Ulogujte se / Kreirajte profil

Upotreba Šopenhauera u svakodnevnom životu (II)

Epizoda: Večiti student

_openhauer, Ve_iti student 1

Još jedna neprospavana predispitna noć. Vetar kroz grad nosi tišinu. U nedostatku izgovora rešio sam da ovog puta ne prođem pored fakulteta kao, što bi moj vremešni deda rekao, pored turskog groblja, već da se suočim s jednookim Polifemom. Koračajući bulevarom duhova, predamnom osvane nepotrebno svetao i neprimerenih dimenzija bilbord, predlažući mi novo energetsko piće. Pomislih, možda bi mi ovo unormalilo pomahnitali puls, ipak klin se klinom, i ostale nepotrebne poštapalice našeg neinspirativnog doba… Iskliktavši metalnu ručkicu od konzerve, kojoj nikad nisam znao naziv, iako su mi ih džepovi farmerki bili puni, iz čistog sujeverja, srknuh promidžbeni proizvod, ispljunuvši ga momentalno. Ne znam da li je to od mog čira na dvanaestopalačnom, mog predispitnog gastritisa, moje nove Šaume, ili sam prosto nadobudni snob sa sumnjivim afinitetom isključivo prema napitcima sa “vol” naznakom, ali taj ukus mi je delovao kao božja kazna. Bilo je jasno šta se mora preduzeti, prosuo sam toksin u prvu žardinjeru što uzgaja opuške i na prvoj trafici zatražio Rubinov “nebrušeni dijamant”. Usuvši ga u društveno odgovornu ambalažu, zauzeo sam svoje rezidentno mesto u poslednjem redu neugledne slušaonice s nedihtujućim prozorima, punom klinaca, čiji bi se način rezonovanja jedino mogao opravdati hroničnim meningitisom od silne promaje…

Najzad došla je i ona, hladna Meduza, otpočevši svoje ritualno žrtvovanje. Nosevi su krvarili, suze su prolivane, znoj je naselio čula, u svoj toj gužvi auditivno-vizuelnog masakra, ne primetih kobni trenutak koji će me skupo koštati… Naivno devojče ispred, od siline stresa i suvoće grla, drugarski posudi limenku s moje klupe. Nepotrebno je reći, usledio je haos; ja se hvatam za limenku, ona sva opržena vrišti, nesvesno pljujući ovu ispred sebe, ova pak plače i histeriše, a Meduza me kameni svojim pogledom… Dobro sam prošao, sem zabrane izlaska na ispit dotične naredna tri roka, što krajnje remeti moje repetativno obećanje mojim kreatorima “da će doživeti da i ja imam diplomu”…

_openhauer, Ve_iti student 2

Rezigniran, izlazim s fakulteta u podnevnu maglu, prisećajući se momenata sreće, što su  otišli u bespovrat. Mrzim grad, zauvek ću ga napustiti! Verovatno je Dante ovakve moralne prikaze imao na umu kad je ispredao svoj vrtlog degenerisanih. Prolazim, s rukama stisnutim u pesnice i zagnjurenim duboko u džepove, pokraj placa na kom je nekad bila kuća čuvene braće Baruh. Zagledam se u trospratni bezdan pljujući u njega i na onog ko je dozvolio da neki skorojević, s sumnjivom imovinskom kartom, pod okriljem noći, soldateski, s članskom knjižicom, što kako bi naš Radovan III rekao: “viri dva prsta”, skrnavi one koje smo morali sačuvati. Nastavljam, misleći u sebi: “Čovek taj veliki graditelj, a još veći rušilac!” Možda odem i ja iz ove napaćene, pokradene zemlje, pa se onda nakon nekog vremena vratim i glumim nekog normalnog, ko jedino od života želi da ga se nikad ne sete…Izvor sveg smisla je besmislen…Uvek sam voleo te smele paradokse u osnovi Šopenhauerove metafizike, al nažalost nikada nisam imao s kim da ih podelim…Trebalo je da se uputim direktno kući, da spremam sledeći ispit, al umesto toga reših da ostanem veran svojim idealima iako usamljen u njima… Ulazim u prvu kafanu, ne vidim ništa sem gustog dima. Sedam za sto u uglu i poručujem flašu crnog vina. Razmišljam o svom životu, o deficitu prijatelja, o manjkavosti i nedostižnosti te diplome, o svetu koji me okružuje, o ženama koje sam voleo, čak i o onima koje sam lagao, o umetnosti, i o ko zna čemu još? Ispijam vino i ne mogu da poverujem sopstvenim ušima. Uvalio sam se u nešto, nesvestan da ću biti primoran da ispaštam grehe svojih predaka… Bilo je to jedno od onih javnih čitanja! Zamislite samo, nije čak ni književno veče, već gerijatrijski pokušaj odupiranja kandži prijatelja Alchajmera. Ničim izazvan za govornicom se pojavi prvi “poeta” i poče bez ikakvog predstavljanja, uvoda ili izvinjenja da čita svoja stihovana prisećanja povlačenja preko Albanije, dok mu je versifikološki momenat i patetični ton bio na razini školske proslave negde u provinciji. Njega je smenila neka matora, koja je verovatno bila glavna riba na penzionerskim žurkama, to joj ne sporim, al joj je glas do te mere bio monoton, da bi njime usmrtila i nilskog konja, a kamoli mene koji sam na studijama književnosti bio primoran da čitam apsolutno sve sto mi dopadne šaka. Kažem sve, jer čitanje je jedini beg…

U svim tekstovima vladala je totalna konfuzija, delovalo je kao da pokušavaju da sastave opskurnu postmodernističku zbirku užasa…Neko je davio stih, neko prozu a ja flašu! Raspade se ova žurka, ja već vidno pijan, zamišljen i poražen, pođoh, a sve se osećam kao neko koga su pokrali u autobusu na mađarskoj granici. Dok koračam ka stanici da uhvatim neki dvocifreni, da me baci preko reke, da se ja u nju ne bih bacio, tražim uzrok svom nezadovoljstvu. Pomišljam da više nikad neću doživeti one radosti za koje sam se spremao i koje sam odlagao. Nekada mi je sve delovalo veće, bitnije, pitam se da li se smanjilo il su se moja saznanja o svetu i njegovim poganim mehanizmima proširila do oboda bespovratnih deziluzija? Veče je odisalo teškom melanholijom. Iščilila su i sećanja na ideale iz mlađih dana, sada su to prašnjavi odjeci, neuklesani nadgrobni spomenici. Flaša vina postade mi jedini verni drug i nezaobilazan suvozač u svakodnevnim bekstvima… Ne znam kako al me je do poslednjeg noćnog delilo dobrih pola sata, pa da mi veče u potpunosti ne bi propalo ušao sam u mali kafe, koji da imamo sanitetsku inspekciju, bi svakako međ prvima bio zatvoren, na jedno hladno s nogu, što se kaže. Brkata al ne neatraktivna devojka za šankom mi saopšti najgoru vest dana: Menjaju bure! Tu shvatih da je svet večna nezadovoljena glad – on je zlo! Sad ću morati rakiju da pijem, a onda ništa sutra od učenja…

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *