Ulogujte se / Kreirajte profil

Apatin iz ugla jedne Ličanke

Sever-severozapad Bačke. Tamo sam rodjena. Ljuljali me talasi Dunava, al’ jedno šest i po hiljada dana kasnije, onako romantično, u čamcu „apatincu“, neću sad o tome.

Ubrzo po rođenju su me po pravilu službe odneli na neko drugo mesto, ali sam se uvek sa radošću vraćala u moj Apatin. Krv nije voda. Nije ni pivo, iako sve miriše na hmelj.

mapa_stara

U Apatinu je rođena i mama, ali tata nije. E, tu počinje priča o čuvenoj „Osmoj ofanzivi“ i klackanju u prepunim „vlakovima bez voznog reda“, sa kamena kroz ravno, ravno, pa ravno na Dunav. Pitali su se zaista gde tu sunce zalazi, Ćopić nije preterivao. Pričala mi je baka. Pričala je i o švapskim kućama u koje su ih smestili. Kroz dudove i guske, kapije i ajnforte, svakog u njemu namenjenu. „Kako koga“, ispravila bi me sada, nekog u „komplet nameštenu“ , a nekog na „go patos“. Po zasluzi, onoj ratnoj. Fotografije stričeva i ujaka koji su, eto, jadni, morali put Engleske ili Australije „trbuhom za kruhom“, sklanjale su se u kutije. Sa poklopcem. Na uvid ljubopitljivima davale su se samo one na kojima su bili junaci tek izborenog novog doba, sa petokrakama na glavi i spomenicama u džepu. Dobili su novi dom, nepitani. Brzo su se snašli, švapske zamenili planskim kućama, štagod im to značilo. Pomagao je svako svakom, zidalo se i pevalo. Kada su prasići prešli u većinu u odnosu na koze i krave više se niko i ne seća. Tek, vojvođanski život je počeo. A, onda smo na svet došli mi.

apatin nekad 1

Dok su drugi trčali na Stradun i šljunak, ja sam na Dunav i pesak. Radovala sam se večernjim sedeljkama za koje smo, mi deca, mislili da im tepaju kada ih zovu „prela“. Prelilo se, po pravilu, do zore. Trpeza puna čvaraka i kobasice, šunke i slanine, zalivalo se rakijom i obaveznim „Jelenom“. Pričale su se tu raznorazne priče. Smeh, graja, svi srećni i zadovoljni, onim što smo imali. Spominjali su se i viđeniji preci kojima je, šepurili su se, slavna Marija Terezija najviše verovala – kako na frontu tako i u krevetu. Neretko se posle ovakvih noći, nenaspavano odlazilo na posao. Radili su svi: deda u PIK-u, baba u čarapari, ujak na brodogradilištu, snaša u užariji, neko u korpari, niko u pivari… Nit’ manjeg mesta, nit’ više preduzeća . Nije među nama bilo ni Sosa ni Lala, oni su bili ini, a mi smo bili mi. Što bi Đole lepo rekao -dođoši. A, dodjoši su se držali kao jedan. Kao i uvek, kao i svugde. Zato Apatin jeste poseban i voljen. I sve moje ljubavi su vezane za njega, roditeljska, zavičajna i ona prva, čista i nevina, ostavljena tamo.

 Za razliku od naših majki koje su prve ljubavi sretale pod drvećem rogača, mi smo se momčili i devojčili u hladu kestenova. I na obalama Dunava. Onog „živog“ kako smo ga zvali i u rukavcima ( i u onim čamcima sa početka priče). Svako prema veštini i smelosti. Od jutra do sutra. Danju borba sa peskom i jakim rečnim strujama, noću sa komarcima.

apatin dunavapatinski rit 1Apatinski rit 2

Volela sam i tada više suvu zemlju od vrelog asfalta, izvor od fontane. Uglavnom sam boravila u muškom društvu , mazili su me i pazili, vodili svugde sa sobom. Slušala sam njihove priče o onom što se pamti ceo život : prvom pivu, prvom kotliću i prvom seksu. Po važnosti, baš tim redosledom.

jelen

Na četrdesetak hiljada stanovnika preko pedeset vrsta riba i oko tri stotine vrsta ptica. Malo li je za život sa, kao rekto gde, očuvanom prirodom? Da li ste znali da se u neposrednoj blizini Apatina nalazi i jedna od „srpskih Amazonija“ kako je neki zovu, Apatinski rit i njegov komšija Monoštorski rit? Tamo ćete videti crnu rodu i čuti tajnovitu priču o Bodrogu, „Bačkoj Atlantidi“. Uživaćete u zvukovima najređih vrsta ptica, bojama i lepoti retkih orhideja i lokvanja .

Dunav kod Apatinagornje podunavlje 2

Sećam se, tih dana je Dunav plavio, molili smo, molili i namolili čuvara da nas pusti u lovište. Počinjala je takozvana rika jelena, a mi smo želeli da ih čujemo i vidimo jer tada zbog parenja izlaze iz svojih skloništa. Nadali smo se bliskom susretu i želja nam se ispunila. Cervus Elaphus u svoj svojoj veličantvenoj lepoti. Kao i sve oko njega. Meni te lepote nije manjkalo. Kao ni avantura, onako musavih, bosonogih, haklberovskih.
Ono što ne smete propustiti u i oko Apatina su brojne čarde, restorani i kafane, Ribarske večeri svakog leta već godinama, najmlađa banja u Srbiji, šume i rukavci Apatinskog rita…Ono što mora da se proba- riblja čorba.

Snimali su u Apatinu i film, i to ne makar kakav. Letelo je perje, lomile se čaše, pevušilo se „đelem, đelem..“

marina ApatinPlava ruža Apatinšetalište apatin

Nekako, kao preko noći, moje društvo se razišlo na različite strane. Kao i ja, ne znam tačno koji od sedamaest puta. Mnogi su se stručno usavršeni i sa diplomama vratili i danas su viđeni i bitni. Bolje gazda u svom selu nego tamo neko u prestonici. I izgradili su Apatin, sve je lepši i lepši, kažu tek će biti. I ne mora, meni je i ovalo lep. Odem i sada tamo, ređe doduše, ali moram kao i oni koji su davno, pre više od decenije otišli preko „bare“, pa se po to nešto posebno, vraćaju stalno. Uzmu i odu, držaće ih do sledeće godine. Onaj najpoznatiji je ostavio loptu i na mestu nekadašnjeg motela napravio prelep restoran, renovirao kupalište. Nije zaboravio odakle je otišao i postao planetarno slavan kao „banana man“.

pivaraOrtodox-Temple-Sabor-Svetih-Apostola,-Apatin

Vozim se omiljenim vojvođanskim prevoznim sredstvom, biciklom, kroz „glavnu ulicu“. Tako je još uvek zovu. Moguće je i da još uvek nosi naziv Maršala Tita, nije to njima važno, ionako je tako nikada nisu ni zvali. Kestenje je još uvek tu, kao i većina nepromenjenih starih kuća. Novo su brojni kafići sa lepim baštama, tihom i prijatnom muzikom, mesingane klupe, kandelabri, fontane i cvetnjaci . Nastavljam dalje, pored pivare ka reci. Novo je i šetalište uz obalu, sa pridodatom marinom i osam metara visokom „Anjom“, stilizovanom figurom ovde autohtone ptice- čaplje, rad novosadskog vajara Nikole Simijanovića. Zastajem da se odmorim.

centar danasapatin centar 3

Posmatram Hram Sabora Svetih Apostola, delo čuvenog Peđe Ristića. Liči na Hercegovačku Gračanicu. Posmatram Dunav. On ne liči. On jeste. Ovde i sada, na polovini svoga hitanja ka moru. Nije se mnogo promenio. Kao ni moji Apatinci. Pomalo preki, ali snažni i istrajni u svome. Neko bi rekao zadrti. Ja bih rekla nepokolebljivi. Poput bedema. Na granici, kao i pradedovi. Tako im suđeno.

za P.U.L.S.E: Tatjana Đilas

  •  
  •  
  •  
  •  

5 komentara na tekst Apatin iz ugla jedne Ličanke

  1. Meda

    21/10/2014 at 11:12

    Šta da kažem za Apatin!!!

    Rođen u njemu , živeo jedan period, stalno mi u pameti, nikad da ga zaboravim!

  2. Preradovic Darko

    04/01/2015 at 20:47

    Bio sam po mnogim gradovima u Evropi,al Apatin je moj grad i uvek ce biti,rodjen sam u njemu,najlepsi grad na svetu

  3. Tatjana

    05/01/2015 at 08:48

    Lepo sročeno. Ono “ini” mi je zaparalo uvce, moglo je i bez toga, moji su od inih, zatečeni ovde , skrajnuti u sve uglove svoga mesta , jer Bože moj stigli oslobodioci. Lale nisu učestvovale u ratu oni su valda bili skriveni međ šunke.Ostalo prolazi, skoro pa tako.

  4. slavica glumamac

    06/01/2015 at 15:25

    Najlepsi na svetu tu Sam rodjena i srce mi je tamo iako sam vec tolike godine u INOSTRANSTVU

  5. tatjana

    26/03/2016 at 01:17

    najlepsi grad u vojvodini

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *