“Иследник” – Драган Великић

“На плажи је претећим погледом посматрала децу која вичу, јуре около, бацају огриске од воћа на све стране.

….

Победили су, мама. Људи са плаже завладали су светом. Равнодушни, отупели од уживања, бауљају егзотичним дестинацијама. Ничему не знају вредност. Под кринком слободе крију своје јадне душе. Хорде простака у фирмираној одећи и обући вуку фирмиране кофере и торбе по фоајеима хотела. Преплавили су аеродроме и железничке станице. Путују крузерима. На све стране ваљају се чопори туриста. Загадили су читаву планету.

Неморално је летовати на грчким острвима а не знајући барем једну античку драму. Како се може путовати Шпанијом без свести да је Андалузијом некада јездио Витез тужног лика и његов слуга Санчо Панса. Хоћеш у Лондон? Прво да чујем један Шекспиров стих.”

Већ на првим страницама Великићевог романа биле су ми јасне две ствари: да ће читање овог дела трајати дуже него читање каквог другог романа и да је реч о исповести која неће бити лака за процесуирање. Већ само цитирање Пекића на почетку даје наговештај да ће ово дело имати исповедни тон („Човек се после исповести не осећа ништа чистијим него што је био пре ње. Напротив. Осећа се као канта за ђубре. Пошто је избацио из себе све своје боље верзије, остао је с најгором, оном која се никад ником не исповеда“. Б. Пекић). Немојте очекивати од овог романа да вам пружи неки спектакуларни заплет и да вас шокира неким великим дешавањима. Нека вам то сазнање не буде параметар за квалитет, јер то свакако није ни неопходно да бисте уживали у читању квалитетног штива. Вишеструко награђиван роман Драгана Великића „Иследник“ запажен је са разлогом – он своју реченицу бруши до изузетности, има јасан израз али дубоку мисао, он у детаљу види суштину („у детаљу је запис целине“). Ово је роман који је вишеслојан, он ће отворити питања друштвеног раслојавања, пропасти некадашње државе, идеологије, али изнад свега, ово је роман о мајци, својеврсно трагање за изгубљеним временом, пут у прошло време али истовремено, то је пут у средиште себе.

Лични исповедни тон доминантно је својство Великићевог наратива, његов јунак је писац у позним годинама који, након што га је затекла вест о мајчиној смрти, почиње да истражује њен живот враћајући се у време свог детињства и одрастања, време који више не постоје. Ипак, шта је стварно а шта илузија, намеће се питање? Да ли су стварни дани које затрпавамо баналним стварима или је наше само оно што постоји у сећању?

Док пребира своје успомене, он нас упознаје са личношћу своје мајке, са њеним навикама, ставовима у које је веровала. Колико је њених навика остало у њему? Колико нас обликује друштво, а колико гени? Шта од предака остаје у нама? Ко је читао роман „Мамац“ Давида Албахарија препознаће колико се улога мајке, нарочито у корелацији са синовима, уткала у личност стваралаца. И један и други роман омаж су мајци.

„Иследник“ је роман о сећању и у исто време роман о забораву, о времену које је ишчезло, али које је снажно уткано у људско биће, те као такво егзистира и лебди у човеку. („Одакле мени све те појединости? Зар је могуће да ништа нисам заборавио са оних наших шетњи солунским улицама? И не само да нисам ништа заборавио, већ је са годинама извирало све више и више детаља. Сећање је производило само себе“). Усудила бих се да кажем да је ово дело намењено зрелом читаоцу, читаоцу који је у старијој животној доби (што никако не значи да неће допрети до млађих генерација), оном читаоцу који се сећа времена бившег оличеног у југословенству и свега што је оно носило са собом. Има у овом роману нечега што је блиско само онима који су младост оставили иза себе, прешли из зрелог у позно доба, који добро знају каква су сећања која искрсавају из раног детињства у времену када се црта подвукла и када се живот сумира. Јунак нас, сећајући се свог детињства, води путевима на којима је боравио, од Охрида, Пуле, Солуна, Зејтинлика. Пред његовим очима провејавају железничка станица у Винковцима, улице Истре, Пуле, Ровиња, улице његове младости.

„Давно се окончало оно последње путовање Југословенским железницама од Пуле до Београда. Међутим, смерови су остали. Иста је то географија. Само се администрација променила. А са њом заставе, химне, униформе. И наравно, границе.“

Преплићу се и узајамно прожимају време садашње и време прохујало, стари Ровињ и данашњи у који је наратор дошао као шездесетогодишњак, у који се упутио ради потраге за ураром Малешом, Лизетом, тим ликовима који су обележили његово детињство, али изнад свега у потрагу за мајком и њеним ликом. У позадини приповедања провејава рат у ком се распала земља главног јунака. Колективно и лично у сталном су додиру у овом роману, они се снажно прожимају и коренспондирају једно са другим.

Овај роман се не чита у једном даху. Он поставља питања, тражи да му се вратите, застанете и размислите. Хтели то или не, у њему ћемо пронаћи део властитог света. А има ли за писца већег задовољства од оног кад у читаоца утка део себе?

„Људи са плаже завладали су светом. Опуштени и бесловесни у вечности времена садашњег. У бесомучној трци за лагодностима и уживањима, свет се дегенерисао обиљем. Нестало је прошлости. Нико се више ничега не сећа. Брзина је укинула памћење. Жудња је слабост. Сећање је пораз. Безбрижност је у забораву.

Успоставља се цивилизација менаџера, галериста, рекламних агенција, сумњивих експерата, логореичних новинара, корумпираних судија. Преваре су легализоване. Речници су опустели…

Само се сећањем могу супротставити људима са плаже.”

За ПУЛС Милена Станојевић

  Dragan Velikić, Islednik, Književnost, Milena Stojanović, Srpska književnost