Apokalipto – U moru filmova malo je onih u kojima je glavni govorni jezik iz starih doba. Kada se snimaju filmovi ili serije o Rimljanima uglavnom se govori na engleskom, ili drugom svetskom jeziku poput španskog i francuskog. Pritom je od jezika starog doba latinski jezik zastupljen danas u izvornom obliku kroz medicinu, farmaciju i pravo, dok gorepomenuti svetski jezici i mnogi drugi poput srpskog koriste bataljone reči latinskog porekla (mi o vuku a reč bataljoni latinskog porekla).

Ako u filmovima sa tematikom davnih doba nema autentičnih jezika koji su nam danas u nekoj meri, poput latinskog, poznati, šta je ostalo za druge drevne jezike?

Ostao je Mel Gibson. U dva filma čiji je autor Gibson je koristio jezike koji su veoma stari. To su aramejski, latinski i hebrejski za Stradanje Isusovo, odnosno majanski jezik za Apokalipto. Time je rizikovao i komplikovao stvaranje filma. Rizično jer je nepoznanica kako će šira publika reagovati na slabije poznat ili potpuno nepoznat jezik, komplikovano zato što filmska ekipa ne poznaje neke tako stare jezike poput aramejskog, a nadasve glumci koji moraju to da savladaju.

Dodatna komplikacija je smeštanje radnje u staro vreme kada treba puno istraživati, potom oživeti deo jednog sveta koji na pokretnoj traci nikada nije viđen. Treba sačiniti fizički prostor, drevne gradove i nastambe, izgled ljudi i njihovo odevanje, šminku i muziku.

O mnogim starim civilizacijama nema puno filmova, naročito nema o civilizacijama sa prostora Latinske Amerike. Astečka civilizacija, Olmeci i Tolteci su kompletna nepoznanica mnogima. Inke i Maje su ljudima poznatije, ali ni o njima se ne zna naročito mnogo.

Neki od retkih filmova koji su obrađivali stara razdoblja Latinske Amerike i/ili imaju scenarija satkana od urođeničkih, odnosno starih jezika su: La otra conquista (o Astecima, delimično na klasičnom Nahuatl jeziku), How Tasty Was My Little Frenchman (1594. godine na podneblju današnjeg Brazila, sa jezikom pod nazivom tupi), Chac (iz 1975. godine, o modernim Majama, na jukatanskom majanskom i tzotzil majanskom jeziku), Embrace of the Serpent (o poslednjem šamanu jednog amazonskog plemena, zasnovani na dnevnicima dvojice naučnika o potrazi za nesvakidašnjom biljkom yakruna) i Agire, gnev božiji (od režisera Vernera Hercoga, zasnovan na navodnom dnevniku katoličkog misionara o ekspediciji španskih konkvistadora u 16-om veku u potrazi za El Doradom, jezovito bravurozna gluma Klausa Kinskog).

Ovom filmskom plemenu pripada i Apokalipto.

Apokalipto pripoveda o Majama na mikro i makro planu. Na mikro planu priča je o Jaguarovoj Šapi, porodičnom mladiću iz provincijske naseobine. Makro priča je o Majanskom društvu.

Jaguarova Šapa živi idiličnim životom, zadovoljan dnevnim radinostima. Njegova žena je bremenita, iščekuju porođaj, dok im se drugo dete igra okolo. Ljudi u nastambi su vesele naravi, bliski toliko da ni neke intimnije lične stvari ne mogu da se sakriju. Tu se sve zna, skloni su šali, međusobno se pomažu. Međutim, idila se korenito narušava kada nenadano dođe odred drugih Maja, iz glavnog grada. Odred skuplja roblje po oblastima udaljenim od grada, iza čega se krije surova namera vladara.

Pridošli odred brutalno napada žitelje malog majanskog naselja, Jaguarovu Šapu zarobljava i vodi sa drugim pripadnicima junakovog naselja u grad. Žena ostaje sakrivena sa sinom. Na iscrpljujućem putu do grada zarobljenici sreću bolesne i izgladnele ljude, da bi u samom gradu doživeli kulturološki šok. Jaguarova šapa je prvi put u gradu, dok su u njemu istovremeno sručeni bol, bes, patnja i zaprepašćenje.

Sa napredovanjem ka centru grada vide se različiti slojevi društva, od najnižih ka najvišim. Ova etapa filma je čvorište nekoliko glavnih obeležja Maja. Urbanizovani grad, piramide, žad i jaguar, šminka,maske i odeća, murali navodno po uzoru na Bonampak murale, jezik i sama fizionomija ljudi.

Grad ima više piramidastih zdanja, što je bila vodeća odlika majanske arhitekture. Viši slojevi ljudi se odevaju uz pregršt žada i naočito su našminkani. I tu dolazimo do prve od tri verovatno najupečatljivije scene – žrtvovanje. U pitanju je žrtvovanje iz verskih razloga, zbog čega je odred ratnika porobio Jaguarovu Šapu i njegove sužitelje. Vladalački red je organizovao žrtvovanja velikih razmera jer suša dugo traje, narod je gladan, što dalje može dovesti do ozbiljne netrpeljivosti prema vlasteli. U jednom trenutku postaje primetno da je vladalački red očekivao pomračenje Sunca, zbog čega su isplanirali žrtvovanje pred samo pomračenje, kako bi ispalo da su suša i glad puka volja bogova, čime ostvaruju efekat strahopoštovanja. Takođe se ukazuje na majansko poznavanje matematike i astronomije od strane najviših slojeva, koji nauku u ovom slučaju opsenarski zloupotrebljavaju.

Žrtvovanje je mnogo više karakteristično za neke druge civilizacije, no univerzalni obrazac žrtvovanja, u ovom slučaju verskog, je uočljiv svuda. A to je krvožednost onih ljudi koji sprovode ili uživaju u žrtvovanju zamaskirana odanošću religiji. Ovde leži primer kako određene individue ili čitave grupacije racionalizuju ubijanje. Opravdaju ga i utoljavaju ubilačke nagone kada u svojim glavama imaju religiju iza sebe kao opravdanje, iz njihove perspektive neoboriv razlog.

Scena žrtvovanja može da otvori jedno ogledno pitanje – šta bi svako od nas uradio na mestu glavnog junaka? Da li bi se prepustio neprijatelju i okolnostima, ili usprotivio? Šta bi u ovako ekstremnoj situaciji učinio čovek čije unutarnje biće je ekstremno drugačije od toga? Situacija, kao nešto što dolazi spolja, je ekstremna u najgorim ljudskim porivima. Umetnimo u nju čoveka koji je ekstreman u najboljim ljudskim porivima. To bi bio neki daleko duhovan čovek, miroljubiv i pun želje sa životom, živi izvor čojstva. Ličnost čije se odluke značajno razlikuju u odnosu na većinu, jer su proistekle iz godinama negovanog plemenitog i ličnog sistema vrlina, te možda nisu lako dokučive. Da li bi se prepustio nepravednom, nerazboritom neprijatelju u masi ljudi koja ga ne poznaje, kada nema nikoga da prenese glas o njegovom poslednjem činu miroljubivosti, u masi koja će ga brzo zaboraviti nakon što mu se oduzme život čijem lišavanju uskliču? Ili se usprotiviti? Treće mogućnosti u ovom ogledu nema.

Sticajem vanredne sreće Jaguarova Šapa je spasen. Film sadrži treću mogućnost u vidu fenomena osobenog za temu o Majama-pomračenje Sunca. Sreća koja ga je zadesila otvara još neka važna pitanja. Da li je glavni junak spasen zahvaljujući sudbini? Jer on je dobio šansu, dobio je srećnu okolnost, ali je zatim na njemu bilo da se potrudi i izbavi se. Po šablonu silogizma može se izvesti zaključak da je sudbina srećna okolnost i dobijena šansa koja dolazi sama od sebe, koju voljno ne možemo da stvorimo. Kako se takve okolnosti dese ljudima? Da li se najneverovatnije okolnosti pružaju onima koji su predodređeni za najviše domete? Postoji li recipročan odnos ili ne? Mi kao ljudi tražimo šablon u ovakvim okolnostima, nastojimo da proniknemo u njih kako bismo između ostalog mogli da ih predviđamo.

Apokalipto uspeva da probudi snažan instinkt za preživljavanjem. Taj zov za preživljavanjem prati ne samo Jaguarovu Šapu, već i njegovu suprugu. Njen porođaj je jedan od najupečatljivijih u istoriji kinematografije, ako ne i najupečatljiviji. Scena porođaja pokazuje svu veličanstvenu snagu majke.

Iskonski instinkt kod oba lika je blisko povezan sa porivom za slobodom, lajtmotivom još jednog Gibsonovog filma, Hrabrog srca. Ideja o slobodi i poštovanju domorodačkih naroda je zastupljena i u animiranom filmu Pokahontas, gde je Mel pozajmljivao glas Džonu Smitu, članu evropske posade koji je imao predrasude o domorodačkom narodu sve dok nije dopustio sebi da ih upozna malo bolje. Uvidevši njihove vrednosti Džon Smit je stekao poštovanje prema američkim urođenicima. Moguće da je film Pokahontas bio inspiracija za Apokalipto, naročito za deo kada se susreću Maje i Evropljani.

Filmski susret između Maja i Evropljana je veličanstven, jer se prvi put susreću dve civilizacije do tada nepoznate jedna drugoj. U tom trenutku se borba za preživljavanje zaustavlja, sva lična stremljenja su stala. Stali su jer se dogodilo nešto veće snage, veliki potez sudbine. Scena pokazuje da trenutni bes i mržnja mogu da utihnu, da se može zaboraviti da ti je drugi čovek neprijatelj i čak da se sa njim srodiš pod uticajem zapanjenosti i znatiželje. Zapanjenost i znatiželja su elementi doživljaja veličanstvenosti, naročito zapanjenost.

I najjače afekte, borbu za preživljavanjem i osvetoljubivost, mogu zaustaviti znatiželja i zapanjenost. Ovde je skriveni dragulj filma-mržnja i bes jesu stvar kontrole i izbora. Majanski likovi su napravili izbor da se prepuste zapanjenosti i znatiželji. Zatim je Jaguarova Šapa pored sve fascinantnosti događaja povratio trezvenost i otišao po svoje najvažnije. Pored žrtvovanja i porođaja, susret dve civilizacije je treći izrazito upečatljiv deo filma.

Muzika filma koju potpisuje Džejms Horner je odlična, u fantastičnu scenografiju i šminku je uložen enorman trud, režija, gluma i montaža takođe su na visokoj lestvici. Film je delom sniman u meksičkoj džungli. U nekom trenutku snimanja Meksiko je bio pogođen ozbiljnim poplavama zbog čega je ekipa filma pomagala narodu. Mnogi glumci koji su imali zapažene role nisu nigde glumili pre Apokalipta. Likovi su živopisni i upečatljivi. Jedan od istaknutijih likova je Zero Vuk, brutalan i nemilosrdan, oličenje onih kod kojih razboritost ne pomaže. Zbog toga Zero Vuk i neki ljudi sa kojima tesno sarađuje podsećaju na stvorenja iz knjige Rat svetova Herberta Dž.Velsa. Samo za razliku od knjige gde je neljudska rasa lišena empatije, u Apokaliptu su sami ljudi, i to pripadnici jednog naroda, lišeni empatije.

Problem kod Apokalipta je što glavni junak nekoliko puta biva spektakularno spasen. Previše srećnih okolnosti za jednog čoveka u kratkom vremenskom razdoblju. Takvom sadržinom se film približava akcionim blokbasterima, izlazi iz okvira surovog realizma i uverljive borbe za preživljavanjem.

Kada se pravi film o temi koja je slabo zastupljena u javnosti, većini nepoznata, odgovornost je veća. Naročito ako takvu temu radi jaka produkcija koja film ili seriju čini široko dostupnim. Kod ljudi je inače dominantan prvi utisak, zato gledanje filma koji za veliku većinu predstavlja nepoznatu temu oblikuje prve utiske o toj temi i lako može stvoriti snažne stavove, ali i predrasude. Pogotovo ako je intenzivan poput Apokalipta. Uostalom, autorima bilo kog filma je cilj da publici ostane upečatljiv, da se pamti.

Tako stvorene predstave nastale kao posledica filma se teže menjaju. Ljudima je lakše da pogledaju film u trajanju od dva sata, nego da možda mesecima i godinama istražuju istorijsku literaturu, ili da traže istorijske stručnjake koji su nepristrasni.

Čest je slučaj kod filmova sa istorijskom tematikom da mogu stvoriti duboko ukorenjene stavove o istorijskom događaju ili ličnostima, za šta nalazimo primere u srpskoj i jugoslovenskoj kinematografiji takođe. Problem je kada neki filmovi ili serije, hotimično ili ne, omaše sa istorijskim činjenicama, dok neki predstavljaju jedan istorijski fragment bez uvida u širu sliku.

Problem kod Apokalipta je pre svega ovo drugo, iako neki stručnjaci ukazuju i na istorijsku nedoslednost. Prikazan je isečak iz postojanja civilizacije Maja koji je žestoko brutalan, preteča brutalnosti nekim današnjim serijama i filmovima. Pozamašan deo civilizacije je prikazan kao krvožedan, fanatičan, neempatičan i surov. Bilo bi prihvatljivije da postoji dvadeset filmova o Majama najjače svetske produkcije koji su prikazali Maje u blažem izdanju, ili u više sivom izdanju gde su prikazane dobre i loše strane, bez naglašavanja samo jedne. Tako bi jedan film poput Apokalipta sa drugačijim (ekstremnijim) pristupom o Majama bio prihvatljiviji iz razloga gore navedenih.

Pošto to nije slučaj i filmova o Majama generalno ima malo, veće su šanse da se ljudima koji se preko ovog filma prvi put podrobnije susreću sa njihovom istorijom stvore predrasude o civilizaciji Maja kao izrazito surovoj, gde je jako teško da se uoče neke vrline i doprinosi čitavom čovečanstvu, što ih i te kako krasi.

Na primeru Apokalipta vidimo da istoriju ne treba učiti kroz film ili seriju. Idealno bi bilo da filmski stvaraoci budu što više istorijski precizni, sa druge strane gledaoci da ne uzimaju zdravo za gotovo filmsku ili serijsku priču i likove, već da ih shvate kao podstrek za dalja istraživanja.

Apokalipto ima moć da podstakne ljude na istraživanje o Majama. Ima dve divovske vrline, prva što je film u potpunosti na majanskom jeziku, druga što su glumci iz naroda Maja. Često se u modernom dobu priča o Majama u medijima predstavlja kao da oni više ne postoje. Mnogi glumci i statisti su sa poluostrva Jukatan u Meksiku i sebe smatraju Majama. Jezik kojim se govori u filmu je jukatanski majanski. Današnjih Maja ima oko 6 miliona, osim Meksika pretežno žive u Gvatemali, El Salvadoru, Hondurasu i Belizeu. Zadržali su svoju tradicionalnu nošnju, ukrašavanja i druge običaje. Iz redova njihovog naroda je dobitnica Nobelove nagrade za mir 1992. godine, Rigoberta Menču, dama koja se borila za prava urođenika u Gvatemali.

Simbolično, oni koji su bili poput Jaguarove Šape i njegove žene su zaslužni za postojanje Maja danas. Vrednosti koje on i njegova žena imaju su posvećenost supružnicima i deci, skromnost, odsustvo megalomanije, hrabrost i snažna volja za životom.

Priča o stvarnim i filmskim Majama je i opomena. Jer tačno je da jedan narod ili civilizacija mora pre svega biti složna, plemenita i jaka iznutra da bi se oduprela zubu vremena.

Za P.U.L.S.E Nikola Stojanović

facebook.com/nikola.stojanovic.148

  Film, Istorija, Maje, Umetnost