Ulogujte se / Kreirajte profil

Telo u Erotskoj Fotografiji

Od davnina je ljudsko telo bilo predmet različitih vizuelnih prikaza, pećinskih slika, plemenskih tetovaža, pirsinga, i raznih drugih funkcija i oblika mističnog i umetničkog prikazivanja. Telo je u estetskom kontekstu bilo prisutno ne samo kroz vizuelne prikaze već i u govoru, pesmama ali i u prvim pisanim rečima i zapisima. Štaviše, neka od najstarijih poznatih pisama jesu neki oblik stilizacije elemenata iz ljudskog života, ljudskog tela i njegove neposredne okoline. Sve nam ovo ukazuje na to da je ljudsko telo nezaobilazni estetski fenomen u skoro svim poznatim ljudskim zajednicama. Možemo govoriti o ljudskoj fascinaciji telom i mogućnostima njegovog drugačijeg prikazivanja i doživljaja.

U bavljenju fotografskim izrazom i prikazom ljudskog tela u kontekstu savremenog čoveka i njegove svakodnevnice, uvek treba krajičkom oka gledati na ranije periode slikarstva i crtanja koje seže do praistorije. Naravno, to ne podrazumeva školsko učenje istorije slikarstva, već se zahteva otvorenost svesti i razumevanje umetničkog čina kroz ono što je već bilo i u odnosu sa njim. Samo tako možemo izbeći prazne tvrdnje tipa: “moja umetnost nema uzora”, “svakodnevnica ne utiče na moje stvaranje ” itd. Pri tom, podrazumeva se, niko ne spori umetnički zanos i nadahnuće koje se, što je još Platon govorio, često naziva i božanskim zanosom pri čemu je umetnik obuzet iracionalnim silama. Ali svakako ne treba preceniti individualnost stvaralačke ličnosti, što se danas u „eri individualizma” suviše često čini. Reći da umetničko delo nastaje u vakuumu je besmislena tvrdnja. Međutim, fotografija se često razume kao neutemeljena u estetskim tendencijama prošlosti, jer je jedna od mlađih umetnosti koja, faktički, nastaje na samom početku industrijskog razvoja, i biva moguća zahvaljujući tehničkom napretku u raznim sferama.

Na prvi pogled u fotografiji dominira ono tehničko, njen karakter je suviše dokumentaran, osuđuje se kao “mehanički” postupak koji nema umetničku vrednost. Međutim, vreme je pokazalo da misao Valtera Benjamina nije konačna, baš kao što se pokazalo da je fotografija kao umetnost u nekim aspektima imala značajne uzlete – mnogo pre Benjaminovog perioda. Takođe se pokazalo da je do izvesnog pada i kolebanja umetničkog u fotografiji došlo u periodu posle njegovog života, ali to je nekako prihvaćeno kao opšta tendencija svih umetnosti kao posledica naučno-tehnološkog i ekonomskog razvoja posle Drugog svetskog rata. Ali ostaje otvoreno pitanje, da li je došlo do devalvacije umetnosti uopšte, ili je reč o osipanju i diferencijaciji onog nekvalitetnog, neumetničkog kao konzumentskog, potrošačkog itd., od onog umetničkog i vrednog. Kako ćemo govoriti o fotografiji zavisi od toga koji ćemo njen aspekt posmatrati, šta nam ona prikazuje, šta mi očekujemo od nje itd. Šta mi zaista očekujemo od fotografije? – odgovor na ovo pitanje u značajnoj meri utiče na doživljaj.Na primer, u sudskom procesu očekuje se da forenzička fotografija bude maksimalno objektivna, dokumentarno tačna, da vodi računa o proporcijama subjekta i prikaže scenu iz više uglova. Dakle, cilj takve fotografije je da objektivno zabeleži i prikaže mesto zločina, da bude potencijalni oslonac za zaključivanje o tome šta se tu odigralo. Problem percepcije, istine, evidencije i gledanja jeste kompleksan problem o kojem nikad nije dovoljno izrečeno, ali ne treba unapred očekivati konačno rešenje, već treba ceniti makar i najmanji pomak u razjašavanju svakog od ovih problema. No, dokumentarnost fotografije ne znači automatski istinitost[1]. Svi ovi aspekti se mogu problematizovati u različitim kategorijama fotografije, a nema sumnje da je stvar najzamršenija kad se odnosi na fenomen ljudskog tela i kategoriju fotografije ljudi uopšte.

Od samih fotografskih početaka ljudi su bili u fokusu, pa je portret bio dominantna forma. Na početku su to bili porterti uglednih industrijalaca, zemljoposednika, i političara. Zatim je nastala ekspanzija fotografije i svi znamenitiji i imućniji ljudi su hteli da imaju fotografske umesto slikanih portreta. Fotografi su već oko 1850-e proširili pojam fotografije, i osim dokumentarnih porodičnih fotografija počeli su eksperimentisanje sa umetničkim pogledom kroz objektiv. Mnogima će zvučati neobično, ali već do osamdesetih godina XIX veka postoji veliki broj fotografa koji se bavi erotskom fotografijom. Ljudi su tada mogli da vide prikaz ljudskog tela na drugačiji način: zapanjujuće detaljno, realistički, ali u isti mah ogoljeno, usamljeno i objektivirano. Zbog toga je u fotografiji često vođena rasprava oko toga da li je primereno govoriti o subjektu fotografije, no njen uticaj i popularnost je bila sve veća.

U periodu od oko 1860-te pa sve do Prvog svetskog rata, fotografije koje prikazuju nago telo bivaju zabranjene a fotografi često bivaju osuđivani na zatvorske kazne. Do toga je došlo jer je erotska fotografija sve negde do 1860-te godine bila rezervisana samo za uske krugove, uglavnom, najbogatijih slojeva, jer se koristila tehnologija zvana dagerotipija. Ova tehnika je dobila naziv po njenom izumitelju, francuzu, Luisu Dageru. U osnovi tehnika je koristila jonizirajuću srebrnu ploču i živinu paru, a ovaj proces je dovodio do momentalnog zapisivanja na ploču koja nije mogla dalje da se umnožava. Dvadesetak godina kasnije za razvojem tehnologije, veći broj ljudi je imao mogućnost da se bavi ovom novom tenikom ili da biva subjekt fotografije. Tako je i erotska fotografija postala sve popularnija i ubrzo je bila zabranjena u većini država.

Fotografi su imali dve opcije: ili da se priključe akademskom poslu i budu neka vrsta pomoćnika u razvoju i unapređivanju takozvanih lepih umetnosti, pre svega slikarstva, ili da rade u anonimnosti, što je podrazumevalo velike finansijske i tehničke poteškoće. Neki su se opredili za drugu opciju, a neki su odustali od umetničkog zvanja i otišli da rade na univerzitet kao neka vrsta tehničara. Posle Prvog svetskog rata menja se stav fotografa kao i stav žena u pogledu shvatanja njihovog pojavljivanja na slikama kao i na fotografijama. Dolazi do izvesne emancipacije žena, modeli više nisu objekti već se nazivaju subjektima u jakom smislu te reči. Modeli dobijaju važnu ulogu u određivanju teme, kompozicije, a često su žene te koje iniciraju i koncipiraju čitave serije fotografija ističući žensku osvešćenost i jačanje ženstvenosti kao nečega čime se žene ponose i ističu kao sferu lične slobode i prostora kojim suvereno vladaju. To dovodi do toga da fotografija ljudi, pre svega erotska fotografija, postane dinamična i slobodna.

Većina fotografa prve polovine XIX veka želela je jedan realističan i precizan otisak onoga što su svi ljudi mogli da vide svojim očima. Kao i u drugim umetnostima, tema se često sama nameće; a to je čovek posmatran kroz prizmu eroticizma pri čemu je akcenat na telu kao estetskom fenomenu. Ovde treba zapaziti dve stvari. Prva je da se od početne premise većine fotografa (da se dobije realistični, dokumentarni prikaz) došlo do toga da su odmah uvideli umetničke mogućnosti novog zanata. Druga stvar je sledeća: kada kažemo “telo” nekako se već podrazumeva jedna doza eroticizma, jer nas istorija uči da se telo uvek vezivalo za požudu ili, Platonovski rečeno, za manje vredne čovekove osobine. Verovatno je zato vizuelni prikaz ljudskog tela u umetnostima često bio meta cenzure i negativne kritike ukoliko bi javnost zaključila da je reč o sramnom prikazu ili pornografiji. Zaista, tanka je linija između pornografije i umetničkog prikaza ljudskog tela, pogotovo kad je reč o fotografiji. Danas je to dovedeno do banalnosti, tako da više niko nema prava da donosi sudove o tome, a sve je u isto vreme i lepa umetnost i pornografija. U fotografji, kao i slikarstvu, može se prikazivati ne samo jedna ličnost, već više njih u nekom prirodnom i svakodnevnom ambijentu, a opet akcenat može biti na telesnosti, na karakteru njene mnoštvenosti ili savršenstvu prolazne individue.

Prve erotske fotografije nastale su u Francuskoj. Sve do početka XX veka u erotskoj fotografiji su dominirali francuski autori, dok su nemački i engleski bili prisutni u zanemarljivo malom broju. Niče bi rekao da je to razumljivo samo po sebi, jer setimo se samo šta je govorio o francuzima[2]. Prema njemu, francuzi su “dobri evropljani” jer oni predstavljaju idealan spoj suprotnosti, ravnotežu juga i severa, pri čemu sever predstavlja apolonsko a jug dionizijsko. Prema ovome, rekli bismo da je erotska fotografija u francuskoj bila popularna zato što nije narušavala granice umerenosti koja se očekivala od francuskog duha, bilo u slikarstvu bilo u fotografiji. Naravno, nije sve u početku bilo tako jednostavno, bilo je cenzure fotografija i bojkota fotografa. Sve do početka XX veka je „nova veština“ bila česta meta akademske kritike. Činjenica koja je najviše izazivala, pa čak i danas izaziva neprijatnost i negodovanje jeste njen dokumentarni karakter koji je u odnosu na tradicionalno slikarstvo skoro hiper-realističan. Realističnost i oštrina svih detalja na fotografiji izazivaju, kao što kaže Niče, određenu vrstu nelagode kod posmatrača. Posebno kad je reč o erotskoj fotografiji, tolika količina detalja i realističnog prikazivanja delova tela koji su vekovima bili pod plaštom koji je skrojila crkva izaziva stid i odbojnost, jer naprosto prikazuje stvari takve kakve jesu. Ako prihvatimo Aristotelovu teoriju istine i parolu da nas umetnost štiti od istine, onda možemo razumeti reakciju društva nenaviknutog na fotografski realizam.

To nas vraća na pitanje kakvu ulogu u doživljaju ima realističnost ili objektivnost prikaza. Doduše, posebno je pitanje šta je to realistično a šta objektivno, ali ovde ćemo se zadržati na sam doživljaj i procenu dela koja iz njega sledi. Čini se da je za vrednost dela značajan prostor za manipulaciju ili umetnička sloboda jer „za razliku od drugih lepih umetnosti, sama priroda fotografije je takva da ona ne može idealizovati subjekt, i kad se suoči sa nagim telom, granicu između umetnosti, nagosti, eroticizma i pornografije teško je definisati, jer date razlike su u velikoj meri pitanje kulture i obrazovanja.“[3] Kad se posle, na primer, Doručka na travi oči suoče sa fotografijom nage žene, neizbežan je osećaj grubosti i neprefinjenosti jer fotografija ništa idealno ne dodaje subjektu, ne ublažuje linije i neravnine, ona prikazuje nago telo, takvo kakvo je. Ova objektivnost i preciznost u prikazivanju izazivaju pomešana osećanja, a razum se pokazuje kao odličan instrument za utvrđivanje činjenica ali ne doprinosi umetničkoj slobodi i imaginaciji.

Dokumentarni karakter fotografije se ne može odvojiti od njene vrednosti kao fotografije. Jer fotografija zamrzava jedan trenutak, taj trenutak ovekovečuje jedan pogled, jedan smešak, jedan uzvik, jedan podozrivi pogled. Fotografija ne morališe, ne staje na ničiju stranu. Ako je reč o erotskoj fotografiji, objektiv ostaje objektivan, fotografija ostaje moralno neutralna ali nosi težinu stvarnosti, težinu realnosti koju je zamrzla u jednom trenutku i daje nam je na uvid. Na nama je sav teret suočavanja sa telom, sa telesnošću kao takvom, sa čovekom, sa materijom. Hajdegerovski govoreći, na nama je da se uhvatimo u koštac sa stvarkošću stvari, sa telesnošću tela. No, to ne znači isključivo da telo nosi odraz masivnosti, punoće i materijalnosti. Ono što ljude fascinira u vezi tela jeste što je ono nosi dah, odnosno, što ima dušu. Telo je za čoveka simbol individualnosti. Setimo se samo kako je Aristotel nazvao materijalni uzrok: načelom individuacije. Tertulijan, koji je bio veliki zagovornik Hrišćanstva, rekao je da ne može da misli o čoveku bez tela. Ja sam uvek u ovom telu, u ovom trenutku, sa ovim čulima i dušom koja prožima moje telo. Dakle, tek pod pretpostavkom da ono sadrži duh – ψυχή, telo nam postaje interesantno kao estetski fenomen. Ali priča se tu ne završava, telo nam se često pokazuje kao samosvojno, kao nešto što ima svoja pravila koja se moraju poštovati, kao nešto što je izgrađeno prema nama nepoznatim principima (možda božanskim?).

Fotografija nam pruža realističan i precizan pogled na „arhitekturu“ tela, na njegove crte, lukove, neravnine, masivnost, pri čemu se javlja čuđenje, izazov nepoznatog i animalnog koji se nalaze u telu. Objektivan i oštar prikaz nije nužan u erotskoj fotografiji, ali čak i tada nam otkriva jačinu žudnje, našu okupiranost telom, strastima, seksualnošću. To nas često uznemirava. Zato je erotska fotografija na granici osude, jer ljudi bivaju uznemireni realnošću kada shvate da je telo delimično nepoznato, divlje, primitivno, naborano, neugledno i bez stida. Telo je dato, i ne možemo ga izbeći. Ljudi, zapravo, svakodnevno aktivno utiču na svoju percepciju, tako da telo ne opažaju onako kakvo ono jeste. Zato erotska fotografija izaziva prepad. S druge strane, erotska fotografija pokazuje neobjašnjivu složenost, veličanstvenost ali i suštinsku okrenutost ili opsednutost čoveka telom.

Za P.U.L.S.E Vukašin Milošević

 

[1] Videti o tome: Peres R. M., Focal Encyclopedia of Photography, Focal Press, Oxford, 2007. Posebno poglavlje pod nazivom: Perception, Evidence, Truth and Seeing str. 460-469.

[2] Videti: Fridrih Niče., S one strane dobra i zla, poglavlje 8, posebno paragraf  254.

[3] Dupouy A., Erotic Photography, Parkstone International, 2011., str. 42.

Jedan komentar na tekst Telo u Erotskoj Fotografiji

  1. letindor

    03/03/2017 at 01:08

    umjetnost je Um-JESTnost i teže ostvarljiva što je rasulo svijeta u prividu veće, ALI
    koliko god je rasulo ili koliki god haos, nebitno, JEDINSTVO je ostvarivo pa, tako i
    u svijetu tehnike. Koleba se svijet, koleba se i tehnika, nije strašno jer upravo u
    tom kolebanju, npr. Bolcman vidi mogućnost Bića. Fotografija kao i slika rukom ili riječima
    slikana, svejedno, može biti objektivna, a to NIJE rješenje, OBJEKTIVNO nas još uvijek drži zarobljenima. Slikar Sezan traži od žena da budu kao zrele jabuke,
    slika ih tjelesno da čak Van Gogova stolica i soba izgledaju življe ili erotičnije od njih. Tako stoji i sa
    poezijom, književnosti pa i samim životom kao umjetničkim događanjem. Tako stoji i s
    fotografijom. Fotografije sa svadbi ili rođendana su samo čulno ili estetski dopadljive i ništa više, tu se umjetnost kao momenat Vječnosti ne Vidi.

    Šta kaže malo starija tradicija, bar što se Evrope tiče?
    Dva su Erosa kod Platona: niži (strasni u smislu čula) i Viši koji nas odvodi u čaroliju
    Božanskog postojanja. Koliko se uspije ovom drugom prići to je i umjetnička vrijednost
    nečega veća. Otuda i dvije Afrodite boginje ljubavi, niža i Viša. Ovo DRUGO je iznad polnosti
    odnosno iznad seksualnog je UMJE(s)TNIČKO. Tijelo kao tijelo nije problem ono je i put povratka Suštini, most nam i posrednik no, problem je kad se uz pomoć tzv. ,,umjetničkog” prikaza izazivaju strasti ili nam nešto
    djeluje tek lijepo odslikano na oko u poređenju s objektivnom stvarnošću, gotovo jednako kao kopirano, a
    nama treba bolji ili Dublji prikaz same stvari, Sjaja skrivenog, za koji je sposoban Umjetnik fotograf ili bilo koji drugi ako je Istinski. Svaki čovjek je manje ili više Umjetnik, što mu je u opisu samog bića.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *