Деца наше улице – Нагиб Махфуз

“Сви смо ми мртви, и деца смо мртвих.”

У време када је Иво Андрић постао славодобитник великог књижевног признања, нешто јужније под окриљем пријатељске нам несврстане египатске државе, из пера будућег нобеловца Махфуза настајала је књига над књигама Деца наше улице. У то време књига је објављивана у наставцима у листу Ахрам и своји смелим, алегоричним и иновативним идејама одмах је подигла пустињски песак севера Африке, попут праве пешчане олује. А подршка коју је Махфуз дао споразуму мира Израела и Египта свакако није допринела популарности у родном Египту. Деца наше улице је по мом скромном мишљењу једна од најбољих књига икада написаних, свакако је једна од најамбициознијих и најинвентивнијих књига, и у мом читалачком опусу једна од најомиљенијих. Књига је излазила у наставциmа шездесетих година прошлог века, писац је добио Нобелову награду, стекао велику популарност и славу, а Деца наше улице добила су своје прво издање у Египту тек 2006. године. Писац је попут Руждија преживео атентат због свог политичког и књижевног рада, али је од последица преминуо касније. У исламским екстремним круговима се сматра да је требао бити убијен много раније, јер да није било њега не би било ни Руждија, али да није било Махфуза магије овог света би било знатно мање.

“Кад ћеш се издовољити крвопролића, бедна наша улице?!”

Сама књига се састоји од пет великих делова који су насловљени својим главним јунацима; Едхем, Габал, Рифаа, Касим, Арафа; а локализација књиге је улица у Каиру изнад које се уздиже брдо Ел Мукатам. Сама улица симболише цео свет, нашу планету а прва четири лика представљају Адама, Мојсија, Исуса и Мухамеда, њихова прича је митолошка, смештена у савремени свет двадесетог века, а конце повлачи отац, деда, прадеда или онај са брда, Бог Отац или у Махфузовом симболизму Габалави.

И у почетку било је све лепо Едхем је са својом браћо живео у великој кући на врх улице, уживао у врту препуном дрвећа, али је похлепа његове жене учинила да буде истеран из куће на улицу и ту започиње библијска прича о верности. Ту је и Идрис пандан Луцифера, али и синови и прво убиство Авељ и Каин или Хумам и Кадри. Они који би били изабрани од Габалавија бивали би просвећени, доносили би глас од деде из куће кога нико годинама није видео, тако да су уједно били слављени и прогањани или убијани они који би били одабрани. Генерацијама су једни били тлачени и убијани, свако време доносило је нове батинаше, али уједно су из редова потлачених долазили пророци који су тражили права од управитеља за све потлачене и добијали су у оквиру улице своја права и своје реоне. Свако од њих се позивао на оног пре њега и свако је хтео да додатно објасни претходну мисао на праведнији и мирнији начин. Габал је донео прописе и хтео је сукоб, јер само се сукобом и силом долазило до промене, Рифаа је желео мир и препуштао се сили, док је Касим трагао за правдом за све, али је трагао за миром кроз сукоб али са онима који изазивају сукоб и који морају бити уклоњени. Три дела, три пророка, три религије, заједно у суживоту у оквиру једне улице, остављени да вечно између себе воде борбе за праведнију мисао и истинитост својих сусрета са Габалавијем.

“Свака рука пуна је канџи, сваки језик лије отров, страх и мржња у сваком срцу.”

Сваки пророк ушао је у сукоб да би дошао до мира и мир је и створио, добио је правду за угњетене и сиромашне, дошло је до неког права. Батинаши су бивали уништавани и на власт је увек долазила нека нова идеја, али генерација за генерацијом и те идеје бивају разводњене, пророци заборављени и батинаши су увек изнова долазили на власт. Историја је понављала своје грешке са свим пороцима само су се идеје и делови улице умножавали, па је од пророка остало једино да им се будући тумачи идеологија препиру и буне народ тврдећи да су заправо они ти који су прави, а прадеда кога нико видео није годинама и деценијама живео је у кући на врх улице, Габалави, и био је отац све своје деце, био је предак од кога су сви потекли и први Едхем и Идрис и несрећни братоубица Кадри и жртва Хумам и сви који су грех од њих пренели на будуће генерације, све до појаве лажног пророка Арафе, оца науке и убицу Бога. Време је модерно, маг је створио експлозивну направу која убија не зависи од молитви или истеривања ифрита, он је убио Бога својом науком и сада срља у свет без Габалавија, али са снагом у рукама, он није ничији, али га прихватају сви крајеви улица као свога. Прихватају га, или га се боје? Онај који има силу мага и бомбе на својој страни, он је онај који влада и сада Арафа влада истинском силом, али без Габалавијеве посланице и пророчких мисли, јер он је онај који је убио Бога са својом бомбом, са својом Хирошимом, са својом моћи. Махфуз ипак оставља наду да ће се све променити, да ће однекуд Габалави васкрснути, да ће се појавити маг који има и те моћи, да оживи или створи новог Бога из куће са врха улице, који ће донети новог пророка, нову наду и бар на неколико генерација праведнији живот без батинаша, лажних пророка и обиља гладних уста.

Књига над књигама, вољени Махфуз, вољени Карнак, вољена Деца наше улице.

“За обичан поглед, шалу или смех знали су се окоити штаповима на човека, док улица не западне у мрачну атмосферу мржње, страха и ужаса. Али људи су стамено подносили неправду, налазећи убежиште у стрпљењу. Хватали су се за наду и, када би трпели насиље, говорили би: ‘Неправди једном мора доћи крај, као што после ноћи долази дан. И ми ћемо у нашој улици дочекати да видимо пропаст тирана, па ће и нама сванути зора, која ће донети чудеса.'”

Мирослав Маричић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Deca naše ulice, Egipat, Književnost, Miroslav Maričić, Nagib Mahfuz