Ulogujte se / Kreirajte profil

Žrtvovanje – Andrej Tarkovski

2w

Žrtvovanje, poslednji film Andreja Tarkovskog, nastao je 1985-86 godine kao švedsko-francusko-britanska koprodukcija. Posle Nostalgije, snimljene u Italiji i brojnih nesporazuma vezanih za sudbinu njegovog stvaralaštva u vlastitoj domovini, Tarkovski je odbijao da svoje dobrovoljno izgnanstvo smesti u mogući politički kontekst iz kojeg bi proistekla disidentska uopštavanja. Ili, što je mnogo gore, kvaziestetično učešće u ideološkoj manipulaciji takozvanim demokratskim slobodama zapadnog sveta kojima se u civilizovanoj Evropi trguje kao indulgencijama.
HusetOFFRET_02of15Žrtvovanje je neobično suptilan i slojevit film. Spor, ali ne i anemičan, izuzetne vizuelne lepote, on kao da najviše duguje saradnji Tarkovskog sa Sven Nikvistom koji je, čini se, imao odrešene ruke. Antologijski su prizori paljenja kuće pri kraju filma i prefinjena pomicanja kamerom kad odredjene predmete naizgled dekorativne namene treba pretvoriti u simbol. U tom smislu, cveće, drveće, uopšte biljke, od velike su simboličke važnosti i njihova vizuelna nadgradnja odgovara umetnosti japanskih vrtova. Oni ne samo što nagoveštavaju obnovu, regeneraciju organskog, nego su, u krajnjoj liniji, kao što nam pokazuje i završna scena u kojoj Aleksanderov sin zaliva stablo koje je ovaj zasadio, i put  ka metafizičkoj nadi.

OFFRET_04of15erland

OFFRET_05of15

Počev od pet minuta duge špice, od statičkog kadra Leonardove slike Poklonjenje mudraca u čijoj se završnici, u dizanju kamere, otkrivaju razgranate krošnje visokih stabala, pa do strukturalno izuzetno složenih i značenjem nabijenih kadrova, ova nas prisutnost neprekidno opominje na obavljanje za koje je Aleksander ubedjen da je dovedeno u pitanje pretnjom nuklearne kataklizme.

OFFRET_06of15
OFFRET_08of15
U prvih devedeset minuta filma iznenadjuje neuobičajeno mali broj kadrova čak i za evropsko shvatanje filma (manje od četrdeset). Svakako ne van dinamičnog konteksta Nikvist odlično pretače chiaro scuro fotografiju, praveći u sceni ljubavnog odnosa u noći, između Aleksandera i Marije, kad kamera u jednom lažnom pokusaju švenka zastane i prati ljubavnike koji se u erotskom zanosu izdižu iznad kreveta gde lebde u ekstazi, jedan od najčudesnijih kadrova u istoriji evropskog filma.

Izbor Bahove muzike, te motiva japanske tradicionalne muzike  (koja naročito dolazi do izražaja kad Aleksander oblačeći kimono postaje duhovni protip samuraja, identifikujući se)  u istom su metaforičnom krugu u kojem se idejom žrtvovanja nadomešćuje božansko.

OFFRET_09of15
OFFRET_12of15Žrtvovanje počinje osamnaestog juna 1985 a završava se devetnaestog juna, narednog dana. Poetska lepota poslednjih prizora ima nešto od evokativne snage Rubljovljeve vizije, Ivanovih stradanja, Stalkerovih nadanja i nije nimalo hladna kao jedan dobar deo filma usmeravan ka smrti.
OFFRET_13of15
Prvi i poslednji kadrovi, koje je Tarkovski snimio su istovetni. Dete koje leži ispod drveta i kamera koja se uzdiže ka krošnji. On i Danilo Kiš umrli su u istim godinama, u istom gradu i od iste bolesti.

8

za P.U.L.S.E    Boban Savković

7 komentara na tekst Žrtvovanje – Andrej Tarkovski

  1. Lancia

    26/09/2009 at 10:43

    Pokusavam da se setim u kom sam americkom filmu video kucu slicne atmosfere. Prica o dva brata, jedan uplasen od spoljasnjeg sveta, dolazi nenadani rodjak i tako to (?¿)

    Ulise, ko danas pravi filmove u duhu Tarkovskog?¿ ako takav uopste postoji.

    Tekst je puslica.

  2. Boban Savković

    26/09/2009 at 11:41

    Ne znam…mislim da na forumu ppp ima?¿ tema ne kojoj će neko prepoznati o kojem je filmu reč.

    Pa. teško da neko može da napravi film u duhu Tarkovskoga. Mislim da niko i ne pokušava tako nešto. Bio je tako specifičan, izgradio je neku svoju estetiku koja je neponovljiva i koja je funkcionisala samo kod njega. Čuj, ova kuća sa fotografije gori i izgori 8 minuta (onoliko koliko svetlost putuje sa Sunca do Zemlje) u jednom jedinom kadru, početni kadar u istom filmu traje preko 10 minuta, Gorčakov nosi sveću u Nostalgiji u kadru od 9 minuta…a sve to ne deluje dosadno. Naprotiv, pažnja gledaoca se time povećava. Sjajno je razvio tu opciju “produženog kadra” kojom se služio, recimo, Kurosava. Minimalizam u svojim filmovima duguje Bresonu, a ovaj film ima nečega,ne samo zbog snimatelja, mesta radnje i jezika kojim se govori, sa Bergmanom.

    Od samo početka Tarkovski je razvio neobjašnjivu sposobnost snimanja vatre (Ogledalo – i tu izgori jedna kuća -; Žrtvovanje) vode (Solaris, Stalker, Nostalgija, Rubljov) vetra (Ogledalo)…zatim scena levitacije (Solaris, Žrtvovanje, Ogledalo)….bio je majstor tog laganog pomicanja kamere oko i ka predmetu koje time postaje kao živo biće (Žrtvovanje, Nostalgija). Zatim usporavanja brzine kamere (scena sa dve žene u Ogledalu)…gradacije osećanja koje dovodi do klimaksa (nešto kao sekvence i klimaks u arhitekturi)…to je čitav onaj segment o livenju zvona u Rubljovu, da li će isto zazvoniti, pa onda nošenje sveće a da se ona ne ugasi u Nostalgiji. Isto tako telekineza u Stalkeru, zastrašujuće osećanje prisustva “nečega” u Stalkeru…itd..itd..

    Sjajan je Tarkovski, stvarno sjajan…moglo bi se o njemu zaista mnogo pisati. Toliko je bio senzitivan da ja koji ne verujem u takve priče verujem u njegovu kada je u seansi prizivanja duhova u Moskvi, prizvao (ili “prizvao” kako god) Pasternakov duh koji mu je prorekao i pogodio da će snimiti samo sedam, ali zato vrhunskih filmova. Radeći Žrtvovanje snimio je kadar sa sobom kako leži na odru…a u njegovim dnevnicima, može se pročitati kako je sanjao san u kojem je video tačno mesto odakle je njegov kancer krenuo. Ne znajući da je bolestan, snimio je poslednji kadar u Žrtvovanju potpuno identičan prvom svom snimljenom kadru u Ivanovom detinjstvu (koji je film priča za sebe, zaista neverovatno da se u SSSR-u početkom šezdesetih snimi takav ratni?¿ film).

    Elem, njegov veliki poštovalac i prijatelj bio je Aleksandar Sokurov koji ima nečeg od interesovanja Tarkovskoga u svojim filmovima (Ruska barka je film od devedesetak minuta u jednom jedinom kadru, ali to nije kopiranje Tarkovskoga nego je, više, tehnički uspeh prikazati istoriju Rusije šetnjom kroz Ermitaž u kontinualnom kadru).

    Dosta takve atmosfere ima i Teo Angelopulos u svojim filmovima…a ono što sam ja primetio je i decentno poštovanje Tarkovskoga u ova dva filma Andreja Zvjaginceva – Povratak i Izgnanstvo (imaš tekstove o njima ovde na sajtu).

    Ne mislim da je ovaj tekst o Žrtvovanju nešto posebno. Teško je pisati o njegovim filmovima pored sve njihove slojevitosti…čak je Žrtva film za koji nisam siguran na koje sve načine se može gledati (antiutopija, fantastika, religiozni film) Ovde na sajtu sam napisao tekst o Stalkeru, o jednom mogućem njegovom gledanju koji je analitičkiji. Ovaj o Žrtvovanju, o danu posle nuklearne kataklizme, umetničkoj i ljudskoj odgovornosti, o ljudskoj duši….napisao sam, više, kao tekst-informaciju da bih skrenuo pažnju na to kakvo se sve divno bogatstvo krije u tom i ostalim njegovim filmovima. U ovom današnjem svetu Tarkovski je umetnik koji daleko prevazilazi granice filma.

  3. Moca

    26/09/2009 at 14:14

    “U ovom današnjem svetu Tarkovski je umetnik koji daleko prevazilazi granice filma.”

    Nikad ga nisam doživljavao kao reditelja. Izgledao mi je više kao neki mislilac, filozof, tako nešto…koji je, možda sasvim slučajno, izabrao film da se pomoću njega izražava. Kod njega sredstvo nije važno, već cilj. I zato ga ne volim previše.

  4. Boban Savković

    26/09/2009 at 15:05

    Pre bih rekao da ga nisam doživljavao samo kao reditelja. Činjenice su da nije slučajno izabrao film kao medij izražavanja, mada je evidentno njegovo izrazito interesovanje za slikarstvo, pa se skoro svi njegovi filmovi mogu posmatrati kao posvete određenim slikarima. Ne bih rekao da je kod njega primarniji cilj nego sredstvo.

  5. Mitjovski

    27/09/2009 at 22:11

    Moca lave ovo si odlicno napisao

    “Nikad ga nisam doživljavao kao reditelja. Izgledao mi je više kao neki mislilac, filozof, tako nešto…koji je, možda sasvim slučajno, izabrao film da se pomoću njega izražava.”

    A za Bobana Galeb čokolada, bravo i hvala ti.

  6. Peđa

    29/06/2014 at 21:17

    Predložio bih manje poznatog reditelja – Konstantin Lopušanski. Možemo ga nazvati “postapokaliptični Tarkovski”. Radio je čak s Tarkovskim na “Stalkeru”.

  7. Pingback: Tiho, tiho, da se ne sazna: Tarkovski online | Suština pasijansa™

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *