Илон Маск је 29. јануара објавио да је први пацијент примио имплант од Неуралинка, милијардеровог стартапа за мождане чипове који обећава детекцију неуронских скокова („скокови“ се односе на активност неурона који користе електричне и хемијске сигнале за слање информација око мозга и у тело). Америчка управа за храну и лекове је прошле године одобрила компанији да тестира имплант на људима, правдајући своју одлуку тиме да технологија може помоћи пацијентима да превазиђу парализу и друга неуролошка стања.

Али кад је реч о имплантабилним интерфејсима између мозга и рачунара (brain-computer interfaces, BCI) и радикалним променама нашег начина живота које њихово постојање подразумева – много више је разлога за сумњу.

У основи лежи идеја о каналу директне комуникације, прво између умреженог мозга и екстерног уређаја, као што је рачунар, а затим између самих мозгова (brain-to-brain interfacing). Тиме би се заобишао развој комуникације из изговорене речи, са различитим слојевима посредовања између саговорника – писање, телеграф, телефон, интернет. Могућност директног линка који заобилази ове додатне слојеве није заснована само на већој брзини већ и на тачности: када размишљам о нечему, не морам да преводим своју мисао у језичке знакове који брутално упрошћавају значење – мој саговорник директно схвата шта ја мислим.

Како је Маск рекао 2017, недуго пошто је основао Неуралинк:

„Ако хоћу да вам саопштим неки концепт, ви бисте у суштини учествовали у добровољној телепатији. Не бисте морали да вербализујете, осим ако не желите да додате мало шарма у размену или тако нешто, али разговор би био концептуална интеракција на нивоу који је тренутно тешко замислити.“

Проширите ову идеју на домен секса, на пример: можете да сачувате сјајно сексуално искуство на облаку¹ да бисте касније поново уживали – или, ако нисте сувише стидљиви, можете га послати пријатељу да га доживи.

Чак и ако прихватимо изводљивост заједничких искустава, поставља се низ питања. Прво се тиче улоге језика у формирању наших мисли и нашег „унутрашњег живота“. Маск претпоставља да су наше мисли присутне у нашем уму независно од њиховог изражавања у језику, па ако повежем свој мозак директно са мозгом другог, други ће директно доживети моје мисли у свом њиховом богатству и нијансама, неискривљене језичком неспретношћу.

Али шта ако језик управо у свој својој неспретности и симплификацији генерише неухватљиво богатство наших мисли? Прави садржај мисли се актуализује само кроз њен језички израз – пре тог изражавања, мисао није ништа конкретно, тек збркана унутрашња намера. Ја сазнајем шта је то што сам хтео да кажем само чином изговарања. Ми мислимо речима: чак и када видимо и доживљавамо догађаје и процесе, њихово опажање је већ структурисано кроз нашу симболичку мрежу. Када видим пиштољ пред собом, сва значења повезана с њим су симболички вишеструко детерминисана – ја опажам пиштољ, али специфичан угао перцепције даје реч „пиштољ“ која у њој од‌јекује, а речи се увек односе на универзалне појмове. У томе лежи парадокс симболичке вишеструке детерминисаности: када опазим прави пиштољ пред собом, реч „пиштољ“ покреће богату текстуру значења асоцираног са пиштољем.

Оно што BCI обећава, међутим, није само укидање језика већ и укидање људске сексуалности. Оно што чини људску сексуалност је непотребна компликација која спречава директан приступ циљу: овде се неуспех (мерен стандардима простог инстинктивног парења) култивише као извор нових сексуалних задовољстава. Можемо ли замислити нешто глупље (са становишта успешне репродукције), на пример, од традиције витешке љубави у којој се секс бескрајно одлаже? Па како би витешка љубав могла постати модел високе еротике? И шта је с нашим перверзним играма, у којима се неки предмет или гест, ограничен на подређени тренутак еротске предигре, претвара у централно обележје, фокус либидиналног интензитета, који засењује велики прокреативни Чин? Није ли ова димензија еротског посредовања угрожена претњом директног линка између два мозга?

Маскова прва линија одбране је да, у његовој верзији BCI, умрежена особа није потпуно уроњена у ток мисли других: она одржава минималну дистанцу од овог тока, па ако би хтела да омогући машини (или, преко машине, другој особи) да региструје и/или подели њене мисли и осећања, мора активно да пристане на то.

„Људи неће моћи да читају ваше мисли“, рекао је Маск 2017, „ви то прво морате да хоћете. Ако нећете, неће се десити. Баш као што ваша уста не говоре ако нећете да говоре.“

Како Маск зна да појединац одржава ову минималну дистанцу? Сетимо се да BCI функционише „објективно“: наш мозак је умрежен, повезан са машином која, строго говорећи, не „чита наше мисли“ већ процесе у нашем мозгу који су неуронски корелат наших мисли; сходно томе, пошто док мислим нисам свестан неуронских процеса у мом мозгу, како да знам да ли сам прикључен или не? Није ли много разумније претпоставити да, када сам прикључен на BCI, нећу ни бити свестан када је мој унутрашњи живот транспарентан за друге? Зар се BCI не нуди као идеалан медиј (политичке) контроле унутрашњег живота појединаца? Већина оних који размишљају о Неуралинку фокусирају се на индивидуалност искуства – да ли ћу је изгубити када сам уроњен у сингуларност? Али постоји и супротна опција: шта ако задржим своју индивидуалност у искуству, а ипак не знам да ли ме други контролише?

Можда је цинични опортунизам најтужнији аспект Неуралинка: људи су изнедрили виши облик интелигенције који би нас, ако буде пуштен да искористи своје моћи, свео на гориле у зоолошком врту. Једини начин да избегнемо ову судбину јесте да се придружимо победнику, да напустимо своју људскост и уронимо у Сингуларност.²

Узвишено наличје ове циничне визије („покушајмо да сустигнемо машине да не бисмо постали мајмуни у зоолошком врту“) јесте гностичко new age000000000000000000000000000000000000000000000000000 читање Сингуларности не само као следеће фазе posthumanosti, већ као кључног космичког догађаја, остварења божанске самоактуализације. У Сингуларности, божански постају не само људи, већ и сам Бог постаје потпуно божански. Утолико што Сингуларност подразумева и неку врсту синхроницитета умова, није ни чудо што привлачи духовно-филозофске спекулације: Сингуларност се доживљава као ништа мање него наше искупљење од Пада. Односно, од наше егзистенције као смртних и сексуализованих бића, као што је описано у Постању.

То нас враћа на питање моћи: који ће регулаторни механизам одлучити која ћу искуства да поделим са другима и ко ће контролисати тај механизам? Једно је извесно: треба као утопијску одбацити идеју да ћу моћи да повежем/искључим свој мозак. И треба у потпуности прихватити да се широка свеобухватна веза између умова не може одвијати на нивоу субјективног искуства, већ само на објективном нивоу, као сложена мрежа машина које „читају“ моја ментална стања – огромно „синхроно“ колективно искуство је опасан мит. Уз то, пошто ће наши мозгови бити повезани а да тога нисмо ни свесни, појавиће се нови облик слободе и моћи: да будемо у стању да се изолујемо од Сингуларности. Да се вратим на књигу Постања, глас Сингуларности је још једно обраћање змије; она обећава поништење Пада и остварење бесмртности и супериорног знања, уколико поједемо плод; то јест, ако уронимо у њега. Као и у Постању, треба да будемо свесни да је овај избор изнуђен: не можемо а да не пристанемо – повлачење није могуће.

Шта ће се онда десити? Дефинитивно не оно што заговорници Сингуларности очекују. Као ни змија, они не лажу; претња лежи управо у њиховом не-лагању.

Прерађени одломак из књиге Хегел у умреженом мозгу / Hegel in a Wired Brain (Bloomsbury, 2020).

The New Статесман, 02.02.2024.

Превела Милица Јовановић

Peščanik.net, 06.02.2024.