Ulogujte se / Kreirajte profil

Vilijam Fokner

Pola veka posle smrti nobelovca Vilijama Foknera, romansijera i pripovedača, kojeg, uz Džojsa i Virdžiniju Vulf, smatraju najznačajnijim predstavnikom modernog psihološkog „romana toka svesti“, njegov status jednog od najvećih američkih romanopisaca 20. veka ni najmanje nije ugrožen.

(енгл. William Faulkner; Њу Олбани, Мисисипи25. септембар 1897. – Оксфорд, Мисисипи, 6. јул 1962.),

tumblr_mh5j04t7QH1qzooxpo1_500

Iako čitan i slavljen u celom svetu, književnik na čijim su delima rasle generacije čitalaca i na ovim prostorima, ostao je neraskidivno vezan za svoju zavičajnu državu Misisipi, okrug Lafajet i gradić Oksford – koji su u njegovim delima postali pokrajina Joknapatafa i varošica Džeferson.

Odrastao je u provincijskoj sredini, na severu siromašne savezne južne države Misisipi, i taj kraj i ljudi ostavili su neizbrisiv trag u njegovoj prozi. Fokner nije maturirao, ali je mnogo čitao, od svetskih klasika do francuskih simbolista: Verlena, Vajlda, Dostojevskog, Flobera, Remboa, Šekspira, Servantesa… Primljen je, 1918. godine, kao dobrovoljac u pilotsku školu britanskog vazduhoplovstva u Kanadi. Posle rata vratio se u Oksford, gde je proživeo najveći deo života. Nakon pesama i kraće proze, prvi roman „Vojnikova plata“ objavljuje 1926. Budući da je teško nalazio izdavače, do kraja Drugog svetskog rata povremeno je odlazio u Holivud, gde je pisao i prepravljao uglavnom tuđe scenarije – poznate su njegove prerade Hemingvejevih romana. Poslednjih petnaestak godina života uživao je veliku popularnost i bio svojevrstan ambasador američke kulture u Evropi, Južnoj Americi i Japanu. Godine 1949. dobio je Nobelovu nagradu za književnost, održavši pri tom verovatno najpoznatiji i najbolji govor koji je ikada izgovoren tokom te svečanosti.

tumblr_mbeltofcaz1qced37o1_500

Kompletan njegov opus može se sagledati kao slika političke i društvene istorije američkog Juga, koja – iako sadrži onaj neizbežni Sever – Jug, ali i „crno-beli“ kontrast i opis odnosa između „obojenog“ i „belog“ stanovništva – nekako i ne odiše pokušajima davanja vlastitog suda u vezi sa tim konfliktom.

Ipak, premda unekoliko lišen striktnog određivanja u pogledu rasne diskriminacije, Foknerov jug nikako se ne bi mogao nazvati zemljom blagostanja, rajem u kome bi junaci „svih boja“ uživali u sreći i prosperitetu, neopterećeni negativnim osećanjima i delima… Baš suprotno: njegov Jug je zemlja „buke i besa“, poraza i propadanja, incesta i nasilja, beznađa i ludila… Njegovi junaci obitavaju u svetu u kome vlada kataklizma tradicionalnih vrednosti, a sudbine koje on slika – po pravilu su obeležene propašću i samouništenjem.

Baš su ovakva tematika i osoben pristup koji je negovao doneli Fokneru „titulu“ najživopisnijeg hroničara nasilja, degeneracije, perverzije Juga.

Početak Foknerovog „velikog, tragičnog doba“ označio je njegov treći roman „Sartoris“, iz 1929, priča o uglednoj istoimenoj porodici, kojom počinje njegova saga o Joknapatafi i gradiću – „proza biblijske veličine i grozničavog intenziteta“, kojom je Vilijam Fokner stvorio, kako je zapisao jedan kritičar, „kosmos koji niko ne poseduje“. Po senzibilitetu blizak naturalističkim piscima kraja 19. veka, u svoj je opus integrisao mnoge modernističke narativne tehnike poput toka svesti, vremenskog flešbeka, kao u filmovima, narativnih rezova ili poetskih komentara.

tumblr_macc1nYmmv1qbfoleo1_500

Po mnogima „najveći“ njegov roman, „Buka i bes“, iz iste 1929. godine, prikaz je propasti četvoro dece stare porodice Kompson, uklopljen u istoriju američkog Juga. To je ujedno i eksperimentalni, inovativni roman toka svesti, koji može stati uz bok Džojsovom „Ulisu“, a koji je, esencijalno, sav sadržan u svesti idiota Bendžija – u čemu je vidljiva sva radikalnost foknerovske inovacije. Poput odraza u ogledalu, delu „Buka i bes“ suprotstavljen je roman o krajnje siromašnoj seljačkoj porodici Bundrenovih, „Dok ležah na samrti“ iz 1930, koji se sastoji od unutrašnjih monologa muža i umiruće žene, njihove vizionarske i ekstravagantne dece i suseda, a radnja kulminira u mitsko-grotesknom, ali primitivnom i tvrdoglavom, ustrajnom prevoženju majčinog tela na daleko groblje u doba velike poplave.

Posebno je šokantno „Svetilište“, iz 1931, u kojem impotentni gangster Popaj kukuruznim klipom siluje otmenu i izazovnu Temple Drejk te sa njom živi u bordelu u Memfisu. Andre Malro nazvao je „Svetilište“ prodorom grčke tragedije u kriminalni trivijalni roman. Slede „Svetlost u avgustu“, sa središtem oko tragičnog lika Hrista-Sotone, heroja i zločinca Džoa Kristmasa, opsednutog prenadraženom rasnom svešću i samomržnjom zbog sumnje da ima crnačke krvi, roman koji istovremeno sadrži i najpotresniju ljubavnu priču u Foknerovom opusu i prikaz otrovnog bujanja verskog fanatizma. „Avesalome, Avesalome!“ iz 1936. predstavlja tehnički nerazmrsiv splet opsesivnog unutrašnjeg monologa mladog Kventina Kompsona i trostrukog narativnog prenošenja verzija priče o usponu i padu Tomasa Sutpena u doba pre, tokom i posle američkog građanskoga rata. Radnja se događa pola veka pre same priče o usponu i padu Juga, a ovo delo je pisac smatrao svojim najvećim ostvarenjem.

tumblr_mkfd372u7e1qced37o1_400

tumblr_lywd5bg43w1r65ss8o1_500

Trilogija“ pisana punih dvadeset godina – od 1940. do 1960, „Zaselak“, „Grad“ i „Palata“, pripovest o porodici Snoups, groteskno prikazanim i karikiranim pripadnicima razgranatog plemena „belog šljama“ i njihovoj najezdi na Džeferson pod vođstvom Flema Snoupsa, sadrži više političke satire i društvene kritike, a manje mitske veličine i tragičnog raskola nego što je uobičajeno kod ovog pisca, Fokner je i ovde ostao majstor kreiranja nezaboravnih scena i karaktera.

Delo Vilijama Foknera, po mnogima jednog od najvećih svetskih prozaista, opus je raskošne inventivnosti, vatromet tehničke virtuoznosti, kojim dominira tragična i tragično-ironična vizija života, u kojoj vlada sudbina, usud, kob – no ipak donekle ublažena i oživljena čestim burlesknim i drastično komičnim scenama.

Delo koje istražuje ponore zla, ludilo, incest, ubistvo, masakriranje, silovanje, linč, bratoubistvo, čedomorstvo…, istovremeno je afirmacija ljudskosti i stoičkog humanizma izraženog u hrišćanskoj ikonografiji i naglasku na vrlinama – koje je Fokner istakao i u nezaboravnom govoru pri dodeli Nobelove nagrade: hrabrost, saučešće, ponos, ljubav, čast i žrtva!

Marina Mirković

Večernje novosti

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *