobornik), osim sto su ovi prvi pridavali posebnu važnost pojedinim delovima doktrine Kurana, razvivši ih na račun ostalih koje su mnogi drugi muslimani smatrali jednako bitnim. Takođe bi trebalo dopustiti mogućnost da je ovaj asketski red inspirisan hrišćanskim idealima koji predstavljaju oštru suprotnost aktivnom i hedonističkom duhu islama. U čuvenoj rečenici Prorok osuđuje monašku strogost i savetuje svojim ljudima da se posvete svetom ratu protiv nevernika. On je takođe pružio, kao što je dobro poznato, najuverljivije svedočanstvo u prilog braka. Mada njegova kritika celibata nije ostala bez efekta, osvajanje Persije, Sirije i Egipta dovelo je muslimane u dodir sa idejama koje su bitno izmenile njihov pogled na život i religiju. Evropski čitaoci Kurana ne gledaju sa odobravanjem na autorovu kolebljivost i nedoslednost u rešavanju najvećih problema. On sam nije bio svestan ovih kontradikcija, niti su one bile kamen spoticanja pobožnim sledbenicima čija je jednostavna vera prihvatila Kuran kao Božiju reč. Ali rascep je postojao i to je proizvelo dalekosežne posledice.

Otuda pojava murdita koji stavljaju veru iznad dela, ističući božansku ljubav i dobrotu. Zatim i kadarita koji potvrđuju, te džaharita koji poriču covekovu odgovornost za njegove akcije. Tu su i mutaziliti koji su sazdali teologiju na temeljima razuma, odbacujući Alahove atribute pošto nisu u skladu sa Njegovim jedinstvom, kao i verovanje u predodređenost sudbine, jer to predstavlja suprotnost Njegovoj pravdi. Na kraju imamo asarite, skolastičke teologe islama, koji su formulisali rigidnu metafiziku i doktrinarni sistem koji leži u osnovi verovanja ortodoksnih muslimana današnjice. Sve ove spekulacije, pod uticajem grčke teologije i filozofije, snažno su delovale na sufizam. Početkom trećeg veka hidžre (deveti vek nove ere) nailazimo na znake novog i uzbudljivog uticaja. Sufiji ne samo da prestaju da muče telo i ponose se svojim siromaštvom, već počinju da asketizam smatraju samo prvim stadijumom dugačkog putovanja, pripremnu obuku za jedan duhovni život koji asketa nije u stanju ni da zarnisli. Prirodu ove promene ilustruju navodi mistika iz ovog perioda.

„Ljubav se ne uči od ljudi. Ona je jedan od Božijih darova, dolazi Njegovom milošću.”

„Niko ne može biti izbavljen iz kandži strasti ovoga sveta izuzev onoga u cijem srcu je luč koja ga neprekidno nagoni da se bavi drugim svetom.”

„Kada se otvori gnostičko duhovno oko, telesne oči su zatvorene. On ne vidi ništa drugo osim Boga.”

„Kada bi se gnoza mogla dovesti u vidljivo obličje, svako ko je pogleda bi umro od prizora lepote i ljubavi, dobrote i milosti, a svaki sjaj bi potamneo pored njenog bljeska.” 2

„Gnoza je bliza tišini no govoru.”

„Dok srce jeca zbog izgubljenog, duh se smeje nađenom.”

„Niko ko vidi Boga ne može da umre, baš kao sto i niko ko vidi Boga ne može da živi, jer On je večcan. Ko Ga vidi postaje večan.”

„0 Bože, nikada nisam osluškivao glasanje životinja, treperenje lišća, grgoljenje vode, ptičiji poj, huk vetra ili prasak groma bez osećanja da su oni svedočanstvo Tvog jedinstva i dokaz da nema ničega osim Tebe.”

„Bože, zazivam Te pred svima kao sto se bogovi zazivaju, al’ nasanio Te zovem kao sto se zove ljubljeni. Javno kažem ‘O Bože, no u osami Te prizivam ‘Voljeni moj!'”

2 Uporedi sa Platonovom Fedrom: „Jer vid je najostriji od svih nasih telesnih čula iako se pomoću njega ne može opaziti mudrost; njena lepota bi se mogla preneti kada bi postojalo njeno vidljivo obličje

b7eb19f006410b36699c43d5c3b49e22

Ove ideje Svetlosti, Znanja i Ljubavi daju osnovne crte novom sufizmu te cu u sledećim poglavljima nastojati da prikažem njihov razvoj. Konačno, one počivaju na panteističkoj veri zamenjenoj jednim transcendentnim Bogom islama što podrazumeva obožavanje Jedinog Stvarnog Bića koje svuda boravi i sve obavlja, i čiji je tron pre u ljudskom srcu nego na nebesima. Pre no što podemo dalje, vreme je da pružimo odgovor na pitanje: „Odakle su muslimani devetog veka izveli ovu doktrinu?”

Savremena istrazivanja pokazuju da sufizam nije potekao iz jednog posebnog izvora, čime se opovrgavaju raširena uopštavanja, od kojih jedno glasi da je on samo otpor arijskog uma protiv nadiruće semitske religije ili drugo, da je on u suštini produkt indijske i persijske misli. Izjave ove vrste, čak da su delimično tačne, ignorišu načelo koje kaže da ako hoćemo da uspostavimo istorijsku vezu izmedu A i B nije dovoljno da iznesemo dokaze njihove međusobne sličnosti, a da istovremeno ne pokažemo 1) da je stvaran odnos izmedu B i A bio takav da je učinio pretpostavljenu vezu mogućom i 2) da moguće hipoteze odgovaraju svim već konstatovanim i bitnim činjenicama. Pomenute teorije ne zadovoljavaju ove uslove. Ako sufizam ne beše ništa drugo do pobuna arijskog duha, kako onda objasniti nesumnjivu činjenicu da su neki od pionira muhamedanskog misticizma bili arapske rase i domoroci Sirije i Egipta? Slično tome pobornici teorije o budističkom ili vedantističkom izvoru zaboravljaju da glavna straja indijskog uticaja na islamsku civilizaciju pripada kasnijem periodu, dok su muslimanska teologija, filozofija i nauka svoje prve raskošne mladice pustile na tlu zasićenom helenskom kulturom. Istina je da je sufizam kompleksan i stoga nema jednostavnog odgovora na pitanje o njegovom nastanku. Odgovorom na ovo pitanje pozabavićemo se kasnije, kada budemo razmatrali različite pokrete i delatne snage koje su uobličile sufizam i odredile pravac njegovog razvoja u ranim fazama.

Razmotrimo, na prvom mestu, najvažnije spoljašnje i neislamske uticaje.

06860ad0661cd6c214fc943e657a73f4

Hrišćanstvo

Očigledno je da su asketske i kvijetističke sklonosti, na koje sam ranije skrenuo pažnju, bile u skladu sa hrišćanskom teorijom, iz koje su i crple zivot. Mnogi jevanđeoski tekstovi i apokrifni spisi o Isusu su citirani u najstarijim biografijama sufija, dok se hrišćanski isposnik (rahib) često pojavljuje u ulozi učitelja koji daje uputstva i savete lutajućim muslimanskim asketama. Videli smo da je vunena odeća, od koje je poteklo ime sufi, hrišćanskog porekla. Zavet ćutanja, litanija (dhikr) i druge asketske prakse imaju isto vrelo. U pogledu doktrine božanske ljubavi sledeći izvod govori sam za sebe:

„Isus prolazaše mimo tri čoveka. Tela im behu mršava a lica bleda. On ih upita: ‘Šta vas je dovelo u ovakvo stanje?’ Oni odgovoriše: ‘Strah od pakla.’ Isus reče: ‘Strah je stvorio Bog da bi spasio one koji se plaše.’ Nastavivši put naiđe na još trojicu čija lica behu jos bleđa a tela jos isposćenija te ih upita: ‘Šta vas je dovelo u ovakvo stanje?’ Odgovorise: ‘Čežnja za rajem.’ On reče: ‘Čežnju je stvorio Bog da bi vas obdario onim čemu se nadate.’ Krenuvši dalje srete još trojicu strašno bledih i usukanih, sličnih senkama, te ih zapita: “Šta vas je dovelo u ovakvo stanje?’ A oni rekoše: Ljubav prema Bogu.’ Na to Isus prozbori: ‘Vi ste Mu najbliži, vi ste Mu najbliži.”

Sirijski mistik Ahmed ibn al-Havari upita jednom hrišćanskog pustinjaka:

„Koja je po tebi najvažnija zapovest iz svetih spisa? Pustinjak odgovori: ‘Mislim da nema važnije od: ‘Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, svom dušom svojorn, svim umom svojim i svom snagom svojom.'”

Jednog drugog pustinjaka upitaše neke muslimanske askete:

„Kada je čovek najistrajniji u pobožnosti?” Kada ljubav obuzme njegovo srce jer tada nema ni zadovoljstvo ni užitak već je trajno predan.”

Uticaj hrišćanstva preko pustinjaka, monaha i jeretičkih sekti, poput mesijalinita ili euhita, bio je dvostruk – asketski i mističan. Orijentalni hrišćanski misticizam sadrzi paganske elemente. On je odavno upio ideje i usvojio jezik Plotina i neoplatonske škole.

Neoplatonizam

Aristotel, a ne Platon, je dominantna figura muslimanske filozofije, dok je tek poneki muhamedanac blizak imenu Plotina, koga su uobičajeno nazivali grčkim učiteljem, al-Sejk al-Jaunani. Ali, pošto su Arapi prva znanja o Aristotelu stekli preko njegovih komentatora, neoplatonista, sistem koji ih je nadahnuo bio je Porfirijev i Proklov. Prema tome, takozvana Aristotelova teologija, čija se arapska verzija pojavila u devetom veku, zapravo je priručnik neoplatonizma.

Još jedno delo ove škole zaslužuje posebnu napomenu. Mislim na Preobraćenje svetog Pavla, spis pogrešno pripisan Dioniziju Areopagitu. Pseudo-Dionizije, verovatno sirijski nionah, kao svog učitelja označio je izvesnog Hijerota, koga opet Frothingem poistovećuje sa Stefanoiri Bar Sudanlijem, istaknutim sirijskim gnostikom, savremenikom Jakova od Sarada (451-521 n.e.). Dionizijevo delo Hijerotova knjiga skrivenih božanskih misterija i navodi nekih delova Sudailijevih erotskih himni doprli su do nas kao jedinstven rukopis, koji se sada nalazi u Britanskom muzeju. Dionizijevi spisi, koje je na latinski preveo Jovan Skotus Erigena,utemeljili su srednjevekovni hrišćanski misticizam zapadne Evrope. I njihov uticaj na istoku imao je podjednak značaj. Na sirijski su prevedeni sa grčkog, takoreći odmah nakon objavljivanja, a njihova se doktrina snažno širila preko komentara na istom jeziku. Oko 850. n.e. Dionizije je bio poznat od Tigra do Atlantika.

Pored pisane tradicije bilo je i drugih kanala kojima je doktrina emanacije, iluminacije, gnoze i ekstaze prenošena. No, dovoljno toga je rečeno da se čitalac uveri da su grčke mističke ideje lebdele u vazduhu i bile lako dostupne muslimanskom stanovništvu zapadne Azije i Egipta, gde se sufijska teozofija po prvi put oblikovala. Jedan od zaslužnih za njen razvoj, Du T-Nun Egipćanin, opisan je kao filozof i alhemičar. Drugim rečima, student helenističke nauke. Kako je u njegovim spekulacijama pronađeno dosta toga što se poklapa sa, na primer, onim što pronalazimo u Dionizijevim spisima, nedvosmisleno dolazimo do zaključka (koji je, kao što sam pokazao, u širem smislu veoma lako moguć) da je neoplatonizam u islam ulio znatnu količinu tinkture istog mističkog elementa kojim je hrišćanstvo već bilo dobrano natopljeno.

6f82c86995887130a2415c30af3bde1d

Gnosticizam 3

3 Up. Goldhizer, „Neuplatonische und gnostiche Elemente im Hadit” u Zeitschrift for Assyrologye, xii 317.

Mada ima malo dostupnih direktnih dokaza, istaknuto mesto koje zauzima teorija gnoze u ranim sufijskim spekulacijama ukazuje na kontakt sa hrišćanskim gnosticizmom. Stoga valja napomenuti da su roditelji Ma’ruf al-Karkhija, čiju definiciju sufizma kao ‘poimanja božanske stvarnosti’ smo citirali na prvoj strani uvoda, kaže da su bili sabinjani, to jest mandenjani, koji su živeli u babilonskim močvarama izmedu Basre i Vasita. Drugi muslimanski sveci su naučili gnostičku ‘misteriju Velikog Imena. Nju je Ibrahim ibn Adhamu saopštio čovek koga je sreo dok je putovao pustinjom, i samo što ju je ovaj izgovorio ukazao mu se prorok Khadir (Elija). Drevni sufiji su od manihejaca pozajmili izraz ‘sidik” kojim su označavali svoje duhovne adepte, a neke kasnije škole su, vračajući se Manijevom dualizmu, držali da raznolikost pojava dolazi od mešanja svetla i tame.

„Ideal čovekovih dela je uklanjanje tamnih mrlja. Nesputanost svetla tamom znači samo-svesnost svetla kao svetla.”‘

Naredna verzija doktrine sedamdeset hiljada velova, izložena od strane savremenog Rifai derviša, jasno ukazuje na tragove gnosticizma. Vrlo je interesantna pa ne mogu da odolim da je ne navedem:

„Sedamdeset hiljada velova odvaja Alaha, Jedinu Stvarnost, od sveta materije i čula. Svaka duša pre rođenja prolazi kroz njih. Unutrašnja polovina broja su velovi svetla, a spoljašnja velovi tame. Prolaskom kroz svetlosni veo na svom putu ka rođenju duša svlači božanski kvalitet, a prolaskom kroz svaki veo tame oblači zemaljsku osobinu.Dete se rađa u plaču jer duša zna za odvojenost od Alaha, Jedine Stvarnosti. Čedo jeca u snu jer se duša donekle seća izgubljenog. Putovanje kroz velove nosi sobom zaborav (nisjari). Zbog toga se čovek naziva insan. On je sada u telesnom zatvoru, odvojen gustim velovima od Alaha.”

„Cilj sufizma, puta derviša, jeste da omogući bekstvo iz tamnice, apokalipsu Sedamdeset hiljada velova, otkrovenje izvornog jedinstva sa Jednim, dok smo još uvek u telu.Telo ne treba odbaciti već pročistiti i odukoviti da bi postalo pomoć a ne smetnja duhu. Ono je poput metala koji nužno treba prekaliti vatrom i obraditi. Šeik govori aspirantima da poseduje tajnu transmutacije: ‘Baciću vas u oganj spiritualne strasti da biste izašli pročišćeni.“4

4 Sejk Muhamed Ikbal, „Razvoj metafizike u Persiji” (1908) str. 150.  Citat iz knjige „Put muhamedanskog mistika”, V.H.T. Gerdner (Lajpcig, 1912).

1ebb74c3929353f25e8488f460eb3f69

Budizam

Pre muslimanskog osvajanja Indije u jedanaestom veku, učenje Bude vršilo je znatan uticaj u istočnoj Persiji i Transoksaniji. Čuli smo o impozantnim budističkim manastirima u Balkuu, metropolisu drevne Baktrije, gradu čuvenom po broju sufija. Profesor Goldziher skreće pažnju na značajnu okolnost da se sufijski asketa, Ibrahim ibn Adham, pojavljuje u muslimanskoj legendi kao princ od Balkua koji se odriče trona i postaje lutajući derviš – ponovo priča o Budi, ali sada u novom ruhu. Sufiji su naučili da se služe brojanicama upravo od budističkih monaha, a bez ulaženja u detalje, sa sigurnošću tvrdimo da metod sufizma, dokle god zadire u etičku ličnu kulturu, intelektualnu apstrakciju i asketsku meditaciju, dosta duguje budizmu. Međutim, zajedničke karakteristike oba sistema samo ističu njihove fundamentalne razlike. Oni se duhom nalaze na različitim polovima. Budista moralizuje sam po sebi, dok sufi do morala dolazi jedino kroz spoznaju i ljubav prema Bogu.

Sufijska koncepcija o nestajanju (fana) individualnog ja u Univerzalnom Biću je, po mom mišljenju, zasigurno indijskog porekla. Njen prvi veliki pobornik bio je persijski mistik Bajazid iz Bistama, koji ju je verovatno primio od svog učitelja Abu Alija iz Simla. Evo nekoliko njegovih rečenica:

„Stvorenja su predmet promenljivih ‘stanja’, ali gnostik nije ni u kakvom ‘stanju’ pošto su ostaci njegovog postojanja izbrisani, njegova bit poništena sustinom drugog i tragovi zameteni tragovima drugog.”

„Trideset godina je Bog bio moje ogledalo, a sada se ja ogledam sam u sebi”, to jest, prema objašnjenju njegovog biografa „ono što sam bio više nisam, ja, jer ‘Ja’ i ‘Bog’ predstavljaju poricanje jedinstva sa Bogom. S obzirom da ja više nisam, najviši Bog se ogleda sam u sebi.”

„Išao sam od Boga do Boga dok iz mene nije odjeknulo, ‘O, Ti koji sam Ja!”

Ovo, kako ste primetili, nije budizam već panteizam Vedante. Ne možemo bezuslovno poistovetiti fam sa nirvanom. Oba izraza podrazumevaju gašenje individualnosti, ali dok je nirvana potpuno poricanje, fana je praćena bakom, večnim prebivanjem u Bogu. Ushićenost sufija, zanesenog ekstatičnom kontemplacijom božanske lepote, u potpunosti je suprotna intelektualnom spokoju arliata lišenom svake strasti. Podvlačim ovaj kontrast jer je, po mom mišljenju, uticaj budizma na muhamedansku misao preuveličan.

Mnogo toga što se pripisuje buclizmu više je indijsko, nego što je specifično budističko. Takav je slučaj i sa sufijskom teorijom. Obični muslimani se gnušaju sledbenika Bude smatrajući ih za idolopoklonike i nerado stupajući u kontakt sa njima. S druge strane, skoro hiljadu godina pre muslimanskog osvajanja budizam je, opšte uzev, bio jak u Baktriji i istočnoj Persiji, pa je stoga i uticao na razvoj sufizma u ovim regionima.

27b8f3e7d21aa52bbb67d6611fe8945c

Dok je fana u svom panteističkom obliku korenito drukčija od nirvane, u jednom drugom smislu ona se s njom prilično podudara, pa ih ne možemo smatrati potpuno nepovezanim. Fana poseduje etički aspekt. Ona uključuje gašenje svih strasti i želja. Poništenje zlih osobina i posledica koje one prouzrokuju doprinosi rađanju odgovarajućih dobrih osobina i dela. Uporedite ovo sa definicijom nirvane profesora Davidsa:

„Krajnji cilj jeste ugasnuće grešnih i požudnih stanja uma i srca koja su i inače, prema velikoj misteriji karme, uzrok stalnog obnavljanja individualnog postojanja. To ugasnuće dolazi i teče paralelno sa rastom suprotnog stanja uma i srca, a okončava se dosezanjem ovog suprotnog stanja.”

Nezavisno od doktrine o karmi, koja je inače sufizmu strana, ove definicije fane (kada se posmatra kao moralno stanje) i nirvane se gotovo u reč poklapaju. Bilo bi neumesno praviti dalja poređenja te smatram da mozemo zaključiti da je na sufijsku teoriju fane, u izvesnoj meri, uticao kako budizam tako i persijsko-indijski panteizam.

Ovu prijemčivost islama za strane ideje moze primetiti svaki nepristrasan istrazivač, a istorija sufizma je samo je jedan primer opšteg pravila. Ipak, ova činjenica ne bi trebalo da nas navede da u takvim idejama nalazimo objašnjenje celokupnog pitanja, niti da’ sufizam brzopleto poistovetimo sa stranim sastojcima koje je on tokom svog razvoj apsorbovao i asimilovao. Čak i da je islam bio nekim čudom odsečen od dodira sa tuđim religijama i filozofijama, neki oblik misticizma bi iz njega morao iznići, budući da je seme već bilo posejano. Naravno da se ne mogu izolovati unutrašnje sile koje rade u istom smeru jer predstavljaju predmet zakona spiritualne gravitacije. Moćne struje misli tekle su muhamedanskim svetom iz velikih, gore spomenutih, neislaskih sistema, dajući podsticaj različitim tendencijama u samom islamu, što je uticalo i na sufizam – u pozitivnom ili negativnom smislu. Kao što smo videli, njegov najstariji oblik je pobuna protiv luksuza i svetovnosti. Kasnije, prevagu odnose racionalizam i skepticizam izazivajući suprotnu kretnju ka intuitivnom znanju i emocionalnoj veri, kao i ortodoksnu reakciju koja je svojim zaokretom mnoge zaslužne muslimane svrstala u mistike.

Možda ćete se sada upitati kako je ova religija bazirana na jednostavnom i strogom Muhamedovom monoteizmu, uopšte mogla da toleriše nove doktrine, a kamoli još i da ih usvoji? Pomiriti transcendentnu personalnost Alaha sa imanentnom Stvarnošću koja predstavlja sam život i dušu univerzuma izgleda nemoguće. Pa ipak je islam prihvatio sufizam. Sufiji su se, umesto da budu izopšteni, neometano uklopili u muhamedansku religioznu zajednicu, pa tako „Legenda o muslimanskim svecima” beleži najneobuzdanije ispade orijentalnog panteizma.

Vratimo se na trenutak Kuranu, nepogrešivom kriterijumu kojim se može dokazati svaka muhamedanska teorija i praksa. Može li se u njemu naći koja klica misticizma? Kuran, kao što rekoh, počinje sa predstavom Alaha, Jednog, Večnog, Svemoćnog Boga, daleko iznad ljudskih osećanja i težnji. Gospodar robova, a ne Otac svoje dece, kruto dodeljuje pravac  i ukazuje se samo onima koji Njegov gnev odvraćaju pokajanjem, poniznošću i istrajnom pobožnošću. Ovde vidimo Boga straha, a ne Boga ljubavi. To je jedna, svakako najistaknutija, strana Muhamedovog učenja. Aii uprkos neprelaznom ambisu koji je postavio
između sveta i Alaha, njegov dublji instinkt je žudeo za direktnim otkrovenjem Boga. U logici osećanja nema protivurečnosti. Muhamed, koji je u sebi imao nešto od mistika, osećao je da je Bog i daleko i blizu, transcendentan koliko i imanentan. U kasnijem vidu Alah je svetlo neba i zemlje, Biće koje dela u svetu i covečijoj duši.

„Ako li sluge moje zapitaju za Me, gle, Ja sam tu.” (Kur.2. 182.)

„I na zemlji ima znakova za one sa istinskom verom, i u vama samima. Šta! zar ne vidite?”(51. 20-21)

Prošlo je mnogo dok ne videše. Muslimanska svest ispunjena strašnim vizijama nadolazećeg gneva, otvarala se lagano i bolno značenjima ovih oslobađajućih ideja.

4ebe17a16a8f954928cda4c72cb87f84

Navedeni stihovi nisu usamljeni i koliko god da je Kuran u celini neprijateljski raspoložen prema misticizmu, ne slažem se sa gledištem da u njemu nema materijala za mističko tumacenje islama. To su do detalja pokazali sufiji koji su Kuranu prilazili onako kako je Filon pristupao Petoknjižju. Medutim sufiji ne bi imali toliko uspeha u okretanju mase religioznih muslimana na svoju stranu, da predvodnici ortodoksnosti nisu stvorili sistem sholastičke filozofije kojim su božansku prirodu sveli na potpuno formalno, nepromenljivo i apsolutno jedinstvo, puku volju lišenu bilo kakve usrdnosti ili emocije, zastrašujuću i nepojmljivu moć, sa kojom nijedno ljudsko biće ne moze da opšti i ima bilo kakve veze. Takav je Bog muhamedanske teologije. To je bila alternativa sufizmu. Zato, kao što primećuje profesor D. B. Mekdonald, jedan od naših najvećih autoriteta za ovu temu:

„Svi misleći, religiozni muslimani su mistici. A takođe i panteisti, ali neki toga nisu svesni.”

Odnos sufija pojedinca prema islamu varira, od manje više potpunog saobražavanja, do toga da je samo po imenu profesije s verom u Alaha i Njegovog Proroka. lako su Kuran i Tradicija opšte priznati kao nepromenljivi standard religioznih istina, ovim se ne podrazumeva i prihvatanje spoljašnjeg autoriteta koji bi odlučivao o pravoverju i jeresi. Veroispovesti i katehizmi, po mišljenju sufija, nemaju nikakvog značaja. Zašto da o tome brine kada je u posedu doktrine iznikle neposredno iz Božijeg krila? Dok zanesenom pažnjom čita Kuran duboko razmišljajući, gle, pred njegovim unutrašnjim okom bljeska skriveno značenje beskrajne, nepresušne Svete Reči. Ovo sufiji nazivaju istinbat, vrsta intuitivne dedukcije; to je misteriozni priliv božanski otkrivenog znanja u srce pročišćeno pokajanjem i mislima o Bogu, pri čemu je svetovni smisao prevaziđen, a izliv ovog znanja nadilazi mogućnost izrazavanja rečima. Prirodno, doktrina mistika iznesena na videlo  istinbatom ne slaže se najbolje sa muhamedanskom kao ni sa drugim teologijama, ali je ovaj nesklad lako objasniti. Ne može se očekivati da teolog koji tumači tekst dode do istog zaključka kao mistik koji tumači duh napisanog. Njihova neistovetnost je milosrdni dar božanske mudrosti pošto teološke kontroverze služe da iskorene religiozne greške. S druge strane, raznolikost mističkih istina odgovara mnogostrukimnstepenima i modalitetima mističnog iskustva.

U poglavlju o gnozi potpunije ću obraditi stav sufija prema pozitivnoj religiji. Samo na brzinu, u prilog temi, treba reći da su mnogi od njih bili dobri muslimani, drugi jedva musliniani, a treći i možda najbrojniji, muslimani po običaju. Tokom ranog srednjeg veka islam je bio organizam u fazi rasta. On se postepeno transformisao pod uticajem različitih pokreta od kojih je jedan sufizam. Muhamedanska ortodoksija u svom sadašnjem obliku mnogo duguje Gazaliju, a Gazali je bio sufi. Njegovim radom i primerom sufijsko tumačenje islama je u velikoj meri usaglašeno sa suprostavljenim tvrdnjama razuma i tradicije. No, baš zbog toga je on, izučavaocu koji želi da spozna suštinu sufizma, nije manje važan od potpunog mistika.

Mada u mnogim arapskim i persijskim knjigama postoje brojne, istorijski interesantne definicije sufizma, njihova glavna vrednost leži u tome što pokazuju daje sufizam nemoguće definisati. Dalaludin Rumi u delu Masnavi ispreda priču o vezanom slonu koga su neki Hindusi izložili u mračnoj prostoriji. Mnogo ljudi se okupilo da po prvi put vidi slona, ali pošto je mesto bilo mračno i nedovoljno prostrano mogli su samo da pruže ruke i ispipaju ga, kako bi uopšte dobili neku ideju kako on izgleda. Jedan ga je uhvatio za surlu i rekao da liči na crevo za vodu. Drugi ga je ščepao za uvo izjavivši da je kao lepeza. Treći mu je dodirnuo nogu i pomislio daje poput stuba. Četvrti je opipao leđa i objavio daje zver najsličnija velikom postolju. Tako je i sa onima koji definisu sufizam. Mogu samo da pokusaju da izraze ono sto sami osecaju. Ne postoji opšte primenljiva formula koja može da izrazi sve nijanse ličnog i intimnog religioznog osećanja. Ipak, kako ove definicije jasno i sažeto ocrtavaju određene aspekte i karakteristike sufizma, izložićemo nekoliko primera.

„Sufizam su stvari koje su se desile sufiju a poznate su još jedino Bogu i sufizam je kad je sufi uvek sa Bogom na način vidljiv samo Bogu.”

„Sufizam je celovita samodisiplina.”

„Sufizam znači ne posedovati ništa i ne biti posedovan.”

„Sufizam nije sistem skrojen od nauka ili pravila, već moralno ponašanje. Hoću reći, sva pravila su stvorena po uputstvima datim od čoveka i sva nauka stečena ljudskim naporom. Međutim, baš suprotno, on je ponašanje u skladu sa izrekom: Oblikuj sebe ugledavši se na Božiju moralnu prirodu koja se ne može dostići ni pravilima ni ljudskim naukama.”

„Sufizam je sloboda, darežljivost i odsustvo ograničenosti sopstvenog ja.”

„Sufizam je kada Bog učini da umreš u sebi, a oživiš u Njemu.”

„Ne gledati u mane pojavnog sveta, vec očiju zatvorenih za sve nedostatke, usredsrediti se na Njega koji je udaljen od svega nesavršenog – to je sufizam.”

„Sufizam je obuzdavanje čula i posmatranje daha.” „Sufizam znači ne ustuknuti ni pred čim, ukloniti sve iz glave i dati sve iz ruke.”

Opazili ste da reč sufizam ujedinjuje mnoga različita mišljenja i da se pri ocrtavanju njegovih glavnih odlika obavezno tvori neka vrsta složenog portreta koji ne predstavlja nista određeno. Sufiji ne čine sektu, nemaju dogmatski sistem, tarikasa tj. staza što vode do Boga “ima koliko i ljudskih duša” i beskrajno se razlikuju premda im je porodična loza ista. Opisi takvih protejskih (koji primaju različite oblike prim. prev) pojava se podosta međusobno razlikuju, a utisak koji će svaka od njih ostaviti zavisi od izbora materijala i istaknutosti uloge koja je dodeljena ovom ili onom aspektu mnogostrane celine. Suština sufizma se najboije ogleda u njegovom ekstremnom obliku koji je, rekao bih, više panteistički i spekulativan nego asketski i pobožan. Stoga sam
ga svesno istakao u prvi plan. Prednost ovakvog sužavanja oblasti više je nego očigledna, mada u tom slučaju čovek gubi osećaj proporcije. Da biste dobili ispravan sud o muhamedanskom misticizmu, u narednim poglavljima ću blize predstaviti umerenije tokove koje sam zbog ograničenosti prostora dosad neopravdano zanemarivao.

Rejnold Nikolson – “Sufizam – mistici Islama”

I.P “Babun”; Beograd 2011;

prevod: Dušan Stojanović

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Sufizam – mistici islama

  1. volim, sta cu

    02/03/2016 at 19:38

    dervisi koji plesu, strava

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *