Ulogujte se / Kreirajte profil

Значење архетипа у сакралној архитектури

У том дивовском трену сагледао сам милионе пријатних и грозоморних појава; ниједна ме није запрепастила више од чињенице да су све заузимале исту тачку, а да се при том нису поклапале ни међусобно мешале. Пречник Алефа износио је отприлике два-три центиметра, али се читав космички простор стицао у њему, у несмањеној величини. Свака ствар (овално огледало, на пример) била је безброј других ствари, јер сам је видео из свих тачака света.

Хорхе Луис Борхес

Алеф

Најчешћа примедба која се упућује савременим црквама, не само код нас, је девалвација квалитета светог простора. Неубедљивост се првенствено односи на изостанак капацитета да рефлектују величину откривења који надилази лично (просечно) искуство. Тако је опсег симболичке резонанце битно умањен, било да је последица ескапизма у историју коришћењем потрошених форми или осиромашења значења због упрошћавања лексике. У оба случаја десакрализација простора резултат је једновалентног, рационализованог процеса који не може створити ”живи” симбол. Имајући у виду да визуелна перцепција није пасивно примање утисака,[1] упутно је онда поставити питање који то механизми великих цркава прошлости индукују или појачавају религиозни доживљај и генеришу значење светог простора. Другим речима, који критеријуми дефинишу аутентични свети простор. Поред неоспорног ауторитета традиције и патине времена које грађевинама придодају одређено достојанство трајања, посматрач се недвосмислено суочава са фасцинирајућим и противуречним, али усклађеним осећајима ванвременског и пролазног, рационалног и ирационалног. У врхунским остварењима, архитектонским тоталитетима[2], симболички су сједињења два пола: материјално, и духовно, иманентно и трансцедентно. Та два пола могу бити конкретизована у различитим нивоима – у просторној концепцији, морфологији или материјализацији. Што више су те противуречности доведене у стање повишене напетости, из које происходи равнотежа и ред, утолико је нека грађевина савршенија у својој сложености. Однос између центрифугалног и центрипеталног Ми свесно[3] или интуитивно опажамо тензију и динамичну хармонију, као и другачији пулс времена. То је један од разлога због чега капитална дела прошлости имају потенцијал да премосте временску и социјалну дистанцу, чак и када су лишени симболичког система (као Аја Софија) или је симболички систем модификован (као код Пантеона) и у крајњој линији када симбол више није прегнантан значењима (у случају Партенона). Наслућено или доживљено оваплоћење смисла указује на присуство архетипа. Јунг га описује као живи дах вечности, вечно сада, с обзиром да су архетипови безвремени, али стално оперативни. Врхунска остварења архитектуре, као и остали продукти духа, конкретизују универзалне истине, универзалне психичке процесе. Као резултат, упркос често фасцинирајућем првом утиску, велика дела није могуће једноставно „декодирати“. Она отварају перспективу у дубину значења, што омогућава да се додају нова тумачења у зависности од тога шта посматрач или неко време пројектује у њих. Та архетипска основа, објективизована у изразу трајног, непроменљивог са значењима који измичу тренду и тренутном, жижна је тачка сакралне архитектуре. С обзиром да, као апстрактна делатност која претендује да изрази духовност чистим обликом, архитектура је базирана на архетипу – нуклеусу из кога се развија просторна концепција. Архетип није фигура већ матрица симболичког модела цркве која генерише типолошка решења. Следствено, његово тумачење претпоставка је разумевања идеје светог простора, што је премиса сваке објективне анализе и трансформације симбола у црквеној архитектури. Заиста аутентична црква може бити резултат само поновног промишљања простора и његовог преобликовања, јер је репертоар форми које се бесконачно понављају већ добрим делом потрошен и не поседује капацитет да индукује доживљај светог простора.

Ranohrišćanska crkva u Kapadokiji, Turska

Ranohrišćanska crkva u Kapadokiji, Turska

Постојање самог архетипа није довољно, потребно је да те противуречности буду доследно спроведене на свим нивоима – морфолошком (уључујући технилу грађења, матријализацију, декоративни систем), синтактичком и семантичком. Шулц је показао да је услов повезивања различитих нивоа „структурна сличност“, што архетип чини неизоставном реалношћу у архитектури.[4]

Индикативна је паралела између помало стереотипне црквене архитектуре данашњег тренутка и рационалне једностраности модерног друштва. Укочено преузимање форми прошлости у дубокој је супротности са слободом којом је ранохришћанска, а и каснија уметност, сврховито комбиновала различите мотиве и типове. Са друге стране, Јунг је убедљиво доказао да савремени човек у дубљим слојевима психе, несвесном, у великој мери продукује религиозне симболе, чија значења сежу далеко у прошлост. Кључно питање, уз опасност залажења у домен ван компетенције архитекте, ипак је како успоставити мост између богатства и спонтаности индивидуалних симбола нуминозног и кодираног израза светог, што сакрална архитектура у крајњој линији чини. Другим речима, на који начин модификовати постојећи код који би, као заједнички именитељ, садржавао мноштво посебног, које није само садашњост. Симболи цркве, у којима је сједињена форма и значење, морају изражавати религијске догме, али да би били комуникабилни морају синтетизовати специфичност садашњег и универзалност која одговара архетипскoj основи у човеку.

Због великог дејства које потиче из њихове нуминозности, потребно је барем делимично расветлити архетипске мотиве у симболичком моделу сакралног простора, и у ужем смислу разматрити нуклеус значења који дефинише смернице православног и националног кода. Стваралачко уобличавање тог нуклеуса, односно прерада архетипа претпоставка је превазилажења стереотипа. Уколико не желимо да црквена архитектура буде мање или више атрактивна обланда наше немоћи да појмимо и изразимо надчулно, морамо проучавати архетипове, разумети њихов смисао и функционални значај. У супротном, између две крајње опције – инфериорног копирања и новине без елаборације, развија се црквена архитектура отуђена од живота.

Aja Sofija

Aja Sofija

У зашто једне цркве увек је узидано једно шта и једно како, и зато је архетип потребно сагледати из угла и теологије и психологије, како би се ублажио јаз између номена и феномена. Психолошко тумачење архетипа је феноменолошко, јер психологија као наука тежиште ставља на процес утискивања типоса. Психологија нам објашњава закономерности у перцепцији и афективне аспекте форми које имају капацитет да индукују нуминозно. Са позиција теологије, архетип је онтолошка категорија јер се религија бави печатом, и консеквентно у домену архитектуре садржајем једне форме. С обзиром да ово истраживање полази од хипотезе да у оквиру кода градитељског наслеђа постоји квантум који не само да се може већ и мора транформисати, како би архитектура заиста имала сазнајну функцију, теорија архетипова требало да поткрепи две претпоставке: прву – да се црквена архитектура развија унутар кода који није статичан већ у себи има уграђен механизам промене, и другу – да је само постојање кода и архетипа у његовој основи, имплицитна објективност која је опозиција сваком хиру, сваком арбитрарном тумачењу. Произвољност у пројектовању цркава је недопустива, јер је црква по дефиницији есхатолошка. С обзиром да је онтолошка реалност прецизно стуктурисана, црква, као отисак те реалности, не може бити неартикулисана, а још мање аморфна случајност.

.

Теоријске поставке архетипа

Појам архетипа у Јунговој психологији

Појам архетипа је неизоставни корелат Јунгове теорије колективно несвесног, али је сам термин наравно много старији. Код Фила Јудеје (Philo Judeaus) доводи се у везу са сликом Бога (Imago Dei) у човеку; по Иринеју (Irenaeus) „Створитељ света није ове ствари уобличио већ их  створио по архетипу изван себе.“[5] Јунг је термин архетип представио 1919. и преузео га је од Дионисија Ареопагита у делу ”О Небеској Јерархији” говори о архетипској (првоначалној светлости) Оца, светлости која нама у праобразима и симболима казује небеску јерархију.[6] Такође га описује као печат који није у потпуности увек исти у свим својим изразима.[7] Теодор Студит под прволиком (про-тотипом, атхетипон) подразумева само оно о чему се говори, а лик је његов отисак, одраз у било чему итд[8]. Свети Августин не употребљава термин архетип, већ идеју: „идеје које нису оформљене су…садржане у божанској промисли (знању).[9]

Одређене  паралеле могу се повући између Јунговог појма архетипа и Платонове „идеје“, али постоје и битне разлике. Као и Платонове идеје архетип претходи сваком свесном искуству. Оба концепта односе се на трансцедентне, вечне, преегзистентне форме. Међутим, у Јунговој теорији „трансцедентност“ се не базира на метафизичком концепту, већ емпиријски означава форму која је изван свести. Даље, за разлику од јасноће идеје, архетип је динамичан, жив, стваралачки организам. Манифестација антиномије којом архетип повезује безвремени фактор (Платонова идеја) и временско – материјални фактор (модус испољавања) наводи на закључак да су „Платонове вечне идеје, на над-небеском месту похрањене, филозофски отисак психолошких архетипова“.[10]

 

Stara ruska drvena crkva

Stara ruska drvena crkva

 

Јунг је у почетку употребљавао израз „примордијална слика“, инспирисан термином Јакоба Буркарда (Jacob Burchardt). У етнологији Леви Брил (Levy-Bruhl) користи термин “representation collectives”, означавајући симболичке фигуре примитивног погледа на свет, што кореспондира садржајима колективно несвесног. Адолф Бастиан архетипом обележава „елементарне мисли“ или „првобитне мисли“.[11]

Етимологија речи архетип указује на typos, што значи на ударац, утискивање, па би према томе архетип био оно што утискује.[12] И прецизније, први део „`arche` означава `почетак, порекло, узрок, примарни извор и принцип` али и позицију водећег, врховног закона и начела владања; други елеменат ’typos’ значи ударац, производ утискивања, отисак новчића…форма, слика, копија, прототип, модел, поредак, и норма и сл. И у модерном духу `образац, темељни облик, примордијална форма. Овај концепт описује стални процес `отисака` кроз континуално понављање типичних искустава и истовремено се односи на `силе` или `тенденције` које воде ка емпиријски потврђеном понављању сличних искустава и форми.“ [13]

Полазећи од премисе да црква као микрокосмос, представља и отисак психичке структуре, теоријска поставка архетипа се у основним цртама ослања на достигнућа аналитичке пси-хологије. Јунгова психу постулира као целину два неподударна дела, свесног и несвесног, са граничним слојем лично несвесног.[14] Несвесно је емпиријски доказана чињеница која указује да поред свести постоји и други психички систем. Између та два аспекта нема оштре демаркационе линије; напротив, њена флуидност омогућује садржајима да несметано прелазе из једног дела у други.

Колективно несвесно је нека врста унутрашњег еквивалента свеукупног стварања. Његов значај по равитак човека је изузетан. С обзиром на велики, али латентни стваралачки потенцијал, Јунг сматра да, уколико бисмо успели да аутономне перцепције несвесног приведемо у свест сопственог Ја, постојала би могућност енормног проширења схватања света, односно свести.[15] Наиме, „колективно несвесно је снажна духовна наследна маса људског развитка, поновно рођена у свакој индивидуалној можданој структури“.[16] Следствено, колективно несвесно је код свих људи стално присутно и идентично, као нека заједничка душевна основа надличног карактера.[17] С обзиром да трансцедентира сваки лични систем, то је једна тотална и према свету отворена објективност. Наиме, дуготрајном кристализацијом универзалних мотива и дестилацијом од свих садржаја субјективне природе, колективно несвесно задобија квалитет објективности коју субјективна свест нема. „Објективност“ архетипа у погледу свих великих идеја евидентна је у тековинама људског духа у којима основни мотив у процесу прочишћавања од субјективног доживљава трансформације али не мења суштину, што доказује и уметност грађења. Субјективна свест, уколико у њој не постоје струјања из дубљих стратума несвесног (што је потврђено у делима великих стваралаца), је увек одређена личним избором и хабитусом, с обзиром да је приморана на прилагођавање тренутним околностима. „Реално“ време и простор су критеријуми свести. Насупрот томе, несвесно (одређене паралеле се могу повући са религијом) пулсира потпуно другачијим ритмом, `индиферентним` према прогресивном ритму животне свакодневнице. Тако на специфичан начин коегзистирају два времена: исконско време природе и садашњи тренутак који добија на убрзању. У том смислу, према Јунговом уверењу, овај аспект колективно несвесног представља мост који данашњег човека спаја са праискуствима човечанства, повезујући безвремен живот архетипа са индивидуалним временским координатама. Концепција времена је у основи сваког светог простора, који представља прекид у временско-просторном континууму и улазак у литургијско време и простор.

efcd4b5e0fe0f4aeb7af49f233a337e5

Јунг је емпиријским истраживањима установио да несвесно функционише на истој линији мисли, која се увек изнова манифестује, барем у последњих две хиљаде година. На основу критеријума објективности успоставља аналогију са догмом, која несвесно формулише у широком обиму. Религија има у том смислу исту интонацију, с обзиром да једна њена димензија представља кристализацију мисли многих умова током векова, природно одстањујући једностраности и грешке индивидуалног искуства. Критеријуми православности управо произилазе из те дуготрајне профилације мисли.

Јасно је дакле, да колективно несвесно није никакво сметлиште потиснутих садржаја, афеката цензурисаних од стране свести, нити беживотни талог одбачених идеја, већ активан депозит свих могућих ситуација, неисцрпан извор различитих манифестација и стваралачког импулса. Уствари, у њему је утемељено свако стваралаштво, све велике идеје, па и религиозне, које се остварују преко његових активних, погонских сила – архетипова.[18] Метафорички речено, то бескрајан унутрашњи космос сагледан кроз призму индивидуалне психе. У самој суштини, колективно несвесно има духовни карактер. Његове структурне доминанте, архетипови, су истински елементи духа који тежи сопственом остварењу, али духа који није идентичан човековом разуму, већ представља његов spiritus rector (проширење свести).[19] То су исконске слике, кондензовани смисао или, како их назива, енграм, израз аутономне стваралачке снаге духа. Јунг их дефинише као преегзистентне форме које делују као детерминишући фактор психе.[20] Архетипови колективне мисаоне модели људског ума су урођени и наслеђени.[21]

Ипак, прецизан профил појма архетипа који би обухватио сву његову комплексност и суш-тину значења ипак није сасвим могућ. Пре свега, архетип превазилази рационално поимање и његово тумачење је нужно апроксимативно. Делови значења константно измичу рационализацији и интерпретацији самим тим што што је њихов извор у несвесном делу психе. „Архетипови се могу сматрати фундаменталним елементима свесног ума, скривеним у дубинама психе.“[22] Но, како су архетипови доминанте несвесног, а несвесно је по дефиницији несазнатљиво и тек по обради свесног дела психе постаје разумљиво, Јунг је инсистирао на разлици између несазнатљивог „архетипа по себи“ и репрезентованог архетипа – архетипске слике. Латентно присутни, али неперциптибилни „архетип по себи“ припада невидљивом, ултравиолентном крају психичког спектра и може се описати само на основу ефеката које еманира и који омогућују актуеализацију у виду архетипске слике. Консеквентно, суштина „архетипа по себи“ није приступачна свести. Једино у искуству индивидуално психичког материјала архетип задобија форму и значење које му даје свест. Међутим, свака актуелизација, с обзиром да је чин свесне обраде, у одређеној мери одступа од изворне форме.

8f47b92dbc50d4cd33e585d0d771174e

Према томе, архетипови су квинтесенција колективно несвесног, урођени, мада неопаживи структурни елементи, нуклеуси који могу бити носиоци потенцијалног значења. Јунг их упоређује са структуром кристала, чији осовински систем детерминише само стереометријску схему, док је индивидуална форма појединог кристала увек различита. Структура је константа и архетипови као њени носиоци, мада немају сопствену егзистенцију, могу продуковати бројне варијантне форме.[23] Управо та  способност за теоријски бесконачну диференцијацију, важна за сваку креативну активност, релевантна је за ово истраживање, јер указује да се основна тема цркве може трансформисати у мноштво различитих решења, а да се притом не изгуби фундаментални квалитет светог простора. Историја сакралне архитектуре са бројним варијантним решењима, условљеним различитим детерминантама, пружа обиље грађе у прилог овој тези. Диференцијација пак, није еквивалентна хаотичном испољавању, већ поседује одређену закономерност, трасу профилисану архетиповима.

Присуство архетипова у људској психи објашњава се двоструким процесом: наслеђивањем духовног обрасца и дуготрајним преношењем, али нису само продукти наталоженог сећања јер се могу спонтано појавити из архаичних слојева психе, независно од културног контекста. Концепт архетипа се може упоредити са магнетским пољем или енергетским центром који је у темељу трансформација психичких процеса у слике. Архетипови се ипак, не могу изједначавати са наслеђеним идејама или репрезентацијама, ready-made сликама, зато што нису никакав окоштали фосилни талог. Као формативни услови психе, наслеђене могућности репрезентације, архетипови тек у извесним констелацијама и спољашњих фактора и унутрашње природе резултују „обрасцима“ мишљења, односно културним парадигмама. Јунг користи израз „констелован“ да означи да особа (или нација или епоха) поседује очекивану спремност због које ће аутоматски реаговати на сасвим одређен начин.[24] У том контексту треба посматрати преовлађујући афинитет према карактеристичним диспозицијама у православној, националној архитектури. Два миленијума хришћанства продуковало је одређене идеје простора као резултат, имеђу осталог, и прилагођавања унутрашњег (психичког, религиозног) спољашњем облику религије – култу, и нема никаквог смисла порицати их. Наиме, архетип не може нестати ни када га свест игнорише, јер је стално активан, иако невидљив духовни систем. Због тога је у крајњој линији контрапродуктивно, у покушају да се реафирмише национална црквена архитектура, апсолутно негирати традиционалну концепцију простора. Са друге стране, управо због тога што се не може поистоветити са готовим обрасцима, погрешно је архетип у архитектури свести на прототип (нпр. базилика), ма колико имао генерички капацитет. Како се не може редуковати на једноставну формулу, пре би се могла успоставити аналогија са одређеном идејом сакралног простора.

204f54e261f17425d31064ceebc2231c

Равномерност и правилност понављања образаца је и сигуран индикатор архетипске основе. Као преегзистентне форме неличног карактера, архетипови представљају концентровани одговор духа на типичне ситуације. У ствари, што је јасније архетип констелисан утолико је интезивнији и фасцинантнији утисак. Појављивање архетипова у прочишћеној форми је изразито нуминозног карактера, који има истовремено и димензију фасцинирајућег али и страхпоштовања. због тога што несвесно представља изузетну, иако латентну динамичну снагу која се само путем симболичке транформације може усидрити у свести.

У прочићшеном облику делује на најдубље слојеве несвесног код ширег броја људи. Потенцијално увек активни, они су истовремено и слике и емоције.

У корену сваке слике је архетип. Како је надчулно одређено архетипом у најширем смислу, онда је и у суштини апстрактна идеја простора која манифестује Бога архетип. Према томе, архетип је парадигма духовног у човеку. По Јунгу архетип је истински елеменат духа, али духа који није идентичан са човековим разумом. Као мост према духовном принципу.

Архетипови – Јединице или садржаје несвесног, које се не могу квантитативно одредити, имају природу која се сигурно може означити као психичка. [25] по основу њеног главног дејства то је „дух“. Не могу нестати и када их свест игнорише, и снажан делују алтернирајући човекову личност. Изразити интезитет. Делују као појачивачи доживљаја, разумевања и афекта. Због тог великог интезитета у прочишћеној форми делују и привлачеће и одбијајуће.

Појављивање архетипова има, наиме, изразито нуминозан карактер, који се мора означити ако не „магичан“ онда ипак заправо духован.“[26]

Као симболичке формуле ступају у функцију тамо где још нема свесних појмова. Оно што је важно је да их индивидуа доживљава као условљене објектом, док они уствари произилазе из несвесне структуре психе и деловање објекта их само привлачи и изазива.[27] Архетип се према томе може сматрати неком врстом магнетског поља и енергетског центра из који је у корену транформација психичких процеса у слике.[28]

704f0d96aab4bbe3110c58a47ea35e2d

Као аутономни елементи несвесне психе, архетипови представљају непроменљиву структуру психичког света, која се потврђује одлучујућим деловањем на свест.[29] Иако су латентно присутни, немају материјалну егзистенцију, те их можемо описати тек на основу ефеката које еманирају. У контексту савремене црквене архитектуре, веома је важно разумети да архетипови нису једноставна редукција на примарну функцију (форму), већ представљају природну синтезу пасивног материјала свести и несвесног. Иако су потенцијално увек оперативни, до које мере ће заиста бити примећени и дешифровани зависи од тренутне констелације свести.  Уствари, једино свесно искуство и може архетипу дати контуру, анализирати, разумети и коначно га асимиловати. Тек амплификацијом, развијањем и диференцирањем у форми и садржају, постају сасвим манифестни. С обзиром да је за њихову конкретизацију неопходан изузетан духовни напор, активирање архетипова је окидач који условљава нове форме компензације свести. Са друге стране, сваки нови степен диференцијације свести и на микро и макро плану захтева ново тумачење нуклеуса значења архетипа, што консеквентно у архитектури води ка трансформацији облика и диспозиција простора. Диференцијација је од есенцијалне важности сваке развијене културе. У сакралној архитектури њој је аналогна геометризација формалне структуре. Насупрот овом дијалектичком процесу, занемаривање архетипа води у једностраност мишљења подложног различитим сугестијама. Такође је јасно да интеграција архетипова у свест није остварива искључиво на рационалној основи. Тако је могуће да се привидно наставља традиционално градитељство, а да у суштини представља девалвацију вредности и самим тим отуђење од истинске идеје наслеђа. То је оно што Склирис назива одсецањем Цркве од живота.

С обзиром да је права природа архетипа трансцедентна те несазнатљива, свака специфична конкретизација архетипа се може сматрати специфичним одговором у трагању за смислом.

Дејство центра у архитектури. византијске цркве се развијају из центра, из куполе. Структура или начин на који божанско у човеку постоји и развија се.

8440c44ee33ead685a50b51a2ca04679

Архетипови су резултат наталоженог искуства утиснутог у психу. То искуство међутим, барем на несвесном плану, није пасивно већ активно. Стваралачка асимилација архетипова је врло значајна јер се инстиктивна енергија несвесног каналише у свест и постаје нови извор енергије.[30] С обзиром да не може нестати, архетип није само облик, већ и енергија. Тај квантум енергије није сам за себе довољан да би постао свестан. Архетипови се могу активирати, изнети на светло извесне нове „обрасце“ у одређеној констелацији услова унутрашње и спољашње природе, и то нема ничег заједничког са наслеђивањем дефинитивних слика. Тек у продуктима креативне фантазије или стваралаштва примордијалне слике постају уочљиве и у њима концепт архетипа налази своју примену и потврду. Због тога је правилно усвајање и трансформација архетипова од изузетне важности за сакралну архитектуру. На тај начин се ствара нова, креативна спона са религијском димензијом људског бића и истовремено са градитељским наслеђем, депозитом актуелизованих архетипских идеја. Али да  били заиста делатни архетипови и симболи се пак морају проживети изнутра. У случају да нам нису бар донекле осветљени,  симболички систем постаје једновалентан, унилатералан, затворен у самом себи. Када архетип остане спољашња пројекција, дакле без обрађивања у свести, нема капацитет за креативно стварање симбола; чак на извесном степену развоја креће ка нижим рудиметиранијим, архаичним нивоима. И то се јако добро може пратити у развоју морфологије типова у црквеној архитектури. Симбол се постепено своди на спољашњу форму, на пуки знак или се деформише, а у очима недовољно обавештене широке популације постају синоним за цркву. Ипак, то није могуће, јер би у том случају било довољно научити значење симбола из књиге шифара и примењивати их као таблицу множења. Такође се може пратити динамички карактер архетипа: присуство одређених типова грађевина, попут триконхоса, уписаног крста и др., независно од религијскох обележја има свој ток у коме у одређеним периодима достиже врхунац облика, да би се кретао ка рудиментираном, а затим поново појавио у другом контексту, али са препознатљивом основном идејом простора.

Архетип је тежња да се створе представе мотива које се могу разликовати у детаљима, а да при томе не изгубе основни облик. Еквивалент идеје целовитости у религији Христос је Јунгов појам селфа у аналитичкој психологији. У архитектури је Бог који стално и изнова рађа свог сина представљена преклапањем (у фигури и основи) броја три – три конхе и 4 централни тип.

С обзиром да су садржаји колективно несвеснога заступљени су као изразите склоности или схватања, односно устројства простора.

У овом контексту важно је анализирати основну поставку православне цркве, која опстаје вековима, али са регионалним варијацијама, односно типовима (руске цркве као свећа, наше комбинација централности и лонгитудиналног).

И као што психологија не улази у домен религије тако што установљену архетипску слику која се може означити као „слика Божја“ не поистовећује са Богом, теорија архитектуре се бави компаративном анализом идеје простора која репрезентује однос према Богу.

Психологија се не бави тиме дали су они упоште створени, то је већ ствар метафизике. Следствено ни архитектонска анализа не би требало да разматра порекло архетипа, већ да прихвати да се та датост елаборира и разматра могућност даљег развоја.

Архетип је уствари латентно присутна идеја простора.

За P.U.L.S.Е: Соња Ковачевић

izvod iz doktorske disertacije “Arhetip i simbol u srpskoj sakralnoj arhitekturi XX veka”

[1] Перципирати значи интерпретирати, Шулц

[2] Видети како појам дефинише Шулц

[3] Уколико је посматрач довољно едукован да уме да „види“ архитектуру

[4] Архетипови су структурни елементи схемата. Шулцово виђење да није потребно размотрити појмове „колективно подсвесно“ нити да имамо увид у елементарне појмове Јунгове психологије ипак не стоји, јер појам архетипа је приличнно сложен да бисмо га олако примењивали. Видети егзистенција, стр.147

[5] К.Г. Јунг, Архетипови и колективно несвесно, Београд, 2003., стр. 14

[6] Псеудо Дионисије Ареопагит, ”О Небеској јерархији”,  Верујем

[7] Jolande Jacobi,  Complex/Archetype/Symbol  in the psyhology of C.G.Jung, Princeton University Press, 1974,                                                   стр.34

[8] Бичков, 163

[9] Архетипови и колективно несвесно, стр. 14

[10] Jolande Jacobi, исто, стр.50

[11] Архетипови и колективно несвесно, 53

[12] К.Г. Јунг, Психологија и алхемија, Народна књига, Алфа,  Београд, 1998, стр.22

[13] Ј.Ј, 48,49

[14] Јунг не користи термин подсвест који карактерише као двосмислен. Његов појам несвесног оставља отворена питања „над“ и „под“ и обухвата оба аспекта психичког. Динамика несвесног, напомене, стр. 273

[15] Динамика несвесног, стр. 273

[16] Исто, стр. 249

[17] Видети даље, Архетипови и колективно несвесно, стр. 13

[18] Динамика несвесног, стр. 249

[19] Исто, стр.303

[20] Динамика несвесног, 298,99

[21] Човек и његови симболи, 80

[22] Jolande Jacobi, исто, стр. 37

[23] Архетипови и колективно несвесно, 93

[24] Динамика несвесног, 175

[25] Дн, 421

[26] Динамика несвесног, 302

[27] K.G.Jung, Psihološki tipovi, Matica srpska, 1977, стр. 432

[28] Ј.Ј, 48

[29] Ј, Ар и Кн, 248, пар451

[30] Јоланда Јацоби, 67

[36] Психологија и алхемија 20

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Значење архетипа у сакралној архитектури

  1. Zoran Andric

    06/04/2016 at 18:31

    Изванредно госпођо Ковачевић.

    На који начин је могуће доћи до Ваше дисертације?
    Ја нажалост живим у Немачкој, те нисам у прилици да је се домогнем у Србији. Имате ли је као pdf?

  2. sascha ein

    26/04/2016 at 23:32

    Kvalitet Svetog prostora kako je u skladu sa svijesti onog koji tu dolazi, korisnika, ne može ići predaleko. Čemu da je i najsvetije a nedohvatljivo onom kojem je i namjenjeno? Sigurno je, ima i Svetijih od Svetih prostora.

    Dekodiranje Velikih Djela je uvijek interno ili individualno, u Tišini, i nema više šta za reći ona(j) koj(a)i dekodira. Simbol radi samo onom ko doživi ga. Šta može doživjeti prosječan narodni čovjek? To mu treba i ponuditi. I koju vrstu napretka sa aspekta ustanove i čobana? Ne voli čoban da izgubi ovcu. Zvaničnoj ili institucionalnoj religiji nije ni stalo da čovjek ,,prođe“ kroz zidove pojavnog svijeta, više se traži podaništvo. I to je faktor siromašenja Arhetipa.

    Arhetip kao takav (Vječan) dozvoljava bezbroj kombinacija u oblicima i u materijalu, ali, čini mi se, nije neophodna promjena nečeg što je baš Cjelovito u sebi, jer takvo se uvijek doživljava od onih koji su prišli Duhovnim kapijama. Narodu ne daju previše Arhe.

    Arhitekta bi morao da pazi na ono traženo, prostor, vrijeme, želje samog naručioca, puno još drugih faktora, i uskladiti sve sa Arhe, Umjetnički, rekao bih, drukčije govori religija.

    Upoznati Sebe po arhe znači takođe imati i dobar Hram, a s njim liturgijsko vrijeme. Poništenje u Kairos.

    Religija u kompletu doživljena djeluje kao dobro djelo Umjetnika, dobra struktura, energija, ona traži dobro mjesto i čovjeka kvalitetna. Ne roba. Šta mijenjati gdje je Dobro i po Arhe? Nema prepravki, osim iznova nešto stvoriti, isto po Arhe.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *