Ana Volc – “Sto sati mraka”

Nisam još nikad razmišljala o tome koliko je, zapravo, čudesno što se svakog dana iznova rađa svetlost. A da za to ne plaćamo. A dve hiljade Amerikanaca ne moraju ništa da popravljaju – jednostavno sviće.

Emilija de Vit je dobra, uzorna četrnaestogodišnja devojčica. Dete je iz dobre, ugledne, naizgled savršene porodice: majka joj je poznata slikarka čije slike vise po muzejima širom sveta (i te slike su joj, kako kaže Emilija, važnije od porodice), a otac direktor gimnazije koju i sama pohađa.

Izvor fotografije: zonenmaan.net

Međutim, kada njen otac napravi skandal od koga internet “eksplodira”, Emilijin život se menja iz korena. Saznajemo da je ugledni direktor škole bio u vezi sa sedamnaestogodišnjom učenicom (koja se ironično zove Junona – po boginji zaštitnici braka). Majka i dalje “igra ulogu” uvrnute umetnice i pretvara se da se ništa nije dogodilo – Emilija je ta koja je besna. Pritom, veza njenog oca sa Junonom i neprikladne poruke koje su razmenjivali su samo jedan deo problema – jer, “ostalo su uradili drugi”. Znate već kako na internetu svako o svemu ima mišljenje i kako se ovakve vesti lako prošire. Posle jednog ovakvog skandala, uvrede i pretnje stižu sa svih strana, ali ne samo direktoru:

Nisam znala da postoje ljudi koji kod kuće za kompjuterom smišljaju načine na koje bi nekog ubili. Rekli su da će nam doći u kuću. Pisali su šta misle o mojoj majci. I šta bi uradili sa mnom. Bili su vrlo jasni u tome. Kad bi nam kuća nestala u plamenu a mi živi izgoreli, svet bi bio bolje mesto. Pokušavam da zapamtim kako su to samo reči. Dosad ti ljudi nisu ništa uradili. Ništa odistinski. Kuća nam nije zapaljena, otac nije obešen. Ali te reči nešto znače. Pravi, živi ljudi pišu da im ne bi bilo žao da izgorim.

I to je samo početak priče. Emiliji je svega dosta, ponašanje svojih roditelja u celoj priči smatra kao raskidanje prećutnog “dila” koji su imali (,,Radila sam domaći, postavljala sto i nisam uradila pirsing na pupku. Vi ste me hranili i niste radili stvari zbog kojih se završava u zatvoru.”), nije joj svejedno zbog pretnji koje dobija i odlučuje se na poprilično ekstreman korak: pobeći će od kuće. I to vrlo daleko – ne kod drugarice, ili kod bake ili nekog rođaka – već na drugi kontinent: spakovala je kofere i bez ičijeg znanja odletela u Njujork. Emilija beži preko okeana ne bi li pobegla od problema, ali novi problemi su za Emiliju počeli sletanjem na američko tlo: pritom, ne samo zbog toga što se način života potpuno razlikuje od onog na koji je navikla u Holandiji.

Iako je delovalo da sve ide po planu – uspela da prikupi svu potrebnu dokumentaciju, čak uspeva i da falsifikuje odobrenje roditelja da sme sama da putuje i da prevari osoblje na aerodromu. Uspela je čak i da iznajmi jednu lepu sobu i da unapred plati kiriju očevom kreditnom karticom – i došavši na adresu, shvatila je da je u pitanju lažni oglas i da je novac uplatila prevarantu. Mister Grinberg koji navodno iznajmljuje sobu – ne postoji.

Izvor fotografije: annawoltz.nl

Međutim, porodica Grinberg postoji i zaista živi na toj adresi: u stanu žive dečak i devojčica – petnaestogodišnji Set i devetogodišnja Ebi – koji čekaju majku da dođe s poslovnog puta. Njihovi životi se ukrštaju kada shvate da je Emilija završila u nepoznatom gradu bez krova na gravom, a da uragan Sendi (inače jedna od najrazornijih oluja koja je ikada zadesila Njujork) kreće obalom i da će se ustremiti pravo na Njujork. Deo cele ove priče postaje još jedan “izgubljen slučaj”, sedamnaestogodišnji Džim. Dom Grinbergovih postaje “uraganski azil” – deca pažljivo slušaju uputstva kako se zaštititi, pripremaju zalihe hrane i vode – što mala Ebi doživljava kao avanturu, dok Set nije preterano oduševljen što je dobio sustanare. Ipak, dok traje opasnost, Emilija i Džim ostaju u stanu sa Setom i Ebi.

Sav zvuk na zemlji u ovom trenutku namenjen je Sendi.

A onda, bez dodatnog upozorenja, bez pucnja, bez treptanja, nastupa mrak.

I ostaje mrak.

Naslov romana – Sto sati mraka – i bukvalan je i simboličan. Tokom uragana nestaje struje, tako da deca bukvalno borave u mraku – a nisu samo u mraku, već im je i hladno jer nema ni grejanja, a nemaju ni vodu (osim zaliha) – voda do viših spratova dolazi uz pomoć električnih pumpi, tako da kad nema struje, nema ni vode. Takođe, sve to znači i da su bez telefona, bez interneta, bez mogućnosti da – dok ne nađu tranzistor – čuju šta se dešava u gradu. Sto sati mraka je, simbolično, i Emilijino psihičko stanje: koliko god da je ljuta na roditelje, ona je ipak bez njih u nepoznatom gradu. Da stvari budu gore, Emilija se užasno plaši bakterija, što dodatno otežava njen boravak u novoj sredini. Četvoro dece je prinuđeno da se samo snalazi tokom velike opasnosti, svako od njih bije i svoje unutrašnje bitke i jedni drugima čak povere neke stvari za koje su mislili da ih nikada neće izreći pred drugima.

I dalje gledam u njega i odgednom se pitam koliko li u Njujorku uopšte ima adresa. Od svih tih miliona stanova taj Mr Grinberg iskoristio je baš adresu Seta i Ebi za svoju prevaru. Nije mogao biti bolji izbor.

Iako u ovom romanu najviše pratimo decu – odrasli se vrlo malo pojavljuju – porodični odnosi su ključna tema romana, i to ne samo u Emilijinoj porodici. Priču pratimo iz Emilijine perspektive i s vremena na vreme ona se priseća nekih stvari iz detinjstva i tu najčešće govori o stvarima kojima ju je naučio tata i mnogo češće pominje odnos sa njim, a skoro nikad sa mamom (“Moja majka je Nora Kvin i povremeno razgovara sa mnom na engleskom. Hoću da kažem: povremeno razgovara sa mnom. Uvek na engleskom.”), osim toga kako je sekla slike na froncle i kako već godinama zna gde drži pilule za smirenje. Može se zaključiti da je, iako u Emilijinoj porodici nije bilo mnogo nežnosti, postojala neka posebna veza između nje i njenog oca i da sve što se desilo doživljava kao izdaju na mnogo dubljem, ličnom nivou.

Izvor fotografije: makart.rs

Ni porodične situacije njenih novih prijatelja nisu sjajne: Džim je došao u Njujork kako bi radio zbog finansijske krize sopstvene porodice koja živi u Detroitu, što se zapravo pretvara u fijasko i on se oseća zarobljeno. Džim često kuka zbog svoje situacije i ostali u “uraganskom azilu” u početku ne saosećaju mnogo sa njim jer često priča o krizi i o nepravednom sistemu. Međutim, kada se malo bolje upoznaju, Emilija i Set bolje shvataju Džimovu situaciju i da njegova priča o nepravednosti kapitalističkog društva nije uopšte besmislena: kao momak iz radničke klase, čiji otac je izgubi posao, a majka radi dva kako bi prehranila porodicu, Džim je vrlo je svestan svoje pozicije u društvu i kolike su njegove (ne)mogućnosti da se iz loše situacije izvuče.

Hodamo dalje, i on opet počinje o krizi. O kućama koje moraju na prinudnu prodaju i o običnim ljudima koji dobijaju otkaze dok vrhunski bankari i dalje dobijaju godišnje bonuse u milionima dolara. Sad znam da ne govori o opštim stvarima i apstraktnim brojkama. Shvatam da uvek iznova priča priču svoje porodice. Istinitu priču o ocu koji je već tri godine bez posla. O majci sa dva grozna posla. I o sinu koji ostavlja sve i beži u Njujork.

Sa druge strane, Set i Ebi se nose sa gubitkom oca, svako na svoj način. Set odbija svaki razgovor o ocu i o saobraćajnoj nesreći. Zbog toga njega uznemiri svako sestrino pitanje. Ebi, koja je bila mala kada je on poginuo, ali ga se dovoljno seća da bi joj nedostajao, želi da priča o njemu i da se seća lepih trenutaka koje su proveli zajedno.

“Ne moraš da pričaš o tome”, kažem brzo. “Ako ne želiš…”

 “Uh, ja baš želim da pričam o tome! Sve je to tako blesavo. Naravno da nam mega nedostaje. Više nego mega. Supegigamega. Ali Set i mama su se zatvorili u neku vrstu vremenske kapsule. Prave se da je umro prošle nedelje. A to, dakle, nije tako.”

Ebi želi da priča o svemu, ali želi i da nastavi dalje – tako da pokušava da mami ugovori sastanak preko sajta za upoznavanje (ali na sastanak odlazi ona da bi procenila da li je dotični gospodin dovoljno dobar za njenu mamu).

“Set je stigao pre gospodina talldarkandhandsome72. Baš je zao! Ako mama više nikad ne bude našla muža, onda je to Setova krivica.” Ebi uzdiše. “Ali, to je naravno ono što on hoće.”

“Stvarno tako misliš?”

Klima glavom. “Oni hoće da ostanu zajedno u toj kapsuli. I nije ih uopšte briga što ja nisam u njoj. Oni to i ne primećuju.”

Mnogi čitaoci koji su pisali recenzije i prikaze ovog romana su rekli kako im je upravo Ebi omiljeni lik: ona je zabavna, ona sve što se oko nje dešava doživljava kao avanturu, ali kroz neke njene postupke i pitanja mi vidimo koliko je ona zapravo zrela za svoje godine. Tačno možemo videti kako odrasli, ali čak I tinejdžeri često nepravedno potcenjuju decu i njihov pogled na svet, iako su njihova mišljenja i stavovi jednstavno drugačiji, ali – u nekim slučajevima čak i vrlo racionalni (Set i njihova mama u “vremenskoj kapsuli” sa jedne i Ebi koja želi da nastavi sa životom sa druge strane – sami procenite kakav stav je bolje imati u životu).

Emilijino sazrevanje kroz roman je posebno zanimljivo – iako je s pravom besna, njen postupak sa početka knjige je bio poprilično nepromišljen. Takođe vidimo i da Emilija Ameriku i ljude koji tamo žive doživljava kroz informacije koje je videla u američkim filmovima i serijama i koliko naivno ponekad posmatra svet oko sebe – na primer, misli da ako nije uragan videla u Prijateljima nema šanse da se on zaista desi (“Prošle godine, kada sam nekoliko nedelja bila bolesna, odgledala sam deset punih sezona Prijatelja. I ni u jednoj od tih starih epizoda, bukvalno ni u jednoj, nije bilo uragana u Njujorku.”).

Upoznavši nove prijatelje, Emilija je mogla da vidi da slika koju je imala o životu u Americi nije baš sasvim tačna – Set koji je samo godinu dana stariji od nje štedi novac za koledž; Džim je prinuđen da razmišlja da li ima novca da plati odlazak lekaru i antibiotike.

Izvor fotografije: odiseja.co.rs

Još neke stvari su za Emiliju “kulturološki šok” i te situacije su i tužne i smešne ponekad; na primer, kada se Džim konačno čuje sa majkom koja mu kaže da će se moliti za njih, Emilija zaključi da je to prvi put da se neko moli za nju, što je nekako simpatična reakcija; dosta kasnije, njen odlazak u crkvu sa Džimom je zapravo dirljiv:

Siluete koje ovde sede na klupama u polumraku očigledno nisu turisti. To su Njujorčani. To su ljudi koji su upravo pregrmeli uragan. Tiho se smeštam na glatku klupu. Vidim ljude kako kleče i mole se. Vidim i ljude koji plaču. Prave, odrasle ljude koji su došli ovde da se isplaču. Sam Bog zna šta su sve izgubili prethodnih dana.

Gledam ih, i prvi put u svom ateističkom životu mogu da zamislim šta crkva može značiti čoveku. Pogotovu ranije, kada je čitav svet ličio na naš mračni Njujork u ovom trenutku. U takvm svetu ti je potrebno mesto gde gore sveće. Gde je toplo i gde možeš da se isplačeš dok te slušaju svodovi.

Nakon svega što je preživela tokom “sto sati mraka” u Njujorku, Emilija je i dalje ljuta na svoje roditelje – zbog njih se, na neki način, i našla u “uraganskom azilu” – ali sagledavši šta je ostalo posle Sendi, njeni dotadašnji problem joj se čine nekako manjim, ili kako ona sama kaže, U mraku je močvara postala nešto manja. Kriza koju su svi zajedno preživeli zbližila je troje tinejdžera i jednu devetogodišnju devojčicu na sasvim novi način i Emilija kada se sve završilo ima pomešana osećanja:

Stiskam pesnice jer ne želim da ovo prestane. Možda je sumanuto, ali želim da zauvek ostanem sa Setom, Ebi i Džimom u uraganskom azilu. Želim da brojim sate dnevne svetlosti i da se pitam imamo li dovoljno vode za piće. Užasno sam prljava i vrvim od bakterija, ali hodam ovde pokraj Seta i dokle god je mrak, mi smo deo ekipe.

Iako je za sve njih dobro je što se uragan završio, kraj ove nimalo prijatne avanture za Emiliju znači i ono čega se pribojavala – suočavanje sa roditeljima koji dolaze u Njujork da je traže.

Čudno je to s decom. Ona nisu izabrala život kojim žive. Nisu izabrali kuću u kojoj stanuju, niti finansijsku situaciju u kojoj se nalaze, a moraju da se nose sa tim baš kao i odrasli, iako ništa ne mogu da učine po tom pitanju, niti znaju za bolje i drugačije – detinjstvo provodimo uvereni da je porodica u kojoj živimo baš onakva kakva treba da bude. Volim da pišem o trenutku kada shvate da njihovi roditelji nisu bezgrešni i da mogu da žive drugačije. To saznanje sa sobom nosi ljutnu a ljutnja tera na akciju.

-Iz intervjua Ane Volc za portal NCR

Sto sati mraka ima pomalo neočekivan, otvoren kraj – možda baš onakav kakav je potreban jednom ovakvom romanu. Treba reći da je Sto sati mraka roman koji je delimično napisan iz ličnog iskustva: autorka Ana Volc je u Njujorku živela tri meseca – baš u vreme kada se na grad obrušio uragan Sendi. Verovatno baš zbog toga opisi grada i krize koja je nastala, ali i potraga za internetom i utikačima za struju deluju uverljivo.

***

Ana Volc (rođena 1981) je holandska književnica za decu i mlade. Napisala je preko 20 knjiga za decu i tinejdžere i dobila neke od najprestižnijih holandskih nagrada za književnost.

Roman Sto sati mraka je 2015. godine osvojio nagradu Ninke van Hihtum za najbolju knjigu za uzrast preko trinaest godina. Već naredne godine dobio je i nagradu Mali Servantes i Naradu flamankog žirija za decu i mlade. Godine 2018. osvojio je i estonsko priznanje za najbolju knjigu za omladinu.

Sto sati mraka prva je knjiga ove autorke objavljena na srpskom jeziku u prevodu Jelice Novaković Lopušine. Kako je knjiga dobila mnoštvo pozitivnih kritika, kako od mlađih tako i od starijih čitalaca, nadam se da će još neko delo Ane Volc biti prevedeno.

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments