Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Umberto Eko – „Ime ruže“

Kada je Tomas Man ustvrdio da dobar pisac mora da piše i za “glupog” čitaoca, nije time mislio da kaže da su njegovi čitaoci glupi ljudi, nego da jedno književno delo čiji se aluzivni spektar oslanja na mnoge druge tekstove mora da se obraća i onim čitaocima kojima ti drugi tekstovi nisu poznati. Jedan postmoderni roman kao što je “Ime ruže” Umberta Eka živi od starih tekstova, prepun je intertekstualnih odjeka i preplitanja značenja koja predstavljaju intelektualni izazov, jer njihovo prepoznavanje i razumevanje dovodi do kvalitetnijeg doživljaja dela (sastavljači prikaza Ekovog romana u nedogled ponavljaju sintagmu “semiotička šuma”, koju je zgodno skovao neki kreativni recenzent, verovatno aludirajući na činjenicu da Umberto Eko predaje semiotiku na univerzitetu). Međutim, delo čiji se autor nada komercijalnom uspehu ne sme da bude hermetično. Eku je bilo veoma stalo do mišljenja “bezazlenog” čitaoca (Eko upotrebljava osetno blaži izraz nego što je onaj koji je upotrebio Man). Veliki poštovalac Aristotelove “Poetike” dao je zato primat radnji i stvorio zaplet poput onih u kriminalističkim romanima i – da bi čitaocu bilo što ugodnije – u priču ubacio još i jednog islednika Engleza (i to, da aluzija bude očiglednija, taj engleski detektiv je iz Baskervila!). Eko je bio izuzetno pažljiv prema svojim bezazlenim čitaocima, kako ne bi odustali od čitanja zbog nerazumevanja pojedinih segmenata romana, poslužio se odličnim sredstvom – pripovedačem koji ne razume zbivanja oko sebe, a ipak o njima prenosi celovitu i jasnu sliku (postupak koji je genijalno primenio Fokner u prvom poglavlju “Buke i besa”). Sa Adsom iz Melka čitalac može da se poistoveti bar u onoj meri u kojoj bi ga to sprečilo da se zaustavi na nejasnom delu – zašto bi morao sve da razume, kada ni pripovedaču nije jasno? Uostalom, realnost ovog romana je realnost lavirinta; ako je lavirint onaj fizički prostor po kome se junaci kreću, zašto i duhovni prostor ne bismo mogli posmatrati kao nekakav  lavirint u kome čitalac nailazi na razne ćorsokake, ali na kraju svakako nabasa na pravi put.

Umberto Eko

Umberto Eko

Istorija i fikcija: postmodernizam i naličje istorijske nauke

“Ime ruže” je jedna izmišljena hronika, istoriografska metafikcija (kako ne bih kakvog bezazlenog čitaoca odvratila od daljeg čitanja ovog teksta, trudiću se da koliko je moguće minimiziram upotrebu književnoteorijskih termina vezanih za postmodernizam; one pak koje to zanima upućujem na tekst o knjizi Linde Hačion “Poetika postmodernizma”), svojevrsno krivotvorenje istorije karakteristično za postmodernu književnost. Ipak, da li je u pitanju krivotvorenje? Nisu li istoričari, manipulišući istorijskom građom, svesno ili nesvesno nametali određene interpretacije istorijskih zbivanja? Nisu li, dakle, oni falsifikatori smisla?

Postmoderni pisci, poput Umberta Eka, ponavljaju ono što su pre njih činile brojne generacije istoričara – prave selekciju unutar obimne tekstualne građe, a ponekad i izmisle neku sitnicu, kako bi se sve uklopilo u sliku sveta kakvu pokušavaju da predstave. Pripovedanje služi da bi se stvorio smisao, nemoguće je neutralno beležiti događaje, naracija podrazumeva imanentnu interpretaciju. Razlika se posle svodi na to što knjige jednih nalazimo u knjižarama i bibliotekama na policama sa natpisom “književnost” ili “fikcija”, dok su knjige drugih obeležene oznakom “istorija”.

Tendencije autora te dve vrste tekstova su različite, jedni tvrde da prenose istinu, dok se drugi pitaju šta je to istina i da li postoji istina kao takva. U tome možda leži koren netrpeljivosti konzervativnih intelektualaca prema svemu što nosi oznaku postmodernizma. Oni, tvrdeći da “to nije književnost” potvrđuju da nije umetnička vrednost postmodernih dela ono na šta prevashodno obraćaju pažnju. Ne, biće da njih muči proces demokratizacije znanja. Neko razotkriva, zabave radi, mehanizme manipulacije smislom koji su izgrađivani desetinama vekova i to na takav način da ono u šta je ranije imala uvid samo obrazovana elita (tačnije, ljudi određenih obrazovnih profila) sada postaje dostupno širokom auditorijumu (zahvaljujući zapletu svojstvenom detektivskim romanima, svako može da čita “Ime ruže” i da usput ubere nešto od zabranjenog voća).

Postmodernisti se, nakon što se upuste u ozbiljna istorijska istraživanja, smeju istoriografiji i istorijskoj nauci. To je taj opasni smeh koji tajna znanja čini pitkim. Smehom te vrste bavi se Umberto Eko u svom romanu “Ime ruže” i navodi nas da se zapitamo zbog čega nije sačuvan drugi deo Aristotelove “Poetike”. Da li tako značajna knjiga može slučajno da nestane ili u metežu istorije ipak ima nekakvog reda? Ne mislim, naravno, na metafizički red, nego na onaj koji kreiraju ljudi selektujući dokumente koji ulaze u istorijske arhive. Dakle, ono što se događa u fikcionalnom svetu romana “Ime ruže” (skrivanje drugog dela Aristotelove “Poetike” od očiju javnosti zbog njenog sadržaja – afirmativnog govora o smehu – i fizičko uništenje koje je sa tim u vezi) jedna moguća istina. E sad, da li književnost treba da pravi istorijske pretpostavke i da ih tumači… Da li treba još jednom naglasiti u kakvoj su vezi književnost i istoriografija oduvek bile? Obe se bave tekstovima, kažu postmodernisti, služe se naracijom da bi proizvele smisao. Možemo i da zanemarimo ono što tvrde postmodernisti i da se vratimo do Aristotela, čija tvrdnja da se književnost, kao i filozofija, bavi opštim, a istoriografija pojedinačnim, daje za pravo književnicima da se bave tumačenjem istorije, makar je i dekonstruisali i preispitali većinu njenih pretpostavki.

Možda je trebalo spaliti kompletan Aristotelov opus. (Šta ja pišem?! Pa i spalili su ga. Krstaši. Čitave biblioteke. Antiku poznajemo prevashodno zahvaljujući arapskim prevodiocima.) Ne mari, uvek postoje drugi tekstovi. Poznata premisa postmodernizma, da bilo koju knjigu možemo rekonstruisati ako čitamo druge knjige, ponavlja se kao refren u Ekovom romanu “Ime ruže”.

Uvidevši da je pisanje romana jedan kosmološki čin, ta da valja konstruisati čitav jedan svet u kojem će se radnja kasnije odvijati, Eko provodi silno vreme gradeći gotovo opipljivu fizičku realnost, koja se ogleda i u prostoru (precizan, do detalja razrađen arhitektonski plan opatije i lavirinta) i u vremenu (dijalog između junaka dok se penju uz stepenice fizički traje upravo onoliko koliko bi u realnosti trajalo to penjanje uz stepenice – ovakva fizička doslednost čini roman pogodnim za filmsku obradu, poput one koju je snimio Žan Žak Ano sa Šonom Konerijem u glavnoj ulozi).

Nacrt opatije

Nacrt opatije

Još je zanimljivija duhovna i intelektualna atmosfera koju zatičemo čitajući “Ime ruže”. Eko je veliki deo svog života proveo proučavajući srednji vek o kom, kako kaže, ima neposredna saznanja. Zahvaljujući tome, nama je tako živo dočarana klima koja je vladala Evropom u XIV veku, uvučeni smo u sukobe između pape i cara, raznih duhovnih pokreta i pape, dok se o aktuelnim političkim pitanjima, u koje je tada spadala i rasprava o tome da li je Hrist nešto posedovao i da li crkva treba da usvoji ideal siromaštva, govori dijalektikom franjevačkih i dominikanskih teologa onog vremena. Nema odstupanja od istoriografske verodostojnosti ni kada se govori o trivijalnim stvarima poput svinjokolja i paganskih ljubavnih vradžbina. Eko kaže da je opatija morala na kraju da izgori iz prostog razloga što su tada crkve i manastiri širom Evrope goreli kao šibice, te da ne može da zamisli neku hroniku iz tog vremena, a da u njoj nema reči o nekom požaru.

Stil pripovedanja takođe neodoljivo podseća na srednjevekovne tekstove i to ne toliko na književna dela (mada ima i takvih), koliko na istorijske hronike. Da pomenem samo topose kojima obiluje Ekov tekst, a koji su bili stvar konvencije u srednjevekovnom pisanju, počev od postupka pronađenog rukopisa (ovaj postupak, gotovo nezaobilazan u postmodernističkoj književnosti, poznat je odavno, samo što se ranije upotrebljavao nekako bezazleno, bez tendencija koje imaju postmodernisti), zatim su tu karakteristične digresije (koje opet pomažu onom “bezazlenom čitaocu” da se snađe), topos izokrenutog sveta iz teksta “Coena Cypriani”… Eko je zapazio suštinske veze između srednjevekovnog i postmodernog načina mišljenja.  Linda Hačion govori i o tome u već pomenutoj knjizi “Poetika postmodernizma”: “Kao što je Umberto Eko hrabro pokazao u ‘Imenu ruže’, enkodiranje i dekodiranje znakova i njihovih međuodnosa bio je takođe idejni interes srednjevekovnog perioda”.

Bezbroj detalja nas uverava da Eko nije naprosto uzeo svoje savremenike, navukao im monaške rize i smestio ih u jednu benediktinsku opatiju. Zaista smo uvučeni u taj svet (intertekstualni, metaistorijski) i prisustvujemo njegovom slomu.

Ipak, kao što rekoh, u pitanju su detalji. U celini uzev, duhovna atmosfera koju zatičemo u romanu “Ime ruže” neodoljivo podseća na jedan, pola veka stariji, roman koji govori o slomu onoga što u kulturnoj istoriji Evrope predstavlja XIX vek.

Naravno, “Čarobni breg”

Umberto Eko, nesumnjivo, mnogo duguje Tomasu Manu. Sam naglašava da mu je Cajtblom iz “Dr Faustusa” poslužio kao uzor za Adsa, kao pripovedača koji u starosti govori o događajima iz mladosti, inkorporirajući u svoje izlaganje odjeke iz vremena u kom govori, kao i još nekoliko vremenskih slojeva. Ipak, “Čarobni breg” je zlatni ključić za interpretaciju romana “Ime ruže”.

Mesto u kom se odvijaju radnje oba romana je zdanje u planini (Eko navodi druge razloge zbog kojih je odabrao planinu, a koji se tiču unutrašnje koherentnosti dela). U Manovom romanu, u pitanju je sanatorijum, a u Ekovom – manastir. U to da li ima sličnosti između bolesnika i monaha neću da se upuštam. U svakom slučaju, radi se o zatvorenim, izolovanim mestima, koja se nalaze fizički iznad sveta koji ih okružuje, a po mnogo aspekata su i duhovno iznad tog sveta. To su privlačna, čarobna mesta koja čudnom magijom vezuju ljude za sebe (u “Čarobnom bregu”, Hans Kastorp provodi sedam godina u sanatorijumu, bez ikakvog realnog razloga. Inače, sve je u znaku broja sedam u “Čarobnom bregu”, a u romanu “Ime ruže” Adso i Vilijem u opatiji provode sedam dana – eto još jednog znaka!). Aboneova opatija, nadaleko čuvena po svom bogatstvu i, naročito, brojnim retkim knjigama, privlači iskušenike i monahe iz cele Evrope.

Oba mesta predstavljaju svojevrsna ogledala Evrope svog vremena, sa odbljescima aktuelnih intelektualnih stremljenja. Likovi su tipovi i to predstavnici, nosioci doktrina. U “Čarobnom bregu” imamo lekara, psihoanalitičara, vojnika, zavodnicu, humanistu-evropejca koji zagovara napredak i jezuitu koji je u stvari pokršteni Jevrejin, što ga čini još gorim šovinistom, povrh svega tu je i jedan glupan koga svi doživljavaju kao neobično snažnu ličnost. U “Imenu ruže” srećemo predstavnike raznih hrišćanskih frakcija, što kanonizovanih, katoličkih, što “jeretičkih” (nije jednostavno reći tačno kakvo učenje predstavlja jeres, nije bilo jednostavno to reći ni tada, čak su se mnogi, sasvim legitimno, pitali da li je papa jeretik). Inkvizitor, Bernar Gi, podseća na Naftu iz “Čarobnog brega”, dok fra Vilijem podseća na Setembrinija. Tu je, naravno, i jedan lekar-apotekar, a čak i kovač otelovljuje određeni pogled na svet… Sve te ličnosti predstavljaju izvore uticaja na jednog naivnog mladića, prosečnog Evropljanina (kakav je i Adso, i Hans Kastorp), možda čak i priglupog, ali na koga gledamo sa simpatijama. Da iskustvo bude potpuno, tu su i fatalne žene, ne mari što je jedna bolesna, dok drugu čeka lomača ili nešto slično. Oba romana sadrže elemente obrazovnog romana, s tim što je u Manovom romanu to parodija – “vilhelmmajsterijada” – dok u Ekovom romanu to iznenađujuće funkcioniše i potpuno se poklapa sa shemom obrazovnog romana.

Najvažnija stvar koja spaja Aboneovu opatiju i Berensov sanatorijum je njihova neproduktivnost,  jalovost. Ljudi koji u njima borave smatraju sebe čuvarima stvari i vrednosti koje su “dole u gradovima” već dobile drugi smisao i oblik. To su ostaci nekog starog sveta koji iščezava, mada unutar zidina niko o tome pojma nema.

Intertekstualnost

Nakon što pisac romana u svojoj glavi izvrši jednu kosmogoniju, materija u kojoj se tak svet uobličuje jeste reč (osionog li stremljenja umetnika da stvara rečju!), odnosno tekst. Upravo tu tekstualnost sveta romana postmoderni pisac stavlja u prvi plan. Umberto Eko koristi čitave odlomke drugih tekstova, pa ipak stvara utisak autentičnosti svog teksta. Nije baš da sve možemo pronaći u nekoj zbirci citata mudrih misli, ali vidimo da Ekovi junaci retko kad imaju sopstvene, originalne misli (drastična suprotnost u odnosu na, recimo, junake Dostojevskog). Da ne idemo dalje, pogledajmo samo glavne junake – fra Vilijem od Baskervila predstavlja sintezu Vilijema Okamskog i Rodžera Bekona, sa primesama drugih mislilaca, uključujući i Vitgenštajna (u pitanju je intencionalni anahronizam), ali i nekih književnih junaka, kao što je Manov Setembrini. Adso iz Melka je (inter)tekstualizovan do krajnosti – on sanja “Coenu Cypriani”, a u toku snošaja misli stihove iz “Pesme nad pesmama”.

…..

Interesantno je da u čitavom konglomeratu odlomaka od kojih se sastoji ovaj intertekstualni kolaž nema ni jednog pasusa iz “Čarobnog brega”. Sve je iskazano tekstovima crkvenih otaca i drugih, tada aktuelih, autoriteta, među koje se ubraja i Aristotel, čiji je rukopis ovde falsifikovan iz metaistorijskih razloga, i zatim spaljen – iz metafizičkih razloga – ali uzalud. Tu je i velika ironija ovog romana – uzalud je taj “opasni” tekst toliko čuvan, uzalud ubijeni svi ti ljudi, uzalud je, na kraju krajeva, i izgoreo. Jednom je napisan (verujemo mi) i bilo mu je suđeno da bude napisan ponovo. Krajem srednjeg veka ništa nije moglo da spreči provalu razuma na krilima smeha. Sve je išlo u tom pravcu i ponovo je jedan čovek (ne filozof-buntovnik, ne jeretik, nego jedan od najcenjenijih teologa svog doba, dakle autoritet, pisao afirmativno o smehu. Govorim, naravno, o Erazmu Roterdamskom i njegovoj “Pohvali ludosti”. O tome nema reči u “Imenu ruže”, ali kao da postoji proročanstvo koje na istu ravan stavlja pitanje o prirodi smeha i pitanje o prirodi vlasti.

Priče, pripovedanje i razne istine

Nakon što Salvatore, nekadašnji fratičelo lutalica, ispriča Adsu intrigantnu priču o tzv. čobančićima (inače, ovaj roman obiluje takvim pričama, istorijskim i pseudoistorijskim anegdotama), ovaj se zapita šta je u toj priči izmišljeno, a šta prećutano. Ne znam koliko je takav način mišljenja bio svojstven benediktinskim iskušenicima, verujem da nije, ali oprostićemo Eku ovu nedoslednost jer se postmodernistički pisci (kada se nađu u svojstvu čitalaca i tumača) stalno to pitaju, pa je Eko prosto morao takvo pitanje da stavi u usta nekom od svojih junaka.

Evo jednog odlomka iz tog razgovora:

I objasni mi da su čitavog života slušali od propovednika kako su Jevreji neprijatelji hrišćanstva i da zgrću dobra koja su njima uskraćena. Zapitah ga nije li, međutim, tačno da dobra zgrću gospoda i biskupi, uzimajući svoje desetke, što onda znači da se čobančići nisu borili protiv svojih pravih neprijatelja. Odgovori mi da onda kada su pravi neprijatelji suviše jaki, valja pronaći kakvog slabijeg neprijatelja. Pomislih da zato ove ljude nazivaju prostima. Samo moćnici oduvek veoma jasno znaju ko su im pravi neprijatelji. Gospoda nisu htela da čobančići ugroze njihova dobra i za njih je bila velika sreća što su čobančićima njihove vođe prišapnule da Jevreji imaju mnogo blaga.
Upitah ko je svetini podmetnuo ideju da treba napasti Jevreje. Salvatore se toga nije sećao. Verujem da kada se okupi toliko mnoštvo, idući za nekim obećanjem i tražeći da odmah nešto dobije, nikada nije izvesno ko od njih govori. Razmišljao sam kako su njihove vođe obrazovane u manastirima i školama pri biskupiji, i kako su govorili jezikom gospode, iako su ga prevodili u reči koje čobani razumeju. A čobani nisu znali gde je papa, ali su znali gde su Jevreji.


(citat iz: Eko, Umberto, “Ime ruže”, prevod Milana Piletić. – Beograd : Novosti, 2004, strana 174)

Ovaj citat je ilustrativan u jednom drugom smislu – pokazuje način na koji se manipuliše masama. Eko mnogo govori o sprezi ideja i moći i o tome da svaka ideologija ima značaj jedino u kontekstu borbe za vlast. Pogledajmo ideju o Hristovom siromaštvu – svaka frakcija koja se zalagala za reformu crkve u tom smislu bivala je proglašavana za jeretičku, razume se, ali u jednom trenutku počinje ozbiljno da se govori o tome u vrhu te korumpirane institucije i to samo zato što to odgovara nekome drugom ko poseduje ogromnu moć – ni manje ni više nego caru.

O ovome bi se tek moglo pisati u nedogled, ali ovaj post mora negde da se završi.

© Valentina Đorđević, Interpretacije.com

8 komentara na tekst Umberto Eko – „Ime ruže“

  1. Snezana Moracic

    07/08/2010 at 00:37

    Eco postmodernističko gledište uporedjuje sa muškarcem koji je zaljubljen u vrlo obrazovanu ženu i on zna da njoj ne može da kaže ‘Volim te ludo’, zato što on zna /a zna i da ona zna da on zna/da to upotrebljava Barbara Cartland u svojim knjigama. Medjutim, ipak postoji rešenje. On može da izjavi ‘ Kao što bi Barbara Cartland napisala, ‘Volim te ludo’.
    To je taj sarkazam, ili ironija bolje reći koju Eco i ostali ‘PoMoisti’ koriste kada je u pitanju ‘vraćanje prošlosti’ .
    Da li si namerno izostavila Vavilonsku biblioteku i Jorgea of Burgosa? /ili sam ih propustila negde/
    Odličan članak, a i retko dobro ekranizovana knjiga takodje.

  2. Bojan

    07/08/2010 at 18:02

    Ili da bude praktican i kaze (here’s a thought) “sto bi rekao Dzeger, ‘let’s make it up, let’s make sweet love now, or we’ll be sorry… sorry for the rest of our lives” 😀

    Sad ozbiljno, odlican tekst (studija ustvari), Eka bih ponovo da pocnem da citam vec dugo, a evo motivacije.

  3. Valentina

    09/08/2010 at 09:31

    Snežana, nisam spomenula uopšte, namerno. Volim da, kad god je moguće, izbegnem opšta mesta u tumačenju nekog dela, pričam svoju priču bez ambicije da kažem sve sto bi trebalo da se kaže o tom delu (pristup koji brižljivo negujem od kad sam diplomirala; pre toga je, razume se, moralo da bude obrnuto:)

    Bojane, hvala na dobrodošlici!

  4. Bojan

    09/08/2010 at 23:59

    Dobrodoslica se podrazumeva :D, odlican ti je sajt, pregledao par tekstova. Nadam se da cemo Snezana i ja tokom ove godine pokrenuti jednu,davno pominjanu a nikad zapocetu, “multidisciplinarnu” temu vezanu za Italijane, nije Eko, ali znacajni prethodnici iz posleratne epohe, Moravija i Malaparte, tojest ekranizacija “Prezira” (znaci i Godar, Lang i Brizit), pa se ukljuci

  5. Valentina

    10/08/2010 at 10:00

    Hvala, hocu, naravno, ja sam uvek za takve akcije 🙂

  6. Igor

    14/11/2011 at 15:09

    Prvo – moram da pohvalim tekst. Zaista je odlican! 🙂
    Knjigu sam procitao prije nekoliko dana i jos uvijek sam pod utiskom. Odavno me neka kjniga nije tako fascinirala. Pisac je nasao odlicnu mjeru izmedju svih onih rasprava (bez kojih ovaj roman svakako ne bi bio to sto jeste) i akcione radnje. Bas kad sve one rasprave pocnu pomalo da dosadjuju – Eko ”ubaci” nesto sto me natjera da narednih desetak stranica progutam u sekundi. 🙂
    Sto se tice filma, pogledao sam ga, ali nisam bas odusevljen. Pomalo je konfuzan, ko nije citao knjigu – tesko da moze razumjeti o cemu se tu zapravo radi. A i neke stvari su nepotrebno (vjerovatno iz komercijalnih razloga) prenglasene – tipa ”odnosa” izmedju Adsa i mlade seljanke… 🙂
    U svakom slucaju – preporucujem knjigu svima… 😀

  7. Amika

    24/11/2011 at 22:42

    Odličan tekst, sa nekoliko zanimljivih novih prilaza.

    Aristotel, Erazmo Roterdamski „Pohvali ludosti“… Umberto Eko. “…kao da postoji proročanstvo koje na istu ravan stavlja pitanje o prirodi smeha i pitanje o prirodi vlasti.” (citat iz teksta)

    Čini mi se da je u tome suština, osnovna simbolika Ekoovog romana jer “Pripovedanje služi da bi se stvorio smisao…”

  8. Pingback: Igra anđela

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *