Морамо да говоримо о потреби за крајем уметности, посебно  ако сте читали Фишерову збирку огледa О потреби уметности? (Минерва, Суботица – Београд, 1966.)  У њој су, између осталих, и огледи: Функција уметности, Постанак уметности, Уметност и капитализам, Садржина и форма и Изгубљена и откривена стварност.

Темом, издваја се оглед о „губљењу стварности“, о којој је, по Фишеровом писању, први говорио немачки романтичар Лудвиг Тик. По Лудвигу, пак, „губљење стварности, које само нејасно осећамо у романтичко доба, израсло је у главни проблем у јако индустријализовано позно капиталистичко доба“. Даље читамо о отуђењу човека од таквог света. О пребацивању самој уметности да „уништава стварност“, о мноштву гледишта а једноликости саме мисли, о илузирном свету Свакога и Никога, и слично. Али, налазимо и Фишерово мишљење да  „У борби против одвратности позног буржоаског романа и у тражењу економије, чистоте и лакоће форме, Франц Кафка је развио наративан метод у којем су ситне појединости повезане да би створиле слабе обрисе који навешћују стварност. Кафка је једном писао о жени коју је волео:

Споља – бар каткад – све што видим од Ф. само је неколико ситних детаља, толико их је мало да се лако могу набројати. То је оно што њен лик чини тако јасним, чистим, спонтаним, изражајним па ипак, у исто време тако ваздушастим.

По овом начелу је он цртао своје карактере и ситуације“, закључује Ернст Фишер. Зар вам ово не изгледа застрашујуће? Стварност се, дакле, своди само на ситне детаље, на Овде и Сада који заједно јесу наша једина циљана тачка. Напред се не сме, назад се не може! И, хоће ли нам Фишерова тврдња помоћи при поновном лутању кроз Кафкине незгодне књижевне лавиринте? Хоћемо ли слободније тумачити Кафкину прозу која је и (само)настала ради достизања перфекције? Прозе која јесте коначан и потпун сусрет уметности и писања и знака једнакости између њих? Много је питања, мало одговора, али… И ова Фишерова размишљања, на крају крајева, помоћи ће нам да бисмо (напокон) дошли до Суштине Кафкиног писма? Јер, још смо на путу Кафкиног дела, оно се изучава и проучава, оно се препоручује и подиже до крајњих књижевних висина, оно је непоновљиво. Али, није ли коначно дошло и време да се упитамо. Шта да радимо ако је Кафка пронађену „изгубљену стварност“ однео са собом у гроб?  То је Крај приче, зар не? А о потреби за крајем уметности говоримо – да се разумемо! 

Но, пређимо на други текст, односно на један од најнеобичнијих есеја  Роберта Музила „О књигама Роберта Музила“. Зашто најнеобичнијих? Као одговор, најбоље је цитирати почетак есеја:

„Мозак тог писца. Хитро сам склизнуо низ пету вијугу у области трећег брега. Није било много времена. Велики мозак се уздизао сив и тајанствен као непозната брда  у сумрак. Над продуженом мождином се већ беше надвила ноћ, боје драгог камена, боје колибрија, блештаво цвеће, развејани миомириси, изоловани звуци. Признао сам самом себи да ћу ускоро морати да напустим ову главу ако хоћу да будем индискретан“.

А о потреби за крајем краја уметности говоримо… 

Зато, обратимо пажњу и на следећи цитат:

.. Гледајте, пријатељу, оставимо се глупости и рецимо истину, једном засвагда. Али целу истину. Хоћу да кажем, разговарајмо о катедралама и борделима, о надама и о концентрационим логорима. Мени, барем, није до шале. Ко је бесмртан, тај нека себи дозволи тај луксуз. И нека и даље говори бесмислице.

Ово је само делић атмосфере романа Ернеста Сабата Абадон, анђео уништења а који јесте и право упутство за читање његовог свеукупног рукописа. Најпре, одговор на питање које су то опсесије заокупљале Сабата: питање Бога, смисла постојања, самоће, улоге књижевности (дакле уметности), питање Добра и Зла, подједнако: могућности и немогућности спознаје… и најзанимљивије – питање свеколике уметности нашег доба: могућност комуникације. А ако знамо да се за Сабата књижевно стварање није разликовало много од сведушевних искустава, и ако знамо да се (по Сабату) историја понавља отеловљена у различитим ликовима: они једни другима понављају животе, онда питање комуникације добило је још више на значају! Но, добро, Абадон, анђео уништења је роман који се у овако „тесном“ простору и не може на други начин приказати већ напоменом да је све у Сабатовом (филозофском) дијалогу са оновременим савременицима, теоретичарима, мислећим људима! Прихватили смо дијалог никако не заборављајући и све желећи да сви заједно говоримо истину. Али целу истину.  А она гласи: дошло је време да су могућности комуникације (између уметности и неуметности) изгубиле, нестале, а то значи: на јави је нечија потреба за престанком уметности! Чија потреба? Да ли само потреба ововремених владара из сенке, креатора наших све јаднијих бивања; и не само њих, већ и испраних мозгова (на глобалном нивоу) којих је, морамо признати, све више.  

A у есеју „Платонизам писања“, из збирке „Човек без уметности“, Бела Хамваш пише:

Писање је настало у свету распада и од тада је мера: време сиромашно књигом је јако, богато и у развоју; време пустошења преплављује писање. То је знак: мало, или нимало књига и много живота; много књига – назадовање, што више књига, све веће назадовање. Јер је писање знак пропадања и истодобно његов узрок: долази из пропасти и даљег пустошења.

Хамвашево тумачење упозорава нас на време пустошења, али у упућује на питање:  има ли смисла писати (и читати) у свету који одумире?  Како одговорити на темељу прецизног Хамвашевог размишљања!? Одакле почети? Можда баш од питања:  како је  Хамваш био у стању да пише (чита, истражује) у животним условима које „су га затекле“! У готово незамисливом нескладу његове спремности и жеље за потпуним остварењем као мислиоца, и животних стварности које су га  „нападале“ са свих страна! Хамваш, да се присетимо, свој филозофски поглед на свет гради у време „друштвеног система диктираног из Москве“. У време када појединце који штрче једноставно хапсе, убијају, протерују. Или „жигошу“ одузимањем радних места, забранама јавног деловања и објављивања књига.. Њему, Бели Хамвашу, забрањују да објављује. И одузимају радно место библиотекара. Забранили бу му и да пише, да мисли! Нису могли! Ако придодамо и да му је граната разорила стан и уништила све књиге и готове рукописе, од Хамваша се могло очекивати све, али не и да настави са писањем! Али, Бела Хамваш, са немерљивом духовном и моралном снагом наставља да пише! Да пише! Да мисли! Да истражује! Да оставља свој траг што дубље може! Ређају се Хамвашеви рукописи, и Он, лишен помисли на отпор и освету према онима који су га „изоловали“, никад одлучнији, остварује се као мислилац, као писац, као теоретичар! Пише о књижевности, ликовној, музичкој и позоришној уметности, о неопходности књиге, о цивилизацијама, о диктатурама, „храни нас откопаним коренима филозофије“. Пише о цвећу, дрвећу, вину! Прати савремену светску књижевност. ПИСАЊЕ, то је најбољи одговор Беле Хамваша Заједници која „га неће“! Заједници којој  никако не одговара Хамвашево устремљење ка  „мисаоним и умним висинама“! Ето, баш у време „пустошења“, Бела Хамваш успиње се на највеће врхове духовности. Разоткрива велике тајне, сачињава књижевне и филозофске укрштенице за обдарене следбенике (којима се нада?). Пише за њих и сам откривајући „безброј“ светова, односно „задате и толике облике људске постојаности“. Бела Хамваш се тако понаша све до своје смрти, тренутка када је заокружио своје Остваривање. До тренутка када је мирне душе могао себи да „дозволи“ физички одлазак све осећајући да ће његово духовно присуствово – и останак „подно неба“ – трајати до самог краја света. А знао је то јер је у писање  унео своју веру и читаву Љубав према животу!  Писање, то је за Белу Хамваша простор за срећу и трајање! Бела Хамваш  је тај простор максимално искористио.

Има ли Бела Хамваш данас достојне следбенике? Ваш одговор је и одговор на питање: да ли потреба за крајем уметности уистину постоји!

за П.У.Л.С Милан Р. Симић

  bela hamvaš, Ernst Fišer, Komunikacija, Milan Simić, Umetnost